Site name

Sami protiv države i poslodavaca

Položaj zaposlenih kod stranih intesvitora u Nišu

Radnici su obespravljeni i u mnogim domaćim privatnim firmama, ali je to naročito teško prihvatiti od inostranih investitora znajući da država daje subvencije za nova radna mesta, koje idu i do 9.000 evra, kao u slučaju Geoxa. No, u strahu od odtaza radanici se odvaže da tuže poslodavce tek kad ostanu bez posla

Beneton, Jura, Leoni, Geox su neke od inostranih fabrika od čijeg se otvaranja u Nišu i tom delu Srbije mnogo očekivalo, ali su nade i očekivanja sada poprimili gorak ukus.

3

Piše: Marija Filipović

Niš 11. mart 2017. 17:55

Foto: Arhiva MIC

Situacija u kojoj poslodavci radnicima daju ugovore na određeno vreme, često ih menjaju kako ne bi morali da ih prime u stalni radni odnos; u kojoj je prekovremeni rad česta pojava, a sindikat nešto što se ne može ni zamisliti – nije tipična samo za rad u inostranim kompanijama. Radnici su obespravljeni i u mnogim domaćim privatnim firmama, ali je to naročito teško prihvatiti od inostranih investitora znajući da država daje subvencije za nova radna mesta, koje idu i do 9.000 evra (u slučaju Geoxa).

TUŽE POSLE OTKAZA

Ružica Stamenković je među onim radnicima koji su sa velikim entuzijazmom počeli da rade u južnokorejskoj fabrici Jura u Donjem Međurovu nadomak Niša: “Svi smo u tom bili srećni, dobili smo posao, sa oduševljenjem smo to prihvatili. Mislila sam da sam rešila veliki problem, imala sam želju da radim i srećna sam išla na posao”, priča Ružica, samohrana majka kojoj je posao u Juri u 35. godini bio prvo zvanično zaposlenje. To je kratko trajalo, a Ružica je danas redak primer radnice koja je tužila svoju tadašnju firmu „radi zaštite od zlostavljanja na radu“. Većina zaposlenih je toliko uplašena od poslodavaca da to čini tek kada bude kasno – sa otkazom u džepu.

- Već u prvih mesec dana sam doživela stres zbog ponašanja jednog šefa i završila u njihovoj ambulanti; imam i papir, pečat, sve, možda sam radila samo dvadesetak dana, i nisam mogla više, lupa mi srce, mrak pred očima. Posle, kad sam došla kod njega i saopštila da su mi lekari rekli da idem kući, pa kod svog lekara, on mi kaže: „Ne možeš sad da izađeš, dobićeš otkaz”. Stalno mi je pretio otkazom, i zbog toga što navodno sporo radim, i zbog grešaka koje mi je stalno nalazio, recimo da nisam montirala neki deo, a ja znam da to nisu bile moje greške. I ja šta ću, ostanem i ćutim, treba mi posao, šta da radim.

Maltretiranje se, kako kaže Ružica, nastavilo i sa drugim šefom I. J. (na koga su se već žalile i druge radnice):

- Ne mogu da kažem da je u početku bio toliko loš, ali je vremenom koleginicu A. M. i mene uzimao na zub; kad je ona tu, maltretira nju, kad se skloni ili joj neko pomogne, onda pređe na mene. Preti mi otkazom, kažnjava me da ostanem prekovremeno… On je zaštićen, bio je u Koreji, zna jezik i ima višu poziciju… Problem je u tome što nemaš kome da se požališ, ne smeš. Najpre treba lider kao neposredni rukovodilac da ti dozvoli da se obratiš menadžeru, a ja sam išla sama i možda sam napravila grešku što sam se direktno njemu obratila i iznela ono što me je mučilo. Pitala sam ga da li može da me prebaci na drugu traku, što je odmah odbio, a onda sam pomenula predlog koji smo koleginica i ja dobile od lidera: da ga odvedemo u kafanu. Postavila sam pitanje da li to sme da se dešava. Menadžer je nastupio prepotentno, branio ga je i rekao da će videti on sa liderom, a onda „da vas suočim ili tužite slobodno“… Nikada nas nisu suočili, ja se nisam ni vratila sa bolovanja na posao, niko me nije kontaktirao, a u međuvremenu sam podnela tužbu protiv Jure.”

