Nauka ili politika, pitanje je sad

Demografske promene (1991/95) ubrzale su odlazak kvalitetnog naučnog kadra, uglavnom u Sjedinjene Države, koji je zamenjen manje kvalitetnim došljačkim elementima, kako neposredno u univerzitetsko-

-naučnim ustanovama tako i u institucijama koje vode naučnu politiku. U svetlosti tekuće političke aktivnosti povodom eventualnog priključivanja Evropskoj uniji, uputno je podsetiti se nekih elementarnih preduslova za razvoj nauke u jednoj državi, koja danas kod nas predstavlja mešavinu liberalnog društva i plemenskog ustrojstva, ili barem mentaliteta, naročito izraženog od 1991. naovamo.

Šta čini nauku razvijenom, odnosno retardiranom, u kontekstu svoga geopolitičkog okruženja? Od čega zavisi njen kvalitet i kako se on vrednuje? Dobri naučnici potreban su ali ne i dovoljan uslov za razvijeni naučni sektor jedne zemlje. Sociologija nauke poučava nas da se samo u visoko razvijenom naučnom establišmentu javljaju kreativni umovi koji unapređuju naučnu misao, što se očituje, između ostalog, i brojem Nobelovih nagrada. Pri tom, za neke nauke, kao što je matematika, filozofija (shvaćena kao nauka, što danas uglavnom i jeste, barem onaj deo koji se zove analitička filozofija), teologija (ako je to uopšte nauka), kontakt sa okolinom nije toliko presudan kao kad je reč o nauci o prirodi. Kada pogledamo napredak u naukama prošlog veka, vidimo da su najveća dostignuća u prirodnim naukama – fizici, hemiji, biologiji i astronomiji, kolektivna dela čitave plejade naučnih umova, odnosno, civilizacijske sredine evropskog kontinenta, sa dodatnom ulogom SAD. Ako se prati razvoj jedne specifične naučne ideje, vidi se da krajnjem rezultatu, obično vezanom za jedno ili dva imena, prethode decenije razmene ideja, prepiski, naučnih skupova, rasprava, polemika, poseta, studijskih boravaka itd. Kad se pogledaju biografije velikih naučnika Evrope prošlog i pretprošlog veka, vidi se da su oni samo nominalno pripadali nekoj zemlji i da su prevashodno bili Evropljani. Mnogi od njih studirali su na nekoliko evropskih univerziteta, radili u nizu naučno-obrazovnih institucija itd. Slučaj Alberta Ajnštajna lepo ilustruje ovu situaciju. Kao što slučaj otkrića strukture DNK, možda najvećeg naučnog dostignuća prošlog veka, ilustruje „logiku naučnog otkrića“, ali ne sa epistemološke, već sociološke tačke gledišta. Podsetimo se, ukratko, kako je to izgledalo.

Potraga za dešifrovanjem strukture genetskog faktora počela je još pre Drugog svetskog rata, da bi sredinom prošlog veka poprimila vid naučne trke. Nekoliko svetskih laboratorija bavilo se tim problemom. Pre svega jedna u SAD, pod vođstvom Lajnusa Polinga (Linus Pauling), vodećeg biohemičara tog vremena, koji je za otkriće strukture mnogih proteina dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Jedna laboratorija u Kembridžu, druga u Londonu, ušle su u trku.

Mladi Džejms Votson (James Dewey Warson), koji je upravo doktorirao u SAD iz biologije, na svojem turističkom putovanju po Evropi, slučajno prisustvuje jednom predavanju u Napulju, koje drži Moris Vilkins (Maurice Hugh Frederick Wilkins), renomirani kristalografer iz Engleske. Zainteresovan onim što je čuo, dolazi u čuvenu Kevendišovu laboratoriju u Kembridžu, gde ga angažuju da, zajedno sa (starijim doktorantom), Frensisom Krikom (Francis Harry Compton Crick), briljantnim fizičarem, radi na strukturi genetskog materijala. Upravnik laboratorije, nobelovac Lorens Breg (sin nobelovca Henrija Brega – William Lawrence Bragg & William Henry Bragg) dugo se premišljao da li da dozvoli rad na neizvesnom „traganju za DNK“, da bi najzad „dao zeleno svetlo“ i mladi istraživači kreću u trku. Uporedo sa njihovim teorijskim traganjima u laboratoriji na Kraljevskom koledžu u Londonu, Moris Vilkins i Rozalind Franklin (Rosalind Franklin) rade eksperimentalno sa hromozomskim materijalom, sa istim ciljem.

