Ovde niko ništa ne planira

Preko jedne takve aplikacije gradonačelnik Saša Vučinić je za ličnog savetnika dobio Jerga Heskinsa (Jörg Heeskens), politkologa, čija je doktorska studija posvećena upravo sistemu u Srbiji. U Subotici je pola godine, i deo je tima Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, a prethodno je službovao i studirao u Sarajevu, Zagrebu, i Beogradu.

– Dosta sam boravio na Balkanu, i mislim da sam prilično upoznao ovaj mentalitet. Moram da primetim da svuda postoji jedno neshvatljivo očekivanje, uverenje da će se problemi rešiti onda kad stugne novac iz inostranstva. Ali, to se neće desiti, to će možda biti samo deo rešenja, ostalo morate sami. Svako mora nešto da učini da izađe iz problema, da ima inicijativu kako bi pokrenuo neki svoj posao. Svakako da to nije lako, ali se do velikih ciljeva stiže malim koracima, korak po korak. Ključ rešenja je dakle ovde. Shvatam da su ljudi gotovo izgubili nadu, da su razočarani nakon problematičnih privatizacija, zbog visoke korupcije, i razumem kada neko kaže meni je dosta. Ali šta uraditi? Da samo tako sedimo i čekamo – kaže Heskins o tome kako vidi ekonomsku situaciju kod nas.

I kako ljudi prihvataju taj Vaš savet da se rešenje traži u sopstvenim snagama?

– Prihvataju, ali mislim ne rade na tome. To je ono, kažeš A a radiš B. To je moje iskustvo sa Srbijom. No, pozitivno je to što ova ekipa u Gradskoj kući u Subotici zna da svet ne čeka samo na Suboticu i da se neće pojaviti neki veliki novac odnekud koji će rešiti sve probleme. Ali „ljudi sa ulice“ ipak očekuju od političara da dovede te investitore… Doduše, ja sam ovde pola godine, i ne mogu reći da sam u potpunosti upoznao situaciju, ali mislim da je Subotica ipak nešto drugačija od Srbije, ljudi ovde ozbiljnije shvataju svoje obaveze. I ovde dosta njih kaže A a radi B, ali ipak rade nešto.

Kako vidite trenutnu političku i privrednu situaciju u Srbiji?

– Ne može se, naravno, reći sve je u redu, nema nikakvih problema, ali Srbija je „na putu da bude u redu“. Godinama je glavna politička tema ovde bilo Kosovo. To se sada ipak polako zamenjuje nekim ozbiljnijim, suštinskim temama. Ljudi se okreću stvarnim problemima.

Ali ono što još uvek ne razumem, i na šta se nisam navikao, jeste činjenica da ovde niko ništa ne planira, ništa se sa sigurnošću ne može dogovoriti. U Nemačkoj, recimo, ako planiramo neki kongres u septembru, već sada se zna sve, čitav plan i svi detalji – ovde se ne može ni načelno planirati takav događaj toliko unapred. Ovde znaju šta će biti sutra i prekosutra, ali nemaju pojma šta će biti u septembru.

Kako će se onda Srbija uopšte prilagoditi standardima u Evropskoj uniji?

– Pa, toga ima i u Bugarskoj, i Rumuniji, i tamo se slično ponašaju. Ali to može biti i prednost. Kada se, recimo, kod nas dogodi nešto nepredviđeno, naš plan obično propadne. Mi tada ne znamo kako dalje. Ovde, međutim, ljudi uspevaju da se snađu u trenutku. Postaju kreativni kad moraju, i ponekad imam utisak da se može rešiti svaki problem i bez plana. Očito da sam počeo pomalo i ja da razmišljam kao Balkanac.

Koji su Vaši lični motivi da dođete u zemlju koja je tako daleko od Švajcarske u svakom pogledu?

– Po meni, ovde se nešto važno događa…Ja sam radio kao politički konsultant i u Švajcarskoj, ali tamo je sistem dovršen, nema izazova. Međutim, ovde su se dogodile velike promene i mislim da je sada trenutak kada Srbija treba da odluči kuda ide. Meni je zanimljivo da budem učesnik tog procesa… Uostalom, neko mora biti prvi gastarbajter i ovde.

Evropljanin sa dušom Bosanca

Jerg Heskins nakon dve godine boravka u postjugoslovenskim državama dobro govori, kako kaže, srpskohrvatski jezik, (jer su njemu tri jezika koja je upoznao potpuno ista), ima mini mapu Jugoslavije na svojoj vizit karti, kao i svoju sopstvenu stranku u kojoj je zasad jedini član. Svi ovde pripadaju nekim strankama, pa sam hteo i ja, sa smehom govori ovaj tridesetdvogodišnji Evropljanin koji se na Balkanu „više ne oseća kao stranac“.

– Ja živim u Švajcarskoj, radim za Nemačku, poreklom sam Holanđanin, a u duši sam Bosanac…

Njegov vedar duh i osobeni humor, često sa stavom odraslog koji ima posla sa decom, pokazuju da je dobro upoznao i mane „velikih balkanskih nacija“, za koje tvrdi da borave u svojoj „slavnoj istoriji“ češće nego što je korisno za stvarnost.

– Pokušavao sam da saznam šta se to događalo na Balkanu, ali shvatio sam da su mi u svakoj državi davali potpuno drugačiju verziju istog događaja. Ne sa namerom da me lažu – oni prosto različito vide ono što se dešavalo. I mislim da jednostavno ne postoji mogućnost da čovek bude objektivan na Balkanu, na žalost.