Ljudi su kukavice koje se foliraju

Slavni autor, koga mnogi vide kao začetnika rumunskog novog talasa, i sam je bio nagrađen Zlatnim tornjem za najbolji film 2005. godine za svoje ostvarenje „Smrt gospodina Lazareskua“ (pre toga nagrađenog u Kanu u selekciji Izvestan pogled). Rumunski filmovi u međuvremenu su postali jedna od glavnih struja evropskog filma, okrenuvši se ispitivanju sirove stvarnosti bez ikakvog filmskog ulepšavanja. Tome je u velikoj meri doprineo i Pujuov opus, posebno njegov poslednji film – tročasovni „Sijeranevada“, smešten u Bukureštu tokom četrdesetodnevnog pomena ocu glavnog junaka – doktora Larija. Susret velike porodice otvara stare rane i sukobe, koji proizlaze iz činjenice da svako od junaka ima svoju verziju istine…

Pre nekoliko godina u razgovoru za Danas rekli ste da na vas gledaju kao na „crnu ovcu“ rumunske kinematografije. Da li se nešto u tom smislu promenilo?

– Kada sam to rekao, mislio sam na ljude iz posla, esnafa. Mislim da me publika ne gleda na taj način. Ja sam srećna osoba, jer mislim da publika ima dosta dobru predstavu mog rada i mene kao reditelja. Ali me ljudi iz filma i dalje tako vide. To vam je kao i svugde. Kada steknete prvi utisak o nekoj osobi, on opstaje i kasnije. Čak i kada se dogode neke promene, vezujete se za prvi utisak. Ali mi to ne smeta. Život je prekratak. Možda nisam više baš crna ovca, nego siva, žuta, plava…

Ali publika voli vaše filmove, iako traju prosečno po tri sata…

– Neke od njih da, neke od njih ne voli. Mislim da je teško tačno oceniti vrednost jednog filma koji se pojavio ove godine. Morate da sačekate neko vreme da biste uvideli njegovu pravu vrednost. Možda ćemo za deset godina otkriti da je bio obično sranje ili da je važan film. Ne znam. Ali mi često volimo da prevremeno dajemo zaključke i ocene. To je problem koji kao ljudi imamo.

Na neki način to je i tema vašeg poslednjeg filma „Sijeranevada“. Govorite o istini i različitim verzijama istine. Zašto vam je bilo važno da se time bavite?

– To je važna tema jer je važna za sve nas. Važna je i za vas, čim ste to primetili u filmu. Jer to znači da ste to primetili i u vašem životu pre nego što ste gledali film. Nije film taj koji je doneo neko otkrovenje. Mi ne možemo živeti bez istine. A ako počnete da analizirate, da definišete šta je istina, trebaće vam sedam život da dođete do suštine… Svi znaju da su ljudi kukavice koje se foliraju. Mi smo kukavice. Plašimo se sutrašnjice i zato izmišljamo priče o nama samima. Štitimo se na taj način.

 Ali film ne govori samo o privatnim pričama…

– Ne, naravno. To su priče o jednoj porodici i njenim tajnama, ali i na većoj razini – o društvu, državi, kontinentu.

Filozofi kažu da živimo u vremenu postistine…

– Ne, to su gluposti. Ja ne verujem u to. To je ideja koju je neko artikulisao a onda je gomila drugih rekla: „Vau, kakva misao!“. Reći da živimo u vremenu postistine, to su gluposti. Mi imamo granice i zato što nešto ne možemo da razumemo, moramo to negde i da smestimo. Da se okrenemo na drugu stranu.

Kako onda razumeti sve te lažne vesti i lažne informacije koje stižu do nas svakog dana? Vi se time bavite u filmu pričom o raznim teorijama o onome što se dogodilo 11. septembra u Njujorku.

– Ali to nije ništa novo. To se dešava već vekovima. Samo su neki ljudi odlučili da to stave na naslovnu stranu. Tokom komunističke vladavine u Rumuniji, lažne vesti su dolazile do nas svakog dana. Živeli smo u društvu lažnih vesti. Ovo sada je refleks buržoazije. Sad ćemo da pričamo i da budemo inteligentni i filozofski nastrojeni o nekim stvarima. Govoriće ovo i ono. Bla, bla… Ali ja ne verujem u to. I pre komunista smo govorili laži. Ako pogledate hronike iz 16. veka… Neki ljudi su pisali neke stvari o nekim kraljevima. Ako pišete o svom kralju, o čemu biste govorili? Jeste li spremni da izgubite svoju glavu, karijeru, ime…? Jeste li sigurni da će vaši spisi preživeti vašu egzekuciju? Ljudi su pričali priče o svojim kraljevima i vođama i tako je i danas. To su bile lažne vesti takođe. Možda je to priroda sveta u kome živimo. Ne današnjeg ili jučerašnjeg, već iz njegove duge istorije.

Koja je uloga filma u tom smislu? Treba li film da bude sredstvo kojim se otkriva istina?

– Mislim da da. Ali istina nije nešto što može da se prenese rečima ili rečenicama. Obično ljudi veruju da je istina određena rečima, i da ima veze samo sa artikulacijom i pričanjem, rečima i rečenicama. Ne dešavaju se stvari na taj način. Film može da učini nešto drugo. On može da zabeleži život. Nije to kao da stavite video-nadzor kako biste došli do istine. Ljudi me često pitaju zašto ne postavimo video-nadzor kako bismo snimili realnost. Ne mešate se kao reditelj, nema mizanscene, nema svetla… samo će kamera da prikaže odvijanje života pred vašim očima i onda pred očima publike. Ali to je glupo. Zašto? Zato što ljudi glume sve vreme. To je problem. Kako doći do tog nivoa da budete ono što jeste ispred kamere. Ne mora to da bude duži vremenski period. Dovoljna vam je samo jedna sekunda da bi publika obratila pažnju. Ako gledate film ili neku pozorišnu predstavu, treba vam samo jedna sekunda istine. To nema nikakve veze sa bilo kakvim stavom. To je samo trenutak u kome publika shvata da se tu krije nešto mnogo više.

Da li je to razlog zašto su ljudi poslednjih godina toliko prihvatili rumunsku kinematografiju? Taj trenutak istine?

– Ne! Mislim da je većina rumunskih filmova u stvari nespretna. To je moj stav. Oni koriste stil koji je pozajmljen od filma „Smrti gospodina Lazareskua“ – većina njih, ne svi – kako bi ispričali priče koje su površne. Ali utisak koji selektori nekih festivala imaju jeste: „Vau, ova rumunska kinematografija istražuje realnost“. To nije tačno. To je samo mehanizam mimetizma. Naravno, oni koji su zarobljeni u tom mehanizmu mimetičke želje, kako ga je nazvao Rene Žirar, samo su oni koji su dobili nagradu u Kanu ili Berlinu. To nema nikakve veze sa filmom. To će postati vidljivo za nekoliko godina. To je problem rumunske kinematografije. Umesto da sledite sopstvenu viziju, samo se folirate jer želite da budete kao neko drugi ko je nagrađen u Kanu. To je mimetička želja i ona vas vodi u ćorsokak. Ako se ljudi budu probudili, to će se promeniti. Nadam se zbog svih drugih da će biti dovoljno pametni da ne upadnu u istu zamku.

Zašto je smrt važna tema u vašoj filmografiji? Mislite li da ste bliži istini ako govorite o smrti?

– Sve druge stvari u životu nisu važne kad govorite o smrti. A govoriti o smrti znači i govoriti o ljubavi. Mislim da moji filmovi uvek govore o ljubavi. Iskreno, osećam se kao uljez kada govorim o tome šta je ljubav jer je to teško preneti rečima. Ja sam možda neko ko je pre nostalgičan prema ljubavi nego neko ko je praktikuje. Ljude koji zaista praktikuju ljubav pravoslavna crkva naziva svecima. Mi svi pokušavamo da dokučimo šta je to ljubav da bi na kraju završili tako što se ubijamo, tako što širimo mehanizam ljubomore, zavisti, osvete… Ali i dalje tvrdimo da smo zaljubljeni, preteći partnerima da ćemo ih ubiti ako nas ostave, jer smo zaljubljeni. Ali to nije ljubav. To je pogrešan put. Za mnoge od nas, to je put koji smo izabrali. Ima onih koji razumeju da je ljubav nešto drugo, ali se opet ne ponašaju na taj način, jer se plaše da će izgubiti to malo što misle da poseduju – tu ljubav prema toj jednoj osobi. Za mene kao ljudsko biće najviši nivo iskustva ljubavi je ljubav prema mojim ćerkama. U svim drugim slučajevima je jako teško reći šta je ljubav. Ako imate sreće, možda ćete to osetiti u svom odnosu prema Bogu. Možda. Ako imate sreće, možda još u nekoj situaciji.