Na pomen savremene ruske književnosti prvo što pada na pamet su mračni, distopijski svetovi Viktora Peljevina i Vladimira Sorokina, u kojima se andergraund i pop-kultura kombinuju sa naučnom fantastikom, ezoterijom, postmodernizmom… Knjiga Prvi drugi dolazak Alekseja Slapovskog, koja je odabrana među deset najboljih ruskih romana od pada Berlinskog zida i posredstvom Arhipelaga stigla do domaćih čitalaca, sa romanima ovih autora nema mnogo dodirnih tačaka, ali ima sa ruskom humorističkom tradicijom koja grotesku i apsurd kombinuje sa elementima bajke.
Napisan 1995. godine, Prvi drugi dolazak odgovara na pitanje šta bi desilo sa Hristom kad bi se danas pojavio među ljudima, koje je u devetnaestom veku postavio Dostojevski. Budući da je Slapovski uspešan dramski pisac i scenarista popularnih serija na ruskoj televiziji, od teme strašnog suda on je napravio burleskni roman komponovan nizanjem epizoda koje parafraziraju poznate scene iz Jevanđelja, najčešće u parodičnom ključu. Glavni junak je priprosti ali dobroćudni ruski Hrist, provincijski tekstilni radnik Petruška, čija postepena unutrašnja transformacija roman drži na okupu i daje mu potrebnu višedimenzionalnost. Snažan ali nesklon nasilju, vragolast i duhovit, junak Slapovskog više liči na najmlađeg brata iz ruskih bajki nego na biblijskog Hrista, sa kojim deli samo blagost naravi i izraženu tugu zbog ljudske gluposti.
Vremenski raspon u kom se radnja odvija obuhvata period od sedamdesetih do početka devedesetih godina prošlog veka, a kulminacija biblijske priče koincidira sa padom komunizma, raspadom SSSR-a i prvim godinama tranzicije u Rusiji. Taj prelazak iz jednog sveta u drugi ilustruju novozavetni likovi koji su dobili odgovarajuću aktuelizaciju: moderna Samarićanka je šankerica staničnog bifea koja je sa svojih dvadeset sedam godina već lečena od alkoholizma, pandan Mariji Magdaleni je ekscentrična modna kreatorka iz prestonice, a Juda se pojavljuje kao menadžer koji od glavnog junaka pokušava da napravi zvezdu. Većina Petruškinih avantura nalikuje na scene iz nekog pikarskog romana: umesto u vino, on pretvara vodu u votku, a kada u pijanom stanju ne uspe da vaskrsne Lazara, pobegne s njegovom ženom.
Takve i slične dogodovštine kreiraju uobičajenu, već pomalo klišeiziranu sliku o ruskom čoveku sklonom alkoholu i ženama, dok su elementi političke i društvene kritike koncentrisani na završetak romana. U njemu u prvi plan izbija novo sveštenstvo zainteresovano samo za zaradu i što bolju poziciju u hijerarhiji moći, a naizgled niotkuda pojavljuju se i neonacisti koji nemilosrdno zlostavljaju a potom i razapinju Petrušku, preuzimajući na sebe ulogu koju je u Novom zavetu igrala država. Nagoveštaj da ovaj put neće biti vaskrsenja ostavlja otvorenim pitanja o smislu stradanja, svetu u kome živimo, kao i o glavnom junaku, za koga kraja nismo sigurni da li je zaista druga inkarnacija Isusa Hrista.
Roman Prvi drugi dolazak po nekim svojim motivima naslanja se na apokrifna Jevanđelja koja govore o Hristovoj seksualnosti i smislu za humor, kao i na knjige Poslednje iskušenje Nikosa Kazancakisa i Jevanđelje po Isusu Hristu Žozea Saramaga, koje naglašavaju njegovu ljudsku dimenziju. Izvesna stilska staromodnost i povremeno žrtvovanje karakterizacije likova zarad transponovanja što više epizoda iz Novog zaveta, spadaju u nešto slabija mesta ovog inače zanimljivog romana, od koga bi se dao napraviti jedan zgodan roud-muvi u ruskom stilu.
Veoma dobar prevod Natalije Nenezić predstavlja prijatno osveženje u mnoštvu sklepanih i na brzinu odrađenih prevoda koji zauvek uništavaju mogućnost da jedno delo dobije odgovarajuću recepciju (čak ni Arhipelagovi nisu uvek na najvišem nivou), i još jedan razlog za čitanje ove knjige, objavljene u okviru edicije „Sto slovenskih romana“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
