Posmatranje sa učestvovanjem

U izdanju beogradskog LOM-a pojavljuju se intervjui koje je inspirativno interpretirati na ovaj način – 14 intervjua, u kojima je sagovornik Čarls Bukovski. Govoriti o stvaralaštvu Bukovskog sasvim je nezahvalan zadatak – on sam bi takve prvi gađao praznim flašama piva. Njegovi komentatori, veli, „stalno prepisuju to što sam napisao i govore ’Mislio si ovo, mislio si ono’. I moram da im kažem ne, uopšte to nisam mislio“. I zbog tih razloga korisnije je ovu zbirku intervjua pokušati posmatrati kao literaturu iz kvalitativne metodologije. Naravno, besmisleno je posmatrati Bukovskog kao sociologa. Međutim, moguće je smatrati ga za idealnog posmatrača sa učestvovanjem.

Kako u intervjuima kontinuirano ističe Bukovski, on nije mislilac niti pisac – više je „fotograf“ realnog života. Koga to fotografiše Bukovski? Njegovim rečima: „skriveni svet, svet o kome nikada nećete nešto pročitati u dnevnim novinama“. Lica sa hipodroma, prostitutke, hiper-religiozne gazdarice, fizički radnici, vozači kamiona, treća smena, hronični pijanci, beskućnici, autsajderi, svi oni „poraženi, poremećeni i prokleti“. Jer ovo jeste svet u kojem je Bukovski realno učestvovao najveći deo svog života. Ironično, ali njegov „prljavi realizam“ blizak je idealu realizma i objektivnosti u sociologiji: hronika društvenog života bez ulepšavanja, svet kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude. Zabeležen savršeno preciznim jezikom.

Toliko o Bukovskom kao folk-sociologu. Šta nam otkriva Bukovski kao ispitanik, kao predmet istraživanja? Pre svega mnoštvo istina o društvu Sjedinjenih Država 60-ih godina. On razotkriva svu pompeznost i ispraznost mnoštva tadašnjih kontrakultura. Elitizam studentarije i njihovih lidera koji su trabunjali i trabunjaju o korporacijama, patrijarhatu i količini činčila u bundi. „Nema radikalnog andergraund pokreta ovde. Radikalni andergraund je izum medija, dobro definisana govnarija (…) Kompletna levica u Americi je jedno naduvano govno (…) Levičari u Americi su belci koji lupetaju gluposti koje ne vode ničemu“, karakteristično neposredan je Bukovski.

Iz kvalitativne studije slučaja Čarlsa Bukovskog poput ove moguće je štošta uvideti i o fenomenu inventivnosti i kreativnosti. Ispitanik Bukovski govori nam o svojim herojima: Selinu, Fanteu, Selindžeru, Hemingveju, Hamsunu, Sarojanu – ali i Bokaču i Vudiju Alenu – kao neophodnim inspiracijama. Međutim, govori i o nužnosti pobune protiv, kako kaže, „nasleđa istorije književnosti“, pobune protiv Tolstoja i Šekspira: „Ti kraljevi što se muvaju naokolo, pa duhovi i sva ta sranja, samo me zamaraju. Sedim u sobi i umirem gladan – imam samo čokoladicu i pola litre vina – a tip mi govori o agoniji jednog kralja. To nije moglo da dopre do mene“.

Posebno briljantni iskazi Bukovskog kao subjekta istraživanja oni su koji demistifikuju pisanje, prozu, poeziju i ponajpre pisce. Za njega, umetnici su ništarije, snobovi, drkadžije i kukavice, te se radije druži sa vodoinstalaterima i kamiondžijama. Više puta ponavlja kako je najbolje družiti se sa ljudima koji nisu kreativni, jer je tako moguće čuti više normalnih ideja. Bitnici i bit-pokret su posebna meta njegovih lavina besa. „Dok su bitnici bitisali, ja sam šljemao“. Poenta glasi: pisanje je zanat koji ne valja shvatati pretenciozno i preozbiljno. Na isti demistifikatorski način govori i o svom zanatu kao pisca i novinskog kolumniste: o ubacivanju scena seksa zbog bolje prodaje teksta, zamarajućem zadatku čitanja svoje poezije zbog potrebe za novcem koji će potrošiti na konjske trke, te o „ljubavnim pismima koje dobija od mladih devojaka koje žele da se jebu“.

I zato su razgovori sa Bukovskim tako ilustrativni i potrebni. Da bi usmerili pažnju na banalnu lepotu (ili ružnoću, svejedno) svakodnevnog života kao ose oko koje se okreće naš svet. Čak i aktivnost kao što su pisanje ili poezija daleko su od naročito uzvišene, i sjajno je što je tako. Takozvana vulgarnost ili ogoljenost sinonimi su za istinitost. Čitanje iskustva jednog briljantnog posmatrača sa učestvovanjem uči nas tome.