Veraljubavnada i veronauka

Bog je ljubav, Bog je vera, Bog je nada – ove ideje možemo najčešće čuti u pravoslavlju, mada i samo hrišćanstvo smatra da ima tapiju na ljubav i nadu. Bog svakako nije ljubav, jedino ljubav je ljubav, ma koliko tautološki to bilo rečeno. Karl Poper jednom je izjavio da tautologijom ništa ne možemo da naučimo, međutim, ma koliko retko se sa njim ne slagali, izgleda da je u potpunosti zaboravio na vernike. Ljubav = ljubav, i to je to. Nada je nada, ljubav je ljubav, a obe sa verom veze nemaju. Po gorenavedenom receptu, „Bog je veraljubavnada“, ispada da ko god nije hrišćanin, ne zna da voli, što je jedna neverovatna uvreda koju ljudi vole da trpe. Vernica koju smo gore pomenuli takođe je „naglasila“ kako je veronauka „veoma važna“. Valjda nije primetila da je protivustavna.

Još jednu osobu je moja malenkost upoznala nedavno, desetak godina mlađu i isto toliko puta bistriju, koja je (kao i gorepomenuta vernica sa tapijom na veraljubavnadu) imala dodira sa pravoslavljem, međutim, sa grčkom verzijom istog. Izgleda da je u Grčkoj još groznija situacija: tamo je veronauka obavezna. Mlada studentkinja fizičke hemije iz Beograda koja je dvanaest godina živela u Grčkoj priča nam scenario za horor film u teološkoj režiji: „Dva puta nedeljno se radi (veronauka), možeš da je izbegneš, ali je ogromna procedura, znala sam samo jednu devojku koja ju je izbegla, i to zato što je muslimanka, nisam čula ni za jedno ateističko dete da je izbeglo. Ako se izbegne, nije to da bi imao veronauku iz sopstvene religije, već prosto ništa.“ Na pitanje šta se u stvari na tim „časovima“ radi, kako se ta veronauka „uči“, odgovor je došao u već poznatom obliku tapije na ljubav: „Bog vas voli, sve je dobro, sve je stvorio, prostim rečenicama (ispričano) da ti ostane upamćeno, ništa previše komplikovano.“ Ipak, indoktrinaciju dece treba obavljati profesionalno… a na pitanje o razlici između grčke veronauke i indoktrinacije, naša ateistička studentkinja odgovara kako razlike nema.

„Čula sam da se u sledećim godinama pominju i druge religije“, navodi ona, ali na tome se sve završava. Decu uče molitve na starogrčkom, na jeziku koji niko ne razume. „Znaš je napamet, ali ništa ne razumeš“, kaže nam ona, sažimajući suštinu religije u kratkim crtama. Ipak, izgleda da ni grčka indoktrinacija ne uspeva u potpunosti: „Većina drugara ne veruje u to jer su videli koliko je besmisleno, nije to sada da su oni ateisti, prosto ne veruju u tu religiju, ne veruju u crkvu, ne podnose je.“ Ovo podseća na „recept“ jedne koleginice, ateistkinje iz Londona, koja je svoje dete ostavila na godinu ili dve u katoličoj školi, tako da mu se sada smučio i sam pomen religije (probajte katoličku školu). Riskantno, ali izgleda uspešno.

Na pitanje kako vidi veronauku u Srbiji, naša sagovornica kaže da zna da nije obavezna, ali da će se to najverovatnije za desetak godina promeniti. Pokazuje mi i pamflet SPC za decu naziva „Šta je jedan?“, sa odgovorima poput, „Bog je jedan, tata je jedan, mama je jedna“, iliti ponovnim pokušajima da se povežu religija i ljubav, kao da religija nije jedan od najvećih izvora mržnje na planeti Zemlji, što nam rekoše i Dokins, i Rasel, i Hičens, i Heris i mnogi, mnogi drugi, a pre svega istorija.

Volite sebe, volite druge, volite ljude, volite životinje, volite nauku, volite umetnost, volite majku, volite oca, volite dečka, volite devojku, volite supruga, volite suprugu, nemojte Boga. Nije vam potreban ni najmanje.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)