U umetnosti se mora ići do kraja

Mislila je, naravno, na rodni Beograd i „ignorantski stav ovdašnjeg establišmenta“ prema njenom liku i delu, na to što je dosad niko nije formalno pozvao radi organizovanja njene retrospektive, što nijedna monografija o njoj, (a izašlo ih je blizu 50 u svetu) nije prevedena na srpski jezik i što ovde ne postoji nijedan katalog o njenom samostalnom predstavljanju. Knjiga „Marina Abramović – heroina narcističke kulture“ u izdanju Plavog jahača koju je priredila Nataša Marković, promovisana na ovogodišnjem Sajmu knjiga i svojevrsni intro u, konačno, prvu monografiju o Marini Abramović na srpskom jeziku, koja će se pojaviti krajem godine, baca drugačije svetlo na recepciju umetnosti čuvene performerke u njenoj domovini.

Višedecenijski nategnut odnos između Marine i rodnog grada, uslovno rečeno, prekinula je Nataša Marković ovom knjigom među čije korice je smestila izbor od 37 tekstova o ovoj planetarnoj umetničkoj zvezdi iz domaćih dnevnika, časopisa i članaka s internet portala, a koje pored novinara, potpisuju renomirani umetnici, istoričari umetnosti i likovni kritičari… Od opsežnih intervjua do eseja, ovo veoma zanimljivo i uzbudljivo štivo pokazuje da su Marinini karijera i uspon u svetu i te kako praćeni u pisanim medijima u njenoj domovini, kao i da su nove generacije, do kojih je umetnici, kako često kaže, mnogo stalo, mogle da steknu uvid u to šta čini srž njenog dela. Takođe, iako ova knjiga ne pretenduje da bude monografija, odabrani tekstovi u njoj ukazuju na ključne tačke iz umetničinog života i stvaralaštva, otkrivajući čitaocu mnogo od njene kompleksne i markantne ličnosti.

Kroz dramatične pasaže intervjua i prikaze performansa i čitalac koji je manje upućen u umetnost biva podstaknut da više sazna o fenomenu poznate performerke i o savremenoj umetničkoj produkciji uopšte. Naime, u brojnim tekstovima i intervjuima opisani su ne samo Marinini beskompromisni performansi, nego i okidači koji su je na njih podstakli, procesi i pripreme koji su ih pratili – od zamisli, preko izvođenja, do reakcija publike na kraju.

Majka komesarka

Na koricama ovog, kako ga Markovićeva skromno naziva, „knjižurka“ nalazi se Marinin rad Heroj u kojem je ona satima nepomično sedela na belom konju držeći u ruci belu zastavu. „On se nikad ne bi predao“, rekla je jednom Marina misleći na svog oca kojem je i posvetila ovo delo kada je umro 2001. godine. Liku majke s kojom je i nakon razdvajanja nastavila da ima komplikovan odnos, posvetila se u Vilsonovoj predstavi „Život i smrt Marine Abramović“ tumačeći njen karakter na sceni. U stvari, kontroverzni porodični bekgraund umetnice značajno je uticao kako na njene prve umetničke korake, tako i na nju samu kao ličnost. Odrasla je u kući komunističkih funkcionera u elegantnom stanu u Makedonskoj ulici, a nakon razvoda roditelja, ključnu ulogu u njenom vaspitanju preuzela je majka, opisana kao „dominantna i posesivna komesarka koja drži pištolj pod jastukom“. Disciplina koju je sprovodila nad osetljivom i maštovitom ćerkom ogledala se između ostalog i u ograničenim izlascima do deset sati uveče, čak do Marininih poznih dvadesetih.

To nije bilo jedino i glavno ograničenje koje je trpela u mladosti. Mnogo gore prolazili su njeni pokušaji da početkom sedamdesetih ovde u Srbiji objasni suštinu i značaj performansa. Njeni sapatnici u toj vrsti borbe bili su i umetnici s kojima je sarađivala u okrilju scene Studentskog kulturnog centra u Beogradu, ali i istoričari umetnosti poput Jerka Denegrija i Slavka Timotijevića, čiji se tekstovi nalaze i u ovoj knjizi.

U njima ćemo podrobnije saznati o stvaralačkoj i emotivnoj simbiozi Marine Abramović i njenog dugogodišnjeg umetničkog i emotivnog partnera Ulaja, s kojim je zajedno izvela neke od najekstremnijih performansa u karijeri. Tako su u nekima od njih satima šamarali jedno drugo, „igrali“ se sa napetim lukom i strelom okrenutim ka Marininom srcu, gde bi i najmanji drhtaj ruke jednog od njih dvoje mogao dovesti do fatalnog ishoda, sedeli mirno satima jedan preko puta drugoga razmenjujući energiju u najdužem performansu izvođenom širom sveta pod nazivom „Prelazak preko noćnog mora“, da bi se nakon više od decenije zajedničkog života spektakularno rastali u performasu „Hodanje po Kineskom zidu“ koji su prešli krenuvši jedno prema drugome sa suprotnih krajeva. Kada su se nakon meseci pešačenja konačno susreli, mimoišli su se, i kao ljubavnici zauvek rastali.

