Da dune i vatru sune

Eno je u Kragujevcu kod Knjaza Miloša, dok pravi prvi vojni orkestar…

Eno je u limenom Srcu što pamti Marš na Drinu, Rovove, Šinjele i Čežnju…

Eno je u vojničkom Koferu sa Uspomenama iz Prvog rata…

Eno je kod Svirača što svira na sluh, jer Duša ne zna da čita note…

Eno je u mirisu Pogače i vrućoj Rakiji…

Eno je u Muci, Oskudici, Nepravdi…

Eno je kod Sinova i Unuka na pozornici omeđenoj Planinama i Nebom…

Eno je u Petoletkama, Sivilu i Siromaštvu…

Eno je u Rukama koje su okopavale Kukuruz i kupile Letinu…

Eno je ispod Badnjaka u Dragačevu, Nišu i Vranju…

Eno je u Šajkačama punim Šljiva i novim Opancima kupljenim u Čačku…

Eno je s’ Ovčara i Kablara, uz Moravicu i oko Rzava…

Eno je kod Čobanina, Kovača i Kolara…

Eno je u Moravcu i Žikinom, i u Jesenjim dugim noćima…

Eno je na Preobraženju u Kosjeriću…

Eno je u Momačkoj nozi i Devojačkom kolu…

Eno je u „Pira velo Mile“, u neskladu obraza napetih do pucanja, i spore i tihe melodije…

Eno je u Svadbama, Rođenjima, Mobama i Komišanjima…

Eno je u Kupusu iz kotla, u Pivskom mamurluku, u zagrljaju oznojene ruke…

Eno je ispod devojačkih haljinica što se uvijaju na stolovima…

Eno je u Dubokom, u kući Dejana Petrovića, tamo gde je bila i truba njegovog pradede Tanasija,

dede Danila, i njegovog oca Miće Petrovića…

Eno je na vašaru u Mokroj Gori…

Eno je u Varnicama na Čineli i njihovom juvelirskom odbljesku na Plehu…

Eno je dok svira, jer se samo tako računa da se nešto dogodilo…

Eno je Truba, da dune i vatru sune.

Eno je Tamo Daleko gde Sveti Duh kuje gvožđe za trube.

Eno je za Veselje i Tugu, i nizašta drugo.

Eno je dok ne pukne Bubna Opna i dok se ne rasprsne Mozak.