DEVET PRIJAVA

Inspekcija rada u Nišu je imala devet prijava radnika iz Jure u periodu 2014-2016, a interesantno je da se njihov broj iz godine u godinu smanjuje, jer su 2014. imali 4, 2015. - tri, a 2016. dve prijave. U Inspekciji tvrde da oni uvek rade nadzor po pritužbama radnika, ali da im se radnici vrlo retko obraćaju zvanično, rade i redovne inspekcijske nadzore, ali da se „neke nepravilnosti na taj način ne mogu uočiti“. U martu su, tako, radili redovne inspekcijske nadzore svih stranih kompanija: Jura, Šinvon, Leoni, Džonson iz oblasti radnih odnosa, kao i oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i pritom „nisu utvrdili nikakve nepravilnosti“.

U poslednjih pet godina Višem sudu u Nišu su podnete 92 tužbe radi zaštite od zlostavljanja na radu. Najviše ih je bilo u 2012 – 14, a 2016. podneto je 10 tužbi, od kojih su samo dve podneli radnici zaposleni u stranim firmama. Jedan od postupaka je pokrenut po tužbi Ružice Stamenković.
Interesantno je da je Ružica stupila u kontakt sa Sindikatom Sloga u Nišu i neposredno pre prestanka njenog radnog odnosa trebalo je da, ako uspe da učlani još nekoliko ljudi iz Jure, postane predsednica sindikata u ovoj fabrici. Međutim, čekalo se rešenje iz Ministarstva rada, a Ružici je u međuvremenu stigao otkaz, pa je samim tim prestala i mogućnost da bude u sindikatu. Tako je propao i pokušaj „ulaska“ drugog niškog sindikata u Juru, budući da je i Savez samostalnih sindikata Niša imao sličan pokušaj.

- Kod same inicijative formiranja sindikata, kad govorimo o Juri, pa i Benetonu, odmah smo lepo podneli zahtev za razgovor”, kaže Risto Ivetić, generalni sekretar ovog sindikata. “Ljudi su došli u našu zemlju, mi hoćemo kao domaćini da porazgovaramo, da im objasnimo šta je sindikat, kakvi su naši programi i da želimo da se formira sindikat jer je to ustavna kategorija. Međutim, naišli smo na zid, niko nas nije ni primio niti odgovorio na dopis, tako da to je glavni problem. Da smo se sreli s njima, da smo porazgovarali, objasnili bismo im da ne želimo ništa loše, i da nam nikad ne bi palo na pamet teramo iz Srbije neke firme koje su tu došle da ulože svoje investicije.

U Inspekciji rada u Nišu kažu da „ako zaposleni imaju problem sa organizovanjem sindikata (koji mora da bude reprezentativan), mogu da se obrate Inspekciji, jer je to pravo koje im niko ne može osporiti“, ali im se niko do sada zbog toga nije obraćao.

PARTIJA, NE SINDIKATI

Prema rečima Zorana Stojiljkovića, profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsednika Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, Vučićeva teza da se “galamom o ugroženim pravima radnika rasteruju strani investitori” je izraz neoliberalne pozicije po kojoj se profit cedi beskrajnim erodiranjem prava i položaja zaposlenih uz istovremene subvencije i garancije države takvim investitorima i kompanijama. Očito da je država u nekoj vrsti strukturalnog afiniteta i ljubavi sa kapitalom i u funkciji njegove zaštite, čak i kada su ugroženi sopstveni građani i birači… Jasno da je to moguće samo u uslovima neravnoteže moći, siromaštva, nejednakosti i nezaposlenosti, u kojoj nema ni adekvatne reakcije sindikata, medija i javnosti. O partijama leve orijentacije da i ne govorimo. O prilikama u Srbiji i šansama za uspešan otpor dovoljno ilustrativno govori i činjenica da je partijska knjižica osnov za uposlenje i da članova SNS ima više nego članova svih sindikata zajedno. Koga onda slede tako zaposleni – sindikate ili svoje stvarne poslodavce i mentore u liku partijskih moćnika? Ta stvar, naravno, ne počinje sa naprednjacima i njihovim staro-novim koalicionim partnerima.”

Stojiljković ističe da je sa druge strane „pitanje da li će država zaštititi svoje zaposlene ako njeni organi i inspekcijske službe istovremeno reketiraju strane kompanije i dobijaju od njih vozila… Potrebno je dakle pratiti i puteve novca i koruptivnu relaciju između kupaca i političkih struktura. Na sve primedbe se odgovara mantrom o iznuđenim rešenjima i pozivom da se bude srećan što ima poslova i za plate od 200 evra. Dokle god bude tako u poluperiferijskim zemljama poput Srbije, posebno u njihovim nerazvijenim područjima, prihvataće se prekarni položaj i poslovi, uz gorki osećaj da nema alternative i adekvatne pravne i profesionalne zaštite. Zar novinari nisu najbolji primer da se pritom ne radi samo o nekvalifikovanima i loše obrazovanima i da to može biti sudbina svakoga od nas? Šta još treba da nam se desi pa da počnemo da reagujemo?”

Dvadesetak dana pre objavljavanja ovog teksta, održano je ročište na suđenju po tužbi Ružice Stamenković protiv Jure. Nijedna od njenih svedokinja se nije pojavila: pominjanoj D. B. poziv nije uručen na pravu adresu, te će biti pozvana za sledeće ročište; S. G. nije opravdala svoje neodazivanje.

Interesantno je da je pominjana radnica A. M, kojoj je u međuvremenu produžen ugovor, sada svedokinja obe strane, a nije se pojavila zbog bolesti deteta. Ne može se reći da se stvar odvija u Ružičinu korist, ali ova mlada žena nije slučajno junakinja naše priče. Čak i ako se zaista nije najbolje snašla na poslu, pa i ako nije najbolje umela da definiše svoje probleme, njena odvažnost je vredna poštovanja. Da je više takvih među čak 3.000 radnika koje Jura korporacija zapošljava samo u Nišu, možda bi stvari krenule nabolje.

Slično je i iskustvo Z. D, bivšeg radnika ćerke-firme Benetona – Olimpias. U Niteksu je radio kao tehnolog 10 godina, a onda je, kada su Nemci kupili ovu firmu, išao na obuku da radi na softveru kao programer i radio je taj posao neko vreme. Kada je bio na razgovoru u Olimpiasu (Beneton i kooperantske firme su u prostoru nekadašnjeg Niteksa), a oni su tražili upravo tehnologe da ih obučavaju za softver, odmah je primljen, jer je velika prednost bila to što je već radio u sličnom programu.

- Godinu dana je trajala obuka, dolazili su predavači iz Italije, radili smo na najboljim mašinama i sa najnovijim softverima, ističe Z. D, koji je uskoro počeo i da radi u ovoj firmi. Iako su njemu i kolegama programerima rekli da će im povećati platu kad se završi obuka, oni su i dalje primali samo 20 hiljada, a radili gotovo čitav dan, ne samo osam sati. Ubrzo je Zoran, kao i još neke kolege, prebačen da radi za mašinom. Njemu je, kako kaže, to i odgovaralo kao prilika da upozna i proveri rad mašine koju je sam programirao, a pritom mu je i plata bila za deset hiljada veća.

- Niko ne zna zašto tako preraspoređuju ljude i po kojim kriterijumima. Neke su ostavili na tom radnom mestu, neke prebacili, a neki su i dobili otkaz i uvek postoji obrazloženje: nisi dovoljno brz, spor si ili ne radiš dobro. Pri tom, to ne određuje direktor Italijan, to rade šefovi, tehnički direktori, a to su sve naši.

TAKTIKA DISKRIMINACIJE

Prema rečima profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Union i stručnjaka za radno pravo Maria Reljanovića prava zaposlenih se krše kod mnogih poslodavaca, a ne samo u Juri i drugim inostranim firmama. Broj zaposlenih koji ne dobija zaradu redovno, ili je ne dobija uopšte, meri se desetinama hiljada. Broj zaposlenih „na crno“ kao i prema neodgovarajućim ugovorima o radnom angažovanju je još veći. Konačno, ni oni zaposleni koji imaju ugovore o radu često ne mogu da ostvare sva prava iz radnog odnosa, čak ni zakonom garantovani minimum.