Jednog dana, dok su Krik i Votson nagnuti nad stolom gde pokušavaju da skiciraju sekundarnu strukturu hromozoma, kada slučajni prolaznik, kolega iz odseka za hemiju, baca pogled i kaže im da im je tautomerska struktura (koju su ovi uzeli iz udžbenika) pogrešna i ispravlja im to. Tih dana stiže u laboratoriju Piter Poling (Peter Pauling), sin Lajnusa Polinga, na doktorske studije, i Krik i Votson dobijaju od njega informacije o napredovanju rada njegovog oca, shvatajući da on nije daleko od rešenja, tako da moraju da ubrzaju rad. Zatim, u poseti Vilkinsovoj laboratoriji, Votson dobija od ovog (neautorizovano) rendgenski snimak koji je napravila Rozalind Franklin. Kada Votson pokaže snimak Kriku, ovaj je kao stručnjak za kristalografiju odmah shvatio (Eureka sindrom) da se radi o strukturi dvostruke helikoide (kod nas pogrešno nazivane spirale) i zagonetka je bila rešena (Krik, Votson i Vilkins dobijaju 1962. Nobelovu nagradu „za otkriće DNK“, dok je za Rozalind Franklin bilo kasno – umrla je pre toga).

„Slučaj DNK“ naveli smo kao ilustraciju teze da je nauka kombinacija „nužnosti i slučajnosti“, kako je to govorio nobelovac Žak Mono (Jacques Monod). Ali ni pomoć „generala slučaja“ ne može se očekivati u društvu koje ima nedovoljnu „statističku težinu“ naučnog sektora. Isto tako „slučaj DNK“ ilustruje formulu uspešnog društva uopšte, koja glasi – KOMUNIKACIJA + KOMPETICIJA. Za otkriće strukture DNK, kako smo videli, zaslužni su, što direktno, što posredno, tri nobelovca, a tri su za otkriće nagrađena ovom nagradom. Ovakve i slične situacije još uvek je nemoguće zamisliti u Srbiji. Njena sprega se Evropom (kao metafora) svodi se na stipendije na evropskim fakultetima, učešće na simpozijumima, studijske boravke u naučnim centrima… Rečju, na relaciju metropola – kolonija. Za pravo integrisanje potrebno je mnogo više od toga. Potreban je veći broj drugorazrednih naučnika iz Evrope i SAD i Japana (na prvorazredne ne možemo zasad računati), koji bi se ovde doselili ili barem provodili pet do deset godina u našim naučno-pedagoškim centrima.

A za to je potrebno, pored materijalnih uslova za istraživanje, obezbediti im elemente materijalnog komfora, od stana do plate. Priliv finansijskih sredstava, kakvim se hvale sadašnje vlasti, jeste potreban, ali nije i dovoljan uslov za uskakanje u „Evropski naučni voz“. To će se ostvariti tek posle našeg eventualnog ulaska u EU, i to decenijama po ulasku. Samo simetrična razmena ljudstva i ideja garantuje stvarnu integraciju u veći regionalni sistem. Dotad, Srbija će služiti, kao i dosad, kao rezervoar jeftine radne snage i (jeftinih) mozgova. Pod ovim poslednjim podrazumevamo našu obrazovanu i talentovanu omladinu, koju školujemo za druge države, da bismo se potom hvalili njihovim uspesima.

Naša nauka moći će da se integriše u zapadnu samo po integraciji svega ostalog, što znači i kada protok ljudi i ideja postane dvosmeran. Dotle, bićemo „na rubu Evrope“, bez obzira na ulazak u EU. Da li to želimo, stvar je izbora (ne samo našeg, naravno). U svakom slučaju to će biti civilizacijski čin, a ne politički. Jer politika dolazi i odlazi, a civilizacija ostaje.

A kako sa ovom poslednjom stojimo, najbolje ilustruju ankete koje pravi Danas, krajem svake godine. Kao i ranije, i 2009. je stotinu „poznatih“ biralo „događaje i ličnosti godine“. Od njih 100, samo su dvoje bili naučnici. Što, u stvari, nije bio loš rezultat, jer je u prethodnoj, 2008, bio pitan samo jedan istoričar (a i to zbog njegovog političkog angažmana). Sa našim Vojama, Veljama, Šarićima, Mladićima… nećemo privući nikoga od vrednosti, ni za kakve pare. Ni piljar neće da se naseli u zemlji gde u parlamentu mogu da ga nazovu „belosvetskim probisvetom“, kako se svojevremeno desilo Desimiru Tošiću.

Autor je rukovodilac seminara „Istorija i epistemologija nauke“ i VD rukovodioca projekta pod istim naslovom u zemunskom Institutu za fiziku