Do Unije i nazad

I matematički problem

I tako, tačno dvadeset jednu godinu od vraćanja parlamentarizma u Srbiju, svaka ili gotovo svaka predizborna godina, izbacuje u prvi plan problem Kosova, i to koliko politički i bezbednosni, toliko i matematički. Naime, iz potpuno različitih motiva, sadašnji poziv u delu javnosti da se belim (nevažećim) listićima i apstinencijom pokaže građansko nezadovoljstvo vladajućom elitom, asocira na albanski bojkot na Kosovu izbora na svim nivoima devedesetih. Bojkot se uzimao kao važan doprinos održavanju Slobodana Miloševića na vlasti.

Rezervoar glasova

Od prvih izbora septembra 1991. kada je organizaciji Albanske alternative, održan referendum za suverenu i nezavisnu državu Kosova, gde se 87 odsto izjasnilo za, i kada su maja 1992. održani polutajni izbori za kosovskog predsednika i skupštinu, na kojima je pobedio Ibrahim Rugova, albanski udeo od 11 do 12 odsto biračkog tela Srbije, ili oko 830 hiljada od sedam miliona birača, pretvoren je u „rezervoar“ glasova za Miloševićev SPS. Na svim budućim biranjima, Miloševićeva partija posezala je u taj rezervoar, shodno potrebama. Tako je već na nikoljdanskim izborima 1993. SPS na Kosovu dobio 21 od 24 mandata, dva su dobili radikali, a jedan Depos. Ipak, najopskurnije računanje dogodilo se na predsedničkim izborima u decembru 1997. kada je kandidat socijalista Milan Milutinović pobedio vođu radikala Vojislava Šešelja, zahvaljujući i tome što je u četiri izborne jedinice – Kosovska Mitrovica, Priština, Peć i Vranje, glasalo više od 450.000 hiljada građana, iako je po popisu iz 1991. na toj teritoriji Srba bilo duplo manje. Šešelj nije pravio pitanje oko regularnosti pobede svog takmaca, njegova stranka je sledeće godine ušla u vladajuću koaliciju, a u političkom žargonu ostale su pošalice tipa koliko je „Milanče dobio glasova u Juniku i Drenici“, mestima gde su već vođene žestoke borbe srpske policije i albanske gerile. Sledeće godine, u aprilu, na zaboravljenom referendumu o (ne)prihvatanju stranih predstavnika u rešavanju problema Kosova, glasalo je prema podacima CeSID, na teritoriji Pokrajine, u trenutku dok su se odvijale borbene operacije, oko 500.000 građana.

Preuranjena trka

U sadašnjem trenutku, kada je evroentuzijazam u vladajućoj koaliciji zamenjen pesimističnim predviđanjima da Srbiji možda ni u februaru, ili martu neće biti potvrđen status kandidata, i kada je Tadić kao teški i neprihvatljivi uslov za to, naveo i da je od Beograda traženo priznanje Kosova, mada su zvaničnici Unije to demantovali, preuranjena izborna trka dovela je do preteranih kalkulacije i sveopšte tihe blokade institucija. Trenutno, u iščekivanju izbora, gotovo da ni jedan poslovni ili već kakav dogovor nije izvestan, čak do trivijalnosti da na ulici prolaznici saopštavaju telefonom da „do izbora to i to neće biti moguće“. Prerane kalkulacije svode se na sabiranje delova biračkog tela koje DS može da pokrije sama, ili sa strankama saveznicama – od kosovskog preokreta SPO Vuka Draškovića i LDP Čedomira Jovanovića, do tradicionalne miloševićevske retorike o „ucenjivačkom“ Zapadu SPS Ivice Dačića. Strateška kombinatorika pak predviđa i moguću pauzu u učešću demokrata u izvršnoj vlasti, odnosno prepuštanju naprednjacima da formiraju neku kratkoročnu vladu čiji će eventualni premijer Tomislav Nikolić, ispuniti evropske uslove u vezi Kosova, ali tako da ne ugrozi predsedničku Tadićevu poziciju i njegovu eventualnu nameru da „putinizuje“ Srbiju. U svakom slučaju, i ove, kao i drugih predizbornih godina, kosovska priča generisaće glasove kao što se u virtuelnim video-igricama stvaraju imaginarne zemlje i junaci, bez obzira na proklamovane stavove da je opstanak „ljudi na KiM“ državni interes Srbije.