- Problem sa stranim poslodavcima jeste taktika Vlade Republike Srbije da privlači strane investicije obećavajući različite beneficije poslodavcu i neformalno nagoveštavajući da je radna snaga u Srbiji jeftina i slabo sindikalno organizovana. Ne samo što takva taktika privlači poslodavce koji dolaze isključivo vođeni idejom da maksimalizuju svoj profit po svaku cenu, već i dovodi do pojava da se takvi poslodavci osećaju kao da su iznad pravnog sistema. Takve pojave moraju biti imenovane i jasno obeležene kao sramotne i nedozvoljene, ali ne u kontekstu nacionalnosti poslodavca već isključivo u kontekstu nezakonitosti poslovanja. Ne može se reći da najveći broj stranih poslodavaca krši zakone Republike Srbije, kao što se nikako ne može tako nešto konstatovati ni za domaće poslodavce.

Reljanović smatra da bi trebalo preispitati celu politiku privlačenja stranih investicija, budući da ne postoji realno objašnjenje zašto bi strani investitori bili kvalitetniji od domaćih i zašto se u tom smislu pravi diskriminacija. Da bi se pokrenula proizvodnja u državi, država može investirati kako u domaće poslodavce, tako i u strane, ali isključivo pod jednakim uslovima. Može i sama raditi na otvaranju novih mesta, kroz finansiranje javnih radova, ali i kroz rehabilitaciju državnih poslodavaca

– Ovakve mere su često davale rezultate i ne moraju nužno značiti povratak državne svojine, već samo kratkoročnu ulogu države kao investitora. Sadašnja politika subvencija ne donosi rezultate i predstavlja rasipanje novca koji se neće vratiti – investitori najčešće smanjuju broj radnika po prestanku subvencija (primer FIAT-a) a mogu se i potpuno povući iz zemlje, čime se efekti njihovog poslovanja u potpunosti gube a država ostaje u dubokom minusu.

Postoji razlika u kršenju radnog prava, prema Reljanoviću, u zavisnosti od veličine kompanije: manji poslodavci češće drže zaposlene na crno ili sa neodgovarajućim ugovorima i češće krše propise vezane za raspored radnog vremena, prekovremeni i smenski rad, noćni rad, dnevni, nedeljni i godišnji odmor i tome slično. U velikim kompanijama postoje unapred određeni mehanizmi koji takva kršenja čine gotovo nemogućim, ali su zato zaposleni češće izloženi zlostavljanju na radu i diskriminaciji. Ni ova podela se, međutim, ne može generalizovati.

A šta je sa nadzorom države? Činjenica da je Inspekciji rada Jura donirala dva automobila – na zahtev ministarstva, što su rukovodioci kompanije i potvrdili, otvorila je javnu debatu o nezavisnosti i nepristrasnosti organa koji bi trebalo da kontrolišu postupanje poslodavaca prema zaposlenima.

- Tu dolazimo do situacije da takav nadzor često nije efikasan, nije dovoljan ili je sklon korupciji ili ignorisanju problema zaposlenih da bi poslodavac ostao aktivan, kaže Reljanović.

Na pitanje ima li smisla da se radnici u slučaju mobinga obraćaju Inspekciji rada, on kaže:

- Inspekcija rada jeste nadležna za slučajeve zlostavljanja na radu i redovno vrši kontrole po prijavama zaposlenih. Ono što je loše kada je reč o procesuiranju prijava zlostavljana na radu jeste metodologija rada inspektora koja nije adekvatna takvim situacijama, kao i samoograničavanje inspektora rada da postupaju u određenim slučajevima, koje proističe iz nepravilnog tumačenja zakona.

Kako kažu u Odeljenju za međunarodnu saradnju Saveza samostalnih sindikata Srbije, iskustva sindikata iz regiona su slična, jer je u pitanju sličan privredni i ukupni ambijent. Može se „generalno reći da je u pitanju globalna strategija narušavanja radničkih i sindikalnih prava i na ovaj globalni izazov sindikati moraju da daju globalni odgovor. Sindikati reaguju ili organizovanjem štrajkova ili kampanjama protiv onih koji krše prava ili žalbama, a ove aktivnosti imaju manji ili veći uspeh. U svakom slučaju najznačajnija je podrška članova, radnika i građana i jačanje svesti o potrebi odbrane ugroženih prava. Takođe je neophodno i jačanje svesti da zadovoljan radnik daje dobre rezultate i doprinosi uspehu kompanije. Zato bi trebalo zaposlenima objasniti da članstvo u sindikatu otvara i mogućnost za odbranu kolektivnih i pojedinačnih prava; ono služi kao preventiva, a kad zatreba i kao lek.“

