Čovek, kao hrčak u kavezu, na točku revolucije

„Mauzer“ je pripovest o revolucionaru „A“ u ruskom građanskom ratu koji naprasno sumnja u nalog koji mu je dat, da likvidira kontrarevolucionare. Budući da time više nije koristan revoluciji, on mora da se saglasi sa sopstvenom egzekucijom. Ko želi da služi kolektivu, mora da sebe nadiđe: to je osnovna premisa tribunala pred kojim „A“ mora da odgovara. Za pojedinca u revoluciji nema mesta.

Petorica protagonista Franz Pitzold, Alfred Kleinheinz, Marcel Heuperman, Nora Buzalka i Christian Erdt nemaju sopstveni glas, već postojano menjaju uloge. NJihova gluma je u telesnom „performansu“ odnosno pokušaju da se oslobode iz kaveza hamstera (hrčka) na točku revolucije. Glumci vrište, drhte, kolutaju i atletski se prepliću i upliću međusobno na bini. U jednoj sceni prilazi 22-godišnji Marsel Hojperman publici, upirući svoj pogled direktno u lice pojedinim gledaocima i pritom samokaštigujući (flagellatio) svoje ogoljeno telo. „Telo je samo otpor revoluciji“, citiraju glumci jedan iskaz Hajnera Milera. Jedan od glumaca izgovara: „Ja se zovem Oliver Frljić. Ja sam iz Hrvatske, te fašističke zemlje na Balkanu.“ Ovim je uspostavljena veza sa Frljićevim komadom „Naše nasilje i vaše nasilje“, u kome je formulisana drastična politička i religiozna kritika.

Sada se ovaj komad pod veghementnim protestima u Splitu izvodi. Kao što su mediji izvestili, glumcima je prećeno smrću. Više stotine demonstranata se sakupljalo pred pozorištem. Neki su tražili Frljićevo hapšenje. Na to je intendant Rezidencteatra u Minhenu Martin Kušej lapidarno saopštio: „Mi osuđujemo antiumetničke proteste i suprotstavljamo se ekstremnim nacionalistima.“ Frljić je bio od 2014. do 2016. intendant Nacionalnog pozorišta u Rijeci. Pod ondašnjim ministrom za kulturu Zlatkom Hasanbegovićem, koji je kritikovan zbog blizine sa ekstremnom desnicom, subvencije za pozorište su otkazane, izjavio je Frljić u jednom intervjuu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović ga je, veli Frljić, proglasila državnim neprijateljem. Iz protesta je Frljić 2016. dao svoju ostavku. „Nedopustivo je da se nasilje primenjuje kao sredstvo za promenu socijalnih odnosa, iako je nasilje bitan instrument za održavanje postojećeg socijalnog poretka“, piše režiser povodom „Mauzera“. Ipak Frljić nije socijalno-romantični revolucionar, koji glorifikuje nasilje. Nasilje kod njega nije na ulici, već na bini.

Hajner Miler je 1975. praizvedeni komad „Mauzer“ (marka pištolja) napisao kao poučni komad (Lehrstuck) i ujedno želeo da se ovaj ne shvati kao polemika ili kritika Brehtovih poučnih komada. „Trava mora da se iščupa, da bi ostala zelena.“ Izvesne brahijalne ideje su u Frljićevom čitanju centralne. Tu brahijalnost on vidi u inscenaciji telesnosti. Frljić je inače sklon skandaloznim prekoračenjima. Tako je njegova nedavna inscenacija u Varšavi izazvala bure protesta, budući da je predstavio homofilne svešteničke parove i oralni seks sa figurom pape. Režiser je bio optužen od strane rimokatoličke crkve za blasfemiju i napadan od strane ekstremnih nacionalista. U Minhenu je i kritika i publika teško primila prethodnu Frljićevu produkciju „Balkan macht frei“ („Balkan čini slobodnim“). Scena koju glumci izvode nad glumcem Francom Pecoldom je do te mere realistična da se gotovo na svakoj predstavi događa da je jedan deo publike napušta ili se penju na binu da prekinu torturu. U „Mauzeru“ nema scena takve drastike. Ipak je dobrim delom ova predstava affront i provokacija: petoro glumaca (četiri muškarca i jedna žena) igraju sasvim goli ili, kako to Nemci metaforično vele, u „Adamovim kostimima“; žena će biti zadavljena, a muškarcima će biti cev pištolja nabijana u usta, dok ne počnu da krkljaju. Zašta se isplati ubijati – ili umreti? Da li viša ideja opravdava teror?

Drugar „A“ mora da se pred „horom“ revolucionara pravda. „A“ je bio u ruskom građanskom ratu dvadesetih godina veran vojnik. Kada je pozvan u revolucionarni tribunal grad Vitebska, morao je svoga prethodnika „B“ u tom tribunalu da likvidira. „B“ je, iz samilosti prema seljacima, „neprijatelje revolucije iz neznanja“ pustio nekažnjene umesto da obavi neophodni „posao“ likvidacije. „Čemu ubijanje i čemu smrt, ako je cena revolucije sama revolucija“, usudio se „B“ da posumnja. Ali za sumnju je predviđena smrtna kazna, koju sprovodi „A“, kome polazi za rukom da prihvati ubijanje „kao svaki drugi posao“. Kod Frljića je ovo telesni posao. To je njegov način „poučnog komada“ u Brehtovom smislu: Ecce homo! Čovek ogoljen, u svojoj smrtnosti, u slikama stradanja i hrišćanskih pasija kao iz pashalne, liturgičke ikonografije. Pri svemu tome Frljić akcentuira svaku scenu muzičkim numerama, kojim se postiže emocionalni manipulativni kič: tu idu jedan za drugim i Bregovićev „Kalašnjikov“ i Okudžavina balada „Molitva“ sa fragmentima sakralne i profane muzike, sve u odsečnoj smeni ritma i kontrasta svetlosnih snopova, nekad jarkih, nekad prigušenih. Ipak tama dominira ovom na momente vrlo poetskom inscenacijom. Ima još nešto originalno u scenografiji ove predstave na mahove drastične naturalističke ekspresivnosti, a to je monumentalni portret Hajnera Milera sa cigarom, koja je bila ikonični atribut ovog autora. Sve vreme predstave mašina za maglu izbacuje guste pramenove magle te je iluzija da Milerova cigara gori i da autor nemo nadgleda pozorišnu igru gotovo perfektna.

Na kraju predstave će Miler biti postavljen kao kakav svetitelj na stubu kao figura od leda na mermernom pijedestalu. Onda će Nora Buzalka, sa velikim zadovoljstvom i energijom sekirom rasparčati ovu bistu u stotine šplitera. Milerov „alter-ego“ će na ovaj meta-simbolički akt terorističke likvidacije, uzeti jedno od parčadi leda u svoj whisky-drink. Subverzivna persiflaža? Ne, Miler veli u ovom komadu na jednom mestu „Preživeti je jednako jedno od rešenja“.

Frljić, pola veka nakon nastanka „Mauzera“ i Milerovog diktuma da se ovaj „poučni komad“ ne tumači polemički i kritički, ipak uzima u hiperkritičku žižu Milerove ideje.