Smrtonosni uboji i kičma veka

***

Stoleće moje, zveri moja, ko će moći / Da virne u zene očiju tvojih,

Sopstvenom krvlju koju toči / Dvaju vekova kičme da spoji?

Krv graditeljka vredna / Vrca iz grla zemlje same,

A onaj s grbače joj, već s praga vreba / Kada će novi dan da grane.

Tvar, dok život u njoj živi, / Kičmu ti mora da spasava,

Da ti val živi nevidljivi / Hujeći kroz nju poigrava.

—

Pupolje grane gora i polja, / Đikaju izdanci zelene boje,

Ali pukla je kičma tvoja, / Stoleće jadno moje!

I s osmehom bez ikakva smisla / Gledaš za sobom, sad grub i slab,

Kao zver, nekada tela gipka, / Sopstvenih šapa trag.

A krv graditeljka prska / Iz grla dolova i strmih gora

I poput plamene ribe pljuska / U obalu toplo grumenje mora.

Iz ptičijih mreža s plavih streha, / Od azurnih santi s neba rosnih

Lije li, lije ravnodušni nehaj / Na taj tvoj uboj smrtonosni.

1922.

Ubrzo je morao da se brani od „Federacije sovjetskih pisaca“ podužim „Otvorenim pismom sovjetskim piscima“ u kojem, pored ostalog, piše:

„Izjavljujem otvoreno da je „Federacija sovjetskih pisaca“ ukaljala svoj ugled najgnusnijim progonom pisca služeći se u tom cilju nečuvenim sredstvima: pribegla je prevari i podmetanju, prećutkivanju činjenica, fabrikovanju potpuno lažnih dokumenata, koristila usluge lažnih svedoka, sramno kukavički pokrivala i pokriva svoje „aparatčike“, ćutke prelazila preko propusta i svojim autoritetom zabašurivala bezobrazluke izdavača…“

A onda je, novembra 1933, napisao čuvenu pesmu o Staljinu zbog koje je (neobjavljene i čitane iz rukopisa među prijateljima) uhapšen i osuđen na progonstvo:

***

Mi živimo pod sobom zemlju ne ćuteći, / Na deset nam koraka ne dopiru reči,

A u pola svakog razgovora / Javlja nam se gorštak iz kremaljskog dvora.

Debeli mu prsti kao masni crvi, / Reči su mu teške k’o tegovi crni,

Očurde mu bubašvapske osmeh zare, / Sijaju mu na čizmama sare.

Oko njega tankošijih vođa rulja, / Neljudima takvim on po volji mulja.

Ili bije, ili svašta kaže, / Sam svim živim raspolaže,

I presude deli, kao potkovice – / Mučki s leđa ili pravo s lica,

Svaka smrtna – to je poslastica / Po milosti moćnog Osetinca.

Biće zanimljivo podsetiti se šta Marina Cvetajeva u svom eseju „Pesnici sa istorijom i pesnici bez istorije“, napisanom upravo te iste godine, smatra karakterističnim za Mandeljštamov pesnički iskaz uopšte:

„Zvuk ostorožn?? i gluho? (Zvuk oprezan i gluh s visine)

Ploda, sorvavšegos? s dreva (Ploda što pada s grane,)

Sredi nemolčnogo napeva (U šušnju pesme neprestane)

Gluboko? tišin? lesno?, – (Duboke šumske tišine, -)

– katren sedamnaestogodišnjeg O. Mandeljštama s celokupnim rečnikom, i razmerom zrelog Mandeljštama. Autoformula.

Šta se prvo kosnulo uha ovog lirika? Zvuk jabuke koja pada, akustična vizija okrugline. Ima li tu sedamnaestogodišnjaka? Ni traga od njega. A gde je Mandeljštam? Sav je tu. I, na prvom mestu, ta zrelost ploda koji pada. Ova strofa je upravo taj plod u padu, od koga (…) izviru neobično široki krugovi asocijacija. Okruglo i toplo, okruglo i hladno, avgustovsko – Avgustovo (imperijsko), Parisovo (grčko), Adamovo (grleno) – sve to Mandeljštam čitaocu poklanja u jednoj jedinoj strofi. (Asocijativna snaga lirika!) Karakteristična odlika lirskog pesnika: predstavljajući ovu jabuku on joj nije pomenuo ime. Ali, u izvesnom smislu, pesnik od te jabuke ni u jednom trenutku nije otišao“.

„Široki krugovi asocijacija“ kako ih s pravom predstavlja Cvetajeva, upućuju na produbljenije čitanje i Mandeljštamovih stihova koje smo ovde citirali. Evo, krajem godine (Varšava, 3. januara 1891 – Gulag, 27. decembra 1938) navršiće se 80 godina od smrti ovog velikog ruskog pesnika, a njegova sudbina i sadržina njegove poezije i proze ostala je aktuelna do današnjih dana: tu su i hajke protiv političkih neistomišljenika, diskreditovanje inakomislećih preko štampe bez dokaza za iznošene optužbe, i taboraštvo, koristoljubivo ulagivanje sujetnim moćnicima, i zastrašivanje ljudi lažima, licemerje i najrazličitiji oblici korupcije… Ne može se prenebreći da je i Mandeljštamova smrt zapravo ponavljanje LJermontovljeve smrti od pre jednog veka (1837-1938) – nakon osude zbog završnih šesnaest stihova u rukopisu pesme o Puškinovoj smrti…

Da li tu akuelnost Mandeljštamove drame i umetničkog dela i nakon veka od njegove fizičke smrti možemo smatrati dokazom da je bio u pravu što je u svojoj poeziji i prozi insistirao na uverenju da je – kad je reč o prirodi čoveka, kao i prirodi umetnosti – teorija progresa jedna od ljudskih zabluda? To možda i ne znamo. Ali sigurni smo da će čitaoci koji osećaju uboje i vide koliko je kičma lomljiva u Mandeljštamu imati jednog od pravih sagovornika.