Žeđ tamnog srca

… stare uspomene na menuete u sred brzog ritma trgovine i saobraćaja, te sve jača žeđ neutoljene tame srca, a onda i ruženje onih, hramovima nalik, nekdašnjih divotnih palata, kao i zveckanje u svoje vreme zlatom natiskanih, a sada praznih porodičnih blagajni – sve se to, eto, slilo u operu „Suton“ Stevana Hristića, po tekstu Ive Vojnovića („Dubrovačka trilogija“, drugi deo), kojom je Madlenianum očarao i potresao publiku 48. BEMUS-a. Reditelj i scenograf ove zvučno, emotivno i kontemplativno odista skupocene operske predstave, Nebojša Bradić, protumačio je ama svaku dlačicu užasa – u zbilji svojih junaka već preživljenog, ili pak još uvek neosvešćenog – nastajanja novih vremena, prelamanja dve epohe, zauvek probuđenih vulkana i temeljno razornih zemljotresa društva, kojima se i doslovno preko noći zatiru još jučerašnje otmene navike i, naoko bez stvarnog umiranja, zapravo brutalno i bespogovorno dovršavaju životi onih prefinjenih i osetljivih pojedinaca i staleža, e da na površinu izbije kakav čovek novih vremena, bezdušan ili pun poštovanja svejedno, ali sasvim sigurno na posve novim položajima u odnosu na nekadašnje gospodstvo.

Posebnu dimenziju onom vizuelnom u ovoj predstavi dali su bajkoviti kostimi Marine Medenice i delikatesni baletski prizori, te čežnjive ‘žive slike’ koje nas od prve uvode u jednu davnašnju, a ipak tako modernu i štaviše neprestano obnavljajuću zaleđenost lepote uspomena. To što će se ona docnije razigrati u plesu do oduševljenja, samo je tek sanjarska zamisao o promaklom životu, varka čula takoreći, ali stvarno čarobna koliko i bespotrebna sred plutokratskih draži hitrog sticanja na javi. U takvoj dakle raskoši vidljivog i zamišljenog, muzika je mogla da plane punom vrelinom i sjajem – i ona sama u stvari začuđujuće moderna na neki svoj način – te u ideji dovršena i doigrana u glasovima solista i zvuku orkestra, pod upravom Vesne Šouc. Povremeno su odistinski zapanjujuće smele i moćne Hristićeve muzičke vizije. One raspaljuju i podstiču maštu slušaoca, a sa druge strane, imate jedno ubeđenje da i umetnici na sceni osećaju to isto. Definisan i gromko gibak orkestarski ton, pod sigurnim vođstvom Šoucove, tako je i sam po sebi kakva pozornica od specijalno senzibilne vrste, po kojoj glasovi idealno izabranih pevača, sa ukusom i osobenim intenzitetom koračaju i zbore o starim i novim vremenima, o tužnim sudbinama uglednih dama u nekoj već bivšoj generaciji, sada najednom sablasno oživljenoj, no takođe i zovu sadašnjice i čitave budućnosti, sa njihovim novim mogućnostima i pravilima, upućenom svima bez izuzetka.

Bila je ovo velika uloga za Natašu Jović Trivić (Mara Nikšina Beneša) i njen senzualan glas duboke tamnine sutona, što je dominirao od starta do konca, pouzdan, pun dostojanstva, neutešan i neprebolan, ali grandioznog formata u donošenju tumačenog lika. Svoj doprinos filigranski pročišćenoj krasoti „Sutona“ dali su takođe Dragana Popović i Branislava Podrumac (Made i Ore), Aleksandra Angelov (Kata), Aleksa Vasić kao trgovac Vaso, Miodrag D. Jovanović i LJubomir Popović kao vlastelini dubrovački Luco i Sabo. Ali, mladi moćni glasovi Nenada Čiče (pomorski kapetan Lujo Lasić) i veličanstvene Dušice Bijelić u ulozi Marine kćeri Pavle, duboko su nas prodrmali snagom dara i ubeđenja sa kojima su ovo dvoje pristupili poniranju u predstavu i (pre)ispitivanju svakog atoma svojih razloga za boravak u njoj. Hristićev „Suton“ tako vraća veru u neporecivu moć ljudskog glasa pevača, kao i u onu pokreta baletskih umetnika, koji se na naše oči stopiše u jedno malo no neizmerno veliko delo, bez preterivanja.