Abolfazi Varmazijar: Persijski je jedan od drevnih jezika sveta

Na ovogodišnji Sajam knjiga, čiji je Iran zemlja počasni gost, doneo je stihove “Šahname” – “Knjige kraljeva” srednjovekovnog iranskog pesnika Abdula Kasima Ferdosija, koje u kulturi ove zemlje imaju status nacionalnog epa. Odeven u srednjovekovni kostim, sa dafom- persijskim velikim dairama, štapom i oslikanim pričama iz “Knjige kraljeva” u pozadini scene, govori i objašnjava Ferdosijeve stihove, za koje tvrdi da su sačuvale perijski jezik do današih dana.

– Persijski jezik je jedan od drevnih jezika sveta. Mi smo svedoci da su velike kulture i civilizacije, ko što su Egipat, Turska ili mnoge druge vremenom izgubile svoju moć i značaj. Stari egipatski jezik više ne postoji, njeme više niko ne govori, ali u Iranu, iako je bio na raskrsnici civilizacija i mesto mnogih sukoba, persijski jezik se sačuvao. To dugujemo jednoj osobi – Abulu Kasimu Ferdosiju. Zahvaljujući njemu i njegovim stihovima persijski jezik je uspeo da opstane – kaže Abolfazi Varmazijar za “Danas” uoči jednog od mnogobrojnih nastupa na štandu Irana.

On objašnjava da se, osim što je profesionalni “nakali”, bavi i istraživanjem Ferdosijeve “Šahname” i drugih epova. Za pripovedače epskih stihova u Iranu ne postoji posebna škola, obučavaju ih učitelji.

– Za ovu profesiju vrlo su bitni iskustvo, znanje i vežbanje. Učitelj i učenik u procesu učenja moraju da budu zajedno u svim programima. Učenik mora uživo da vidi kako se učitelj izražava i ponaša. NJihov odnos ne bi smeo da se svede na puko kopiranje učitelja, nego mora da bude kretivan – da učenik nađe sopstveni način na koji priča priču – ističe sagovornik “Danasa”.

Upitan kako iz “Šahname”, koja ima više od 60 hiljada stihova, bira tekst koji će govori određenoj publici, Varmazijar kaže da se iz ovoj epa, koji se sastoji od raznih priča i pisama, uglavnom biraju pisma napisana kraljevima.

– Iz stihova koji se nalaze u tim pričama, u svakoj ih je oko sto, biramo dvadesetak ključnih za njeno objašnjenje. Prvo objašnjavamo ko su ličnosti u tim stihovima, slede stihovi, a naravno, upotrebljavamo i neka objašnjenja koja su van tih stihova radi bolje komunikacije sa publikom. Pored pripovedanja postoji i čitanje “Šahname” – “šahname – hani”. Čovek koji se time bavi, otvori “Šahname”, recituje stih po stih i svaki objašnjava da bi publici bilo jasno o čemu se radi. “Nakali” često u toku dana priča iste priče, od ujutru do uveče, ali za različitu publiku. Ujutru ih obično priča za profesore i naučnike koji se kao istraživači bave “Šahnamom”, u podne ih ponavlja za decu, a uveče za cele porodice. Naravno, tu istu priču priča na različite načine. “Nakali” se izvodi na javnom mestu – na ulicama za publiku koja je u prolazu, u konferencijskim salama, a naročito po kafićima. Specifičnost je u tome da pripovedač mora sam da prepozna svoju publiku – slušaoce i da zna na koji način treba da ih privuče. U čoveku od praiskona postoji potreba da sluša priče, a “nakali” je tu da pričama otvori “prozore” u srcima ljudi – kaže Varmazijar.

Odeven je u tradicionalnu narodnu iransku nošnju iz srednjovekovnih vremena – šare na kostimu su iz doba Safavida, kapa pripada periodu Sasanidskih dinastija, kad se uglavnom nosila odeća bele boje. Pri pripovedanju “Šahname”, osim dafa upotrebljava i druge drevne persijke instrumente – tar i setar, koje je u Beogradu izostavio zbog iranskih verskih praznika koji su u toku.

– U Iranu danas ima malo pripoveča epske poezije – do 50 maksimum. “Nakali” se pretvorio u profesiju od koje hranimo porodice. To je kao posao, ali to ne znači da nas neko poziva da izvodimo program, nego mi sami treba da krenemo ka publici. “Nakali” nije vezan samo za “Šahname”, može da se upotrebljava i za verske cermonije – tužne, vesele, čak i smešne, a onaj ko se bavi tom profesijom u sebi mora da ima moć da inetepretira sve te različite varijante. Internet, mediji i savremna tehnologija nisu opasnost za nas, jer svi ljudi žele da čuju živu priču. Ono mora da se spreči jeste to da se “nakali” pretvori u muzejsku umetnost. “Nakali” treba da bude među publikom, u javnosti – naglašava Abolfazi Varmazijar, koji nosi zvanje majstora – učitelja.

Rođen je u Teheranu 1967, iza sebe ima dve decenije “teatarskog rada kao dramaturg, reditelj i umetnički dizajner petnaestak dela” zahvaljući kojima je umetnost “nakali” – pripovedanje epskih stihova prešlo granice Irana i prikazuje se na festivalima širom Evrope i arapskog sveta.

Ravnoteža i identitet 

“Šahmane” – “Knjiga o kraljevima”, nastala je u 10. veku, ali govori o preislamskom periodu persijske istorije. Na pitanje koliko je za iranski identitet danas važan taj persijski period, Vermazijar odgovara da je „priča o identitu kao neohodnost da čovekov ima dve noge, koje mu omogućavaju da pravilno živi“. Prema njegovim rečima, „jedna noga je porodica, tradicija, jezik i kultura, a druga je vera. Ukoliko obe noge nisu jednake, nema ravnoteže i stabilnsto – potrebne su obe da bi se sačuvao identite svakog čoveka“. 

Žene pripovedači 

Pripovedanjem epskih stihova u Iranu ne bave se samo muškarci, nego i žene. Na Iranskom štandu gostuju i Sara Abas Pur i Parisa Siminher, koje uz muzičku pratnju, izvode pripovedački performans “Epski blizanci – Rustem i Sigfrid”. Ova predstava, koja spaja “Šahname” i nemačke “Nibelunge” nastala je u saradnji Instituta za savremeni razvoj umetnosti i Iranskog kulturnog centra u Nemačkoj.