Preigravanje proseka

Vladimir Kecmanović sa svojim novim romanom Top je bio vreo nudi drugačiju perspektivu rata i života u Sarajevu pod opsadom. Svesno se oslanjajući na modele iz savremene svetske književnosti (prevashodno na Agotu Kristof, koja se pominje u posveti, i njenu Veliku svesku) autor pokušava da pruži jednu depersonalizovanu sliku rata i stradanja i da zauzme, ako dozvolite oksimoron, nezainteresovan etički stav koji ga, na žalost, odvodi u suprotnost onome što je hteo da postigne. Drugim rečima, Kecmanovićev roman je, u najmanju ruku, problematična ideološka tvorevina koja relativizuje opšteprihvaćenu poziciju žrtve što, bez svake istorijske sumnje, pripada građanima Sarajeva koji su istrpeli zversko bombardovanje. Međutim, ni to ne bi bilo strašno da je knjigu napisao neko ko je preživeo opsadu ili da ovakav ideološki sklop romana ne ide na ruku establišmentu u Srbiji, kome ne bi trebalo pružiti pravo da se naslađuje nad nečim za šta snosi ne malu krivicu.

Ipak, samo gore iznesene tvrdnje ne bi bile dovoljne da se delo diskvalifikuje. Problemi leže i u nekim drugim, „književnijim“, segmentima romana. Radi se, naime, o izabranoj perspektivi. Sledeći zaista interesantan književni uzor, Kecmanovićje na nekoliko mesta načinio odstupanja od njega i „proklizao“. Postoje delovi u romanu u kojima je vidljivo postojanje pripovedača koji je vremenski udaljen od događaja o kojima se pripoveda. Ovo rešenje može da bude plodonosno ukoliko služi kao ironijska distanca ili kao mesto sa koga se daje tumačenje stvarnosti, ali se u Top je bio vreo pokazuje kao kontraproduktivno jer ne uspeva dovoljno da razbije ritam pripovedanja i tako skrene pažnju na sebe. Pored toga, ono ukazuje na postojanje instance sveznajućeg pripovedača i razbija onu ideju depersonalizovane slike rata i odsustva svake emocije. Ukinuvši pripovedaču, detetu koje je izgubilo roditelje u granatiranju, tokom većeg dela romana mogućnost govora (dok se ne dokopa srpske teritorije, sic! ), Kecmanovićje pokušao da progovori njegovim očima i ušima, ali se utisak nezainteresovanosti pripovedača gubi kad se ima u vidu da se u stvari radi o sećanjima, a ne o neposrednom proživljavanju.

U svom prošlogodišnjem romanu Feliks, koji je zaista bio izvanredno osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, Kecmanovićje pokazao vrsno spisateljsko umeće i sposobnost kontrole pripovednog roka. Sa romanom Top je bio vreo pisac je odigrao na istu kartu. Izražavajući se kratkim rečenicama, u pasusima koji često liče na strofe, on je uspeo da provede čitaoca kroz gradiranu priču, koja nažalost, vodi u pogrešnom pravcu. Zbog toga mu se, čini mi se, može zameriti i to što je svesno redukovao sopstvene mogućnosti. Drugim rečima, odigrao je na sigurno, a to često ume da bude dosadno. Svi mogući klišei odrastanja u velikim gradovima širom Balkana koje su koristili i Kusturica, u svoja prva dva filma, ali i Dragojeviću Ranama, prisutni su i u Kecmanovićevom romanu. Scene muškog odrastanja, to jest prvo pušačko, prvo alkoholno i, na koncu, prvo seksualno iskustvo to odlično ilustruju. Pored toga, pomenuta gradacija u romanu deluje krajnje neverovatno i nemoguće kada se uzmu u obzir prethodni motivacijski sklopovi kojima se tumače ponašanja pojedinih likova. I ovo odstupanje od modela Agote Kristof, odnosno „mekša“ psihološka struktura likova i shodno tome njihovo odgovarajuće ponašanje, moglo je da bude bolje iskorišteno. Ovako ono odaje utisak upućenosti ka jednom cilju – relativizaciji istorijskih činjenica u vezi s opsadom Sarajeva.

Nažalost, teško da bi se moglo reći da je Top je bio vreo dobar roman. Igrajući utakmicu koju je unapred smatrao dobijenom, Kecmanovićse preigrao i zbog toga je njegov roman značajno slabiji u odnosu na prošlogodišnji. Ono što se u Feliksu smatralo inventivnošću, u ovom romanu palo je u sam prosek, na mesto koje talentovanom pripovedaču svakako ne pripada.