Daleke civilizacije

Značajan deo knjige posvećen je i Marininim putovanjima i upoznavanju dalekih civilizacija, ezoteriji i transcedenciji koji su trajno ostavili traga na njenu ličnost, o čemu govori i zanimljiva priča Velimira Abramovića, umetničinog brata, pod naslovom „Tajna ljudskog časovnika“. U njoj on ukazuje na prelomni trenutak u Marininom životu do kojeg je došlo brisanjem njene karme u budističkom hramu na obroncima Himalaja. „Do tada se Marina bezuspešno borila sa svojom prošlošću, beogradskom nostalgijom, figurativnim slikarstvom, komunizmom roditelja, klasičnom estetikom i prevelikim nosem, smislom umetnosti, nepoznatim razlozima vlastite egzistencije“, kaže njen brat, dodajući da je kraj tome došao s pozivom Tibetanaca njegovoj sestri da ode u Indiju. Oni su je dalje uputili u manastir kod jednog od još živih učitelja dalaj-lame.

– Ušla je u ćeliju, lama je podigao glavu…i dalje se ničega ne seća, osim da je od njega izašla kao neko ko više ne razmišlja, ne želi i ne čeka…nego zna, može i čini. Od tada moja sestra više nije ista Marina – kazao je Velimir Abramović.

Imajući u vidu sve ekstreme kroz koje je prolazila gradeći svoju umetnost nesalomivim telom i duhom, ova priča unekoliko i ne čudi. U glavi vam iskrsavaju svi oni dramatični fleševi Marininih performansa opisanih u knjizi – u kojima guta tablete za šizofreničare, udara noževima između raširenih prstiju šaka, krvnički češlja kosu, danima sedi u gomili kostiju perući ih, ili trenutak kad staloženo prihvata situaciju u kojoj čovek iz publike drži u nju uperen pištolj s metkom. Svi ovi performansi ispresecani brojnim Marininim objašnjenjima otkrivaju slojevitost njenog dela i njenih razmišljanja o životu kroz koji i danas smelo korača s nepokolebljivim stavom „U umetnosti se mora ići do kraja“.

A što se tiče pitanja s početka teksta „Zašto me ne voli?“, Marina Abramović je, sudeći po ovoj knjizi, od Ćirilova dobila mudar odgovor – „Nije tačno! Vole te i cene. Šta te briga za dva-tri zajedljivca. Ima ih svugde…“

Zvezda

Ima nečeg simboličnog u tome što je Marina počela svoj put u okviru vatrene zvezde, prethodno izvevši nešto slično „veštičijem“ ritualu. Izrezala je kosu i bacila u njen plameni okvir, isto je učinila i s noktima, a potom i legla u sedište petokrake spremna da zbog nje ako treba izgubi i glavu. Ovaj čuveni performans „Ritam 5“, nazvan tako između ostalog i zbog ritmičnog podizanja svetlosti plamena, umalo se nije tragično završio, s obzirom na to da je Marina brzo izgubila kiseonik. Od sigurnog gušenja unutar zapaljene zvezde, spasao ju je lekar iz publike, koji ju je odatle izneo poluonesvešćenu.

Kasnije će Marina postati „opreznija“. Pažljivije će izrezati žiletom iscrtanu zvezdu na svom stomaku u performansu „Thomas Lips“, a mnogo godina kasnije u reizvođenju istoimenog rada učiniće to „lako“ uz kašiku meda i gutljaj crnog vina.

Postala je zvezda, a kaže i da voli zvezde. U tom obliku je i kuća u kojoj Marina danas živi.

Monografija

U knjizi „Marina Abramović – heroina narcističke kulture“ sakupljeni su tekstovi iz Danasa, Politike, Večernjih novosti, zatim časopisa Vreme, NIN, M Magazin, Elle, Gloria, Magazin Jasmin, JAT Revije.., kao i s internet portala Seecult. Među brojnim autorima tekstova su i istoričarke umetnosti Irina Subotić i Jovana Stokić koja radi u studiju Abramović u Njujorku. Nakon ovog izdanja, Plavi jahač će sledećeg meseca promovisati monografiju pod naslovom „Kada Marina Abramović umre“ autora Džejmsa Vestkota, a u prevodu Vesne i Draška Roganović. Ovu knjigu objavio je 2010. godine prestižni MIT PRESS iz Njujorka.