Dobar primer - Gramer

Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje Filijale Niš je samo Juri i Šinvonu upućeno blizu 10.000 kandidata za različite pozicije, a trenutno ih je zaposleno oko 3.000. U prijavama potreba za zapošljavanjem uglavnom je navođen rad na određeno vreme, na 12 meseci. Pri tom, bilo je potreba za više vrsta radnih mesta: za rad u proizvodnji, na održavanju mašina, u kontroli kvaliteta i magacinu. Traženi su i menadžeri za rad na različitim pozicijama, za rad u računovodstvu, administraciji, logistici, planiranju proizvodnje itd. Na pitanje kakvo je interesovanje nezaposlenih za rad u Juri i drugim stranim kompanijama, s obzirom na napise u medijima o teškim uslovima rada, kažu da je interesovanje veliko, a da „napise u medijima u principu niko ne komentariše“.

- U pomenutim stranim kompanijama je zaposleno ukupno oko 6.000 ljudi, što je u priličnoj meri uticalo na smanjivanje broja nezaposlenih u Nišu u periodu od 2011. do 2016.“, navode u Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Nišu. „U julu 2011. na teritoriji Filijale Niš bilo je registrovano 52.836 nezaposlenih lica, dok je prema podacima iz jula ove godine na teritoriji Filijale Niš registrovano 45.453 nezaposlenih lica“.

Sekretar Regionalne privredne komore u Nišu, Vladimir Dodić, kao pozitivan primer strane kompanije u ovom delu Srbije navodi jednu od članica Komore, nemačku firmu Gramer u Aleksincu, koja zapošljava oko 2.000 radnika, i u koju je, kako kaže, bez problema pozvan da obiđe pogone, što bi se teško desilo u Juri. Južnokorejska kompanija je, po njegovim rečima, u početku takođe bila članica Komore, ali je onda prestala da plaća članarinu i izašla iz nje.

Šira verzija u dva nastavka objavljena je na portalu Medijskog istraživačkog centra Niš www.mic.org.rs

povezane vesti

komentari (3)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

ПЕРА ЛОЖАЧ

11. mart 2017.

Робови! И то у својој земљи.

Ljubiša

12. mart 2017.

Nije valjao socijalizam i samoupravljanje, lupali ste u šerpe i tražili ste kapitalizam, sad kad ste ga dobili iz prve ruke možete da vidite šta je to. E pa sad vidite da tu nema ispijanja kafe, pušenja svakih pola sata, nema diskutovanja politike i koječega za vreme radnog vremena, nema samoupravljanja jer gazda je taj koji određuje i sprovodi pravila igre. Na žalost, upozorenja nas malobrojnih koji smo radili u kapitalizmu i koji su upozoravali na zablude nisu se čula

Kalča

12. mart 2017.

@Ljubiša. Nije lupanja u šerpe bilo zarad rušenja socijalizma, već zarad Miloševićeve zločinačke politike i prema Srbiji i prema onima koji žive izvan Srbije, kao i zbog toga što je Milošević (pod uticajem Zapada i Rusije) razorio socijalizam u bratskom zagrljaju sa šefovima ostalih banana državica iz pokojne Jugoslavije. Nije samoupravljanje bilo "ispijanje kafa" i svega onoga što maliciozno navodiš. Samoupravni socijalizam je bio (uz sve razložne kritike koje mu se mogu uputiti) jedini istorijski period prosperiteta svih Jugoslovena i, naravno, Srba. Onaj nivo u kome je Srbija bila krizne 1989. godine (kao najgore godine u istoriji Yu socijalizma) ovakva Srbija (prema ozbiljnim naučnim analizama) neće dostići do 2035. godine. To je zato što je ljudožderska tranzicija odbacila najbolji deo socijalizma (humanizam) i prigrlila njegove najgore osobine (autoritarnost, birokratizacija...) i uvela kapitalizam (eksploatacija). Nije lupanje u šerpe dovelo Srbiju do propasti, već nedemokratske oligarhije u proteklih 30 godina - sve oligarhije od reda su gazile i uništavale Srbiju: podjednako crno-crveni, kao žuti i ofarbrani u druge farbe.