Evroskepticizam i etnocentrizam u Holandiji

U ovoj zemlji evroskepticizam se manifestuje na dva nivoa: prvi je politički, a drugi pučki. Na političkom nivou mogu se razlikovati tri varijante odnosa prema EU. Prva je afirmativna, koju dele tradicionalne relevantne partije – Liberalna (VVD), Demohrišćanska (CDA) i Socialdemokratska partija (PvdA). Ostale varijante odnose se na skepticizam. Na jednoj strani nalazi se meki skepticizam leve Socijalističke partije (SP), dok je na drugoj tvrdi skepticizam desne Partija za slobodu (PVV) Gerta Vildersa. Ovde će biti reči o evroskepticima.

Stanovište SP (dosta uticajne nove političke snage) o evropskim integracijama jeste traženje ravnoteže između nacionalnog i supranacionalnog interesa. Nastavak evropskih integracija zato, prema stavu ove partije, treba zaustaviti. Područja kao obrazovanje, zdravstvo i socijalna politika moraju ostati u nacionalnom okviru, mišljenje je SP.

Kad je reč o proširenju Unije SP je vrlo konzervativna: najpre države članice koje su ušle u EU poslednjih desetak godina moraju potpuno da se integrišu u Uniju pre nego što se pristupi primanju novih članica. Nakon 2014. SP želi da se u Holandiji pristup svake nove članice rešava na referendumu. Imajući u vidu da je Srbija u Holandiji imala loš imidž, pitanje je da li će se to u međuvremenu promeniti, a isto tako je pitanje i da li će SP imati veću političku snagu da ostvari svoje programske ciljeve?

I PVV je relativno nova snaga na holandskoj političkoj sceni. Ona zastupa tvrdi skepticizam i ksenofobiju. Partija se boji da će u procesu evropskih integracija nestati holandski identitet. Oni, takođe, veruju da EU ugrožava holandsku demokratiju, i da se čak radi o novom tipu Sovjetskog Saveza (EUSSR). Holandija bi trebalo da traži vraćanje ovlašćenja koja su prenesena na EU. Ista partija traži da se EU svede na nivo ekonomske saradnje i misli da bi Holandiji više koristilo da istupi iz evrozone. PVV je u novembru 2011. dala privatnoj istraživačkoj firmi u Londonu zadatak da ispita da li bi Holandiji išlo bolje ako se vrati na florin. Rezultati su potvrdili očekivanja PVV, međutim objektivnost rezultata je osporena. Centralni planski biro u Holandiji proverio je rezultate i zaključio da je izveštaj pun manjkavosti. Drugi predlog PVV bio je uvođenje dve vrste evra – sevro za severnu Evropu i jevro za južnu Evropu, kako bi pustio južnu Evropu da se sama snalazi sa vlastitom valutom. Takav lik, dakle, Gert Vilders, sa svojih 24 poslanika bio je parlamentarna podrška manjinskoj vladi do njenog nedavnog pada.

Dalje proširenje EU, pak, ova partija kategorički odbija. Da ona ima više moći, Srbija ne bi nikad ušla u Uniju. Zbog svog antiislamskog stava, PVV je od samog početka bila protiv ulaska Turske: tako nešto bi bilo u potpunoj suprotnosti sa evropskim vrednostima, normama i idealima. A, koliko PVV smatra pristup istočnoevropskih država neprihvatljivim, vidi se na njihovom sajtu na kojem Holanđani imaju priliku da prijave sve nevolje za koje misle da su im priredili Istočnoevropljani. Uputstvo glasi: „Imate li probleme koje vam prouzrokuju Istočnoevropljani? Ili je vaš posao otišao nekom Poljaku, Bugarinu, Rumunu ili nekom drugom iz srednje ili istočne Evrope. Rado bismo to želeli da znamo?“. Ova inicijativa PVV dovela je do žestokih protesta u zemlji i inostranstvu, a premijer Mark Rute odbio je da se distancira od te inicijative, pravdajući se kako to nije bila stvar vlade, nego Vildersove partije. Radilo se naravno o strahu od gubitka parlamentarne većine.

Evroskepticizam je, opet, vrlo tesno povezan sa etnocentrizmom i holandskom imigracionom politikom iz poslednje decenije. Holandija je stolećima bila poznata po svojoj toleranciji. Dolazak gastarbajtera iz Maroka i Turske šezdesetih godina, koji su tada bili vrlo dobrodošli na tržištu rada, dovela je do toga da se puno njih za stalno nastani u Holandiji. Stvari su se u međuvremenu drastično promenile. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju rast etnocentrizma.

Treba, ovom prilikom, reći da su etnocentrizam i evroskepticizam povezani sa nastankom i usponom populističkih partija u Holandiji. Desni populizam u ovoj zemlji seže u početak osamdesetih godina dvadesetog veka, sa Demokratskim centrom (CD) Hansa Janmata. On je bio poslanik u parlamentu od 1982. do 1998, ali su ga svi poslanici bojkotovali. Kad bi izašao za govornicu, drugi poslanici bi napustili dvoranu. Janmat nije nikad dobio masovnu podršku birača. U februaru 2002, Pim Fortajn, nakon perioda lutanja od ekstremne levice do ekstremne desnice, osniva svoju partiju. On je bio prvi koji je sa svojom agendom stekao značajnu podršku elektorata antiimigracione i antiislamističke politike. Na Đurđevdan 2002. ubio ga je hicima iz pištolja holandski radikalno-levičarski ekološki aktivista. Srećom nije bio Marokanac.

Ipak, u novembru 2004. pojavio se holandski mučenik, koga su ubili islamski teroristi. Bio je to Teo van Gog, novinar i reditelj. Mohamed Bujiri, Marokanac, učinio je to zbog Van Gogovih podrugljivih i vulgarnih iskaza u javnosti na račun islama. Nakon Njujorka 9. septembra 2001, i straha koji je taj događaj prouzrokovao širom sveta, muslimanski fundamentalisti zapretili su i Holandiji. Ovi događaji imali su svoj uticaj na politiku, i na rast desnog populizma. To se pokazalo u antiterorističkom zakonodavstvu za koje kritičari misle da je ograničilo građanska prava i slobode. Na drugoj strani, Vilders je osećaje građana koje je probudio Fortajn dalje raspalio i upotrebio za svoje svrhe. Prvobitno član i poslanik liberalne stranke VVD, on se 2004. otcepio i osnovao Partiju za slobodu sa kojom je 2006. prvi put učestvovao u izbornoj trci.

Na kraju dodajmo da u Holandiji postoji skromna podrška za nastavak evropskih integracija, što se plastično pokazalo 2005. godine. Na referendumu o Evropskom ustavu, tadašnji premijer Balkenende već je bio potpisao ugovor u Rimu, ali od 63,3 odsto građana izašlih na referendum njih 61,5 odsto glasalo je protiv. Vlada je bila prisiljena da to poštuje.

Pad vlade

Manjinska vlada Liberala i Demohrišćana trajala je od polovine oktobra 2011. do nedavno. Bila je to veoma nestabilna vlada jer je zavisila od samo jednog mandata parlamentarne većine koji joj je pružao PVV. Holandija se obavezala da do 2013. budžetski deficit od 4.1 odsto smanji na 3 odsto, što je dogovorena evropska norma. Koalicioni partneri i Vilders, koji je trebalo da u Parlamentu podrži planirane mere štednje, pregovarali su u izolaciji oko mesec dana. Ucenjivački potencijal Vildersa oko paketa štednje nije imao efekta. On je hteo da zaštiti svoje glasače, globalizacijske gubitnike, jer se baš iz najširih slojeva stanovništva treba prikupiti 15 milijardi evra. Dogovor je propao i sad predstoje vanredni izbori. Ovaj pad vlade velika je trauma i niko ne zna kakav će raspored snaga biti nakon predstojećih izbora u jesen. Tradicionalne, velike stranke, Liberalna, Demohrišćanska i Socijaldemokratska, izgubile su poverenje u PVV. To, praktično, isključuje mogućnost da će PVV ikad više ući u vladu ili dati parlamentarnu podršku. Sada su, tako, sva pitanja ponovo otvorena.