Spor koji je nastupio u Evropi i Sjedinjenim Državama između zagovornika ideje da vlade izdvoje nove finansijske stimulanse i pobornika fiskalne štednje umnogome liči na debatu o istoriji ekonomije. Obe strane u okviru spora koji nema mnogo sličnosti sa konvencionalnim ekonomsko-političkim sporovima ponovo razmatraju slučaj Velike depresije iz tridesetih godina dvadesetog veka, kao i viševekovnu istoriju kriza suverenog duga.
Pripadnici tabora koji se zalaže za stimulanse govore o šteti počinjenoj zbog fiskalne štednje u SAD 1937, četiri godine nakon izbora Frenklina Ruzvelta za američkog predsednika i pokretanja novog ekonomskog programa. Prema proračunima ekonomiste Pola van den Nurda, budžet iz 1937. predstavljao je fiskalni pad od tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), što definitivno nije malo. Ekonomski rast opao je sa 13 odsto koliko je iznosio 1936, na šest odsto 1937, a BDP se smanjio za 4.5 odsto 1938, dok je stopa nezaposlenosti porasla sa 14 na oko 20 odsto. Iako fiskalna politika nije bila jedini razlog dvostrukog pada, štednja sprovedena u pogrešno vreme sigurno je tome doprinela.
Dakle, da li smo u 1936. i da li „pritezanje“ budžeta koje se razmatra u mnogim zemljama preti da izazove sličnu recesiju?
Poređenja se očito mogu praviti do izvesne granice. Za početak, mnogo je manje vremena prošlo od početka finansijske krize, recesija je mnogo manja, a oporavak je brži. Štaviše, danas nema analognih događaja za važna dešavanja koja su se odigrala između kraha berze 1929. i fiskalne štednje 1937, naročito američkog zaokreta ka protekcionizmu 1930. i monetarnog previranja tokom godina koje su usledile.
Međutim, stiče se utisak da epizoda iz 1937. ilustruje opasnosti od pokušaja da se konsoliduju javne finansije u vreme kada je privatni sektor isuviše slab za samoodrživi ekonomski oporavak.
Fiskalne grabljivice takođe se oslanjaju na istorijski zasnovanim argumentima. Ekonomisti Karmen Rajnhart i Kenet Rogof proučavaju vekove kriza suverenog duga i podsećaju nas da je današnji razvijeni svet smetnuo sa uma istoriju suverenog neispunjenja obaveza. Naročito poučan primer jeste period nakon Napoleonovih ratova s početka devetnaestog veka, kada niz iscrpljenih država nije uspeo da izmiri svoje obaveze. Bitne su i tridesete godine dvadesetog veka, imajući u vidu još jedan niz neispunjenja obaveza među evropskim državama, naročito u Nemačkoj.
U tom kontekstu, istorija nam govori da neispunjenja obaveza nisu privilegija siromašnih zemalja s lošim rukovodstvom. One su opasnost za sve, naročito u vremenima velike pokretljivosti kapitala, kada se vlade previše uzdaju u očiglednu spremnost stranih pozajmljivača da obezbede fondove i nađu se u škripcu kada prestanu prilivi kapitala.
Opet se poređenja mogu praviti do izvesne granice: naročito je teško izvesti zaključak o granicama javnog duga na osnovu epizoda iz prošlosti. Naposletku, britanski javni dug prevazilazio je 250 odsto BDP nakon Drugog svetskog rata, a Britanija nije imala neispunjene obaveze. Međutim, važan zaključak koji se može izvesti na osnovu istorije jeste da postoji veća verovatnoća da će neodrživa fiskalna politika rezultirati neispunjavanjem obaveza kada se fiskalni problemi ne mogu umanjiti. To je bio slučaj pod monetarnim režimima zasnovanim na zlatu kao što je „zlatni standard“ devetnaestog veka i to je slučaj danas u zemljama koje su se odrekle svoje monetarne autonomije, kao što je slučaj sa članicama evrozone.
U normalnim vremenima istorija se ostavlja istoričarima, a debate o ekonomskoj politici se oslanjaju na modelima i ekonomskim proračunima. Međutim, stavovi su se promenili čim je izbila kriza 2007-2008. Zapravo su glavni bankari i ministri bili okupirani u to vreme sećanjem na tridesete godine dvadesetog veka i svesno su uradili suprotno onome što su činili njihovi prethodnici pre osamdeset godina.
I bili su u pravu. U neuobičajenim vremenima istorija je zapravo bolji vodič od modela procenjenih na osnovu podataka iz uobičajenih vremena, jer ona oslikava razlike koje se standardnim tehnikama zanemaruju. Ako neko želi da zna kako da se uhvati u koštac sa krizom bankarskog sistema, opasnostima od depresije ili s problemom neizmirenja obaveza, prirodno je da analizira vremena kada su te opasnosti vrebale, a ne da se oslanja na modele kojima se takve opasnosti zanemaruju ili se tretiraju kao nevažne. U kriznim vremenima najbolji vodič jeste teorija koja odražava suštinu problema i lekcije naučene na osnovu prethodnih iskustava. Sve ono između je praktično beskorisno.
Međutim, opasnost od oslanjanja na istoriju leži u tome što nemamo metodologiju za odlučivanje koja poređenja su relevantna. Pogrešne analogije mogu se lako shvatiti kao dokazi, a širokim spektrom iskustava može se podržati određeni stav. Zakonodavci (čije je znanje o ekonomskoj istoriji generalno ograničeno) stoga rizikuju da se utope u kontradiktorne istorijske reference.
Istorija može biti bitan kompas ukoliko iskustva iz prošlosti pružaju nedvosmislena zaglavlja. Međutim, nedisciplinovano uzdanje u istoriju preti da postane zbunjujući način da se izrazi mišljenje.
Autor je direktor evropske ekspertske grupe Bruegel
Copyright: Project Syndicate, 2010.
www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
