Site name

ISPRED TVOG NