Zatvaranje ruskih vrata

I da zbog neispunjenja tih uslova – diplomatski status za posadu u humanitarnom centru u Nišu i učešće u humanitarnoj misiji u Alepu u Siriji – nema ove godine „crvenog oktobra“ u Beogradu. Odnosno, da je ruski premijer Dmitrij Medvedev odustao od posete pošto neće biti potpisani sporazumi o pomenutim uslovima. Oba su, činjenicu valja istaći, pod ingerencijom Vlade – za status ruskih humanitaraca potpis bi trebalo da stavi ministar policije Nebojša Stefanović pošto je reč o saradnji u prirodnim katastrofama – što je sektor za vanredne situacije MUP. Drugi potpada pod Ministarstvo odbrane. O tome da je poseta bila planirana, najbolje svedoči to što su u vreme kada je najavljivana održane zajedničke vežbe ruskih i srpskih pilota iznad Batajnice.

Ali, da li je time počelo zatvaranje srpskih političkih dveri prema Rusiji, budući da građansko-liberalna javnost smatra da Beograd prema Moskvi vodi široku „open door“ politiku? Premijer Aleksandar Vučić odlučio je da testira spremnost Zapada da ga za blago pritvaranje tih vrata nagradi i za to mu se „namestila“ Trepča. U igri moći jedina nagrada jeste formula dugog vladanja kakva je recimo u posedu Mila Đukanovića, koji na izborima u nedelju treba još jednom da potvrdi njenu delotvornost.

U svrhu testiranja dubine zapadne podrške Vučiću otvaranje pitanja vlasništva nad Trepčom savršeno odgovara. Ovde nema nacionalne mitologije nego samo svojine koliko god da su jake konotacije iz bliže prošlosti, kojima se zazivaju sećanja na mitinge podrške Slobodanu Miloševiću, štrajk albanskih rudara i hapšenje Azema Vlasija. Pitanje svojine je nešto što je protestantskom Zapadu kome se Vučić obraća – uz put sasvim namerno poručujući i da će on samo još „neko vreme“ biti na vlasti do koje mu kao nije stalo – bliže i jasnije od svih srpskih geopolitičkih narativa.

Još jedna poruka, gotovo potpuno ispod linije vidljivosti, jeste vrlo značajna. A to je da je Vučić odbio ideju Marka Đurića da se pred Savet bezbednosti UN posebno raspravlja o Trepči, i o svoj imovini koju Srbija smatra svojom na Kosovu. Pravdajući to racionalnošću pošto u novembru SB UN i svakako raspravlja o izveštaju Unmik o Kosovu, Vučić je prvi put nagovestio mogućnost da Beograd ne mora da poteže do Ist rivera. A u sedištu UN je, ne zaboravimo, glavna prepreka da Kosovo dobije punopravno članstvo i stolicu, ruski veto. Prema analizi Dušana Reljića, ako bi Rusija povukla veto u sadašnjim okolnostima i ako bi Kosovo dobilo stolicu u UN, u Srbiji bi se u dogledno vreme promenila vlast. I ta nova bi svakako bila proruska.

Ali, dosad se vlast u Srbiji menjala na predsedničkim izborima, te bi ovaj scenario bio izvodljiv samo ako bi u proleće 2017. recimo pobedio proruski kandidat. Tomislav Nikolić nikad nije krio da je on taj. NJegove aktivnosti, nesumnjivo brižljivo unapred planirane, i odlazak u Sankt Peterburg, gde je za konzula postavio ruskog tajkuna bliskog Putinu, sasvim su jasna supstitucija za „crveni oktobar“. Spolja gledano, to što je priča oko Trepče u stvari počela televizijskim nastupom Marka Đurića, koji je ranije važio za bliskog Nikoliću, može delovati kao pokušaj da se Vučić gurne ka testu podrške Zapada. Kako bi se možda na vreme uverio, da sve to što lepo hendluje sa albanskim premijerom – prvo poništava odluku Prištine o Trepči, a odmah potom ugošćava Edija Ramu i organizuje privredni forum o ulaganjima i saradnji sa Tiranom, zatim sva ta snažna kampanja sa zasedanjem Vlade u Nišu i spavanjem u kasarni – imaju svoj limit. Ili, kako je to nazvao u razgovoru za Sputnjik – crvenu liniju, koja se ne može preći, a da se ne izgubi vlast.

Ovde ćemo zastati na trenutak – ta projektovana crvena linija u svesti birača, kada je reč o geopolitici, uopšte se ne ukazuje tako jasno u istraživanjima javnog mnjenja, kao u glavama političara i analitičara. U istraživanju koje je za Danas tokom aprilskih izbora uradila agencija Propozitiv i sociolog Srećko Mihailović, veliki broj građana – njih više od 60 odsto uopšte u stvari nije opredeljeno ni ka NATO ni ka Rusiji. Ovo se definiše kao neutralni stav na kome se zasniva i spoljna politika, ali se isto tako može protumačiti i kao odsustvo stava.

Ali, to što građani možda uopšte i nemaju crvenu liniju ne znači da ona ne postoji u establišmentu. Ne treba zaboraviti, ma koliko je ponekad u to teško poverovati prateći svakodnevnu realnost, da ni Vučić, a još manje Nikolić, nisu glavni generatori politike u Srbiji. Oni su pojedinci koje je iznedrio establišment narastao na bogaćenju poslednjih četvrt veka, u kome se može tražiti koren podele na one koji su poslovali sa Istokom (nafta, gas, pšenica) i na one sa Zapadom (cigarete, uvoz zapadne robe i brendova). Pojedini delovi establišmenta, nakon ovih svojih inicijalnih biznisa, razvili su nove poduhvate vezano za evropske kredite i radove u saobraćajnoj infrastrukturi. Zajednička karakteristika pak svih delova jeste želja da se smanji rizik po profit, koji je za „običan“ kapitalizam munjevito ubrzan. U tom smislu i establišment će meriti koji politički konflikt jeste prilika za profit, i uz koji im sledi neprihvatljiv stepen rizika. Pripadnici srpskog establišmenta, i u to ćemo se uveriti, jednostavno ne mogu drugačije da rade – konflikt u Jugoslaviji, sve do NATO bombardovanja, bio je njihov glavni razvojni motor. A šta je taj establišment napravio od Srbije, Vučić će recimo imati priliku da vidi ovih dana u Nišu, kada se ujutru probudi u kasarni, gde je smestio muške članove vlade, da pokaže građanima kako je on samo jedan od njih. Ništa, međutim, nije dalje od sveta srpskog establišmenta i sveta u kome žive obični građani. Kako je Beograd prestonica po meri tri puta veće države – tako je izgrađen, tako se i razvijao, i taj duh mu je i ostao, to u njemu taj sudar svetova deluje donekle kosmopolitski ublaženo. U Nišu će slika međutim biti mnogo izoštrenija – tu Vučića recimo čekaju ljudi koji su izgubili zaposlenje bez nade da ga više pronađu, i koji preživljavaju na ostacima socijalizma, jer im se nikada nije ukazala prilika da se iskažu u veberovskom kapitalizmu. Možda zato što u Srbiji taj i ne postoji, već samo njegova postmoderna istočna varijanta, koja podrazumeva neokolonijalni status za većinu, i lepu poziciju u globalističkom centru za vrlo usku manjinu.