Gomila laži i falsifikata

Ali Joksimović je morao da zna da emigrantska vlada nije bila ni legalna, jer je nije izabrao parlament Jugoslavije nego je imenovao kralj, niti je bila legitimna, jer je ogromna većina naroda u Jugoslaviji bila protiv nje i podržavala Narodnooslobodilačku vojsku. Čak je i kod Draže u početku bio primetan odbojan stav prema emigrantskoj vladi.

Njegov najbolji oficir Aleksandar Mišić saopštio je kuriru koji je išao za London: „Nikakve pregovore sa vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima.“ Ali, kada je video da bez te vlade nema ni para, Draža je brzo promenio politiku. Takođe, Joksimović je morao nešto da zna o prednosti međunarodnog prava nad domaćim i o obavezama koje su za Jugoslaviju proizašle iz Moskovske deklaracije Staljina, Čerčila i Ruzvelta, kao i iz potpisivanja statuta Međunarodnog vojnog suda.

Pravila utvrđena ovim aktima nisu bila uneta ni u nemačko pravo, pa su ipak nacistički vođe osuđeni za ono što je njihova vojska uradila. U skladu sa tom obavezom Draža je osuđen po principu komandne odgovornosti za nebrojene zločine nad civilnim stanovništvom koje je njegova vojska počinila i za otvorenu saradnju sa okupatorom.

Vrhunac Čotrićevih falsifikata jeste navodni citat iz Joksimovićeve opširne završne reči. U tom „citatu“, mehanički komponovanom iz pojedinih reči koje je Joksimović zaista izgovorio, odjednom se nalazi Čotrićeva apologija Draži koju on pripisuje Joksimoviću ne bi li izgledalo kako se tako oduvek mislilo. Elem, on kaže: „Neustrašivi borac i čovečni zaštitnik – to je pravi lik njegov za sve vreme. Bilo to kome krivo danas ili ne, general Mihailović je suvereno gospodario selima, dolinama i planinama Srbije i zaista je bio gorski car srpskog naroda. „Ovih reči u stenografskim beleškama sa suđenja Draži jednostavno nema, njih Joksimović nije izgovorio i njih je Čotrić hladnokrvno izmislio, kao što je izmislio i sve ostalo u ovom pamfletu. Zato je gotovo izlišno osporavati i druge Čotrićeve izmišljotine, kao što je ona da su dvojica Joksimovićevih rođaka uhapšeni samo zato što su došli na njegovu sahranu, ili ona da je tužilaštvo „tvrdilo“ da su četnici pobili američke pilote, iako je tužilac Miloš Minić izričito priznao da su ih četnici spasili i da to, kao nesporno, ne treba dokazivati.

Jedino što je tačno kod Čotrića jeste da je Joksimović uporno zahtevao da se saslušaju američki piloti. Zapravo, to je bio zahtev američke vlade koja je u tom smislu uputila oštru notu jugoslovenskoj vladi, a Joksimović, koji je svakodnevno brifovan u američkoj ambasadi, imao je tu samo ulogu poštara. I ko zna koliko bi ta lakrdija trajala da predsednik veća nije odlučio da pita samoga Dražu da li se slaže da piloti budu saslušani. Dražin odgovor glasio je:

„U principu se ne slažem. Ja znam sigurno da se ti ljudi nude braniocu kao svedoci da bi mogli da donesu u moju korist neke stvari, ali iz principijelnih razloga ja to ne želim.“ Nakon toga sud je odbio predlog za saslušanje pilota, ali ravnogorci i njihov korumpirani Viši sud u Beogradu opsesivno ponavljaju floskulu da suđenje Draži nije bilo „fer i korektno“ jer je sud odbio da sasluša pilote.
Zbog svega ovoga Čotrićeva laička ocena da je Joksimović branio Dražu „istinom, činjenicama, dokumentima i argumentima“ predstavlja običan navijački trans. Nikakve činjenice i dokumenta on nije ponudio a cela njegova odbrana bila je jedna banalna kazuistika i frazeologija. Iako je tužilac uz optužnicu priložio oko hiljadu dokumenata iz zaplenjene četničke arhive i arhiva okupatora, iako je na suđenju svedočilo preko sedamdeset ljudi, iako je sam Draža priznavao većinu činjenica za koje su mu predočeni dokazi, Joksimović je samo papagajski ponavljao da „to nije dokazano“.

Na taj način su na suđenju bili suočeni materijalni dokazi tužilaštva sa verbalnom akrobatikom branilaca, što se onda završilo pobedom činjenica i dokaza, dok danas, zahvaljujući ovakvim manipulacijama, trijumfuju laži i falsifikati. (Kraj)

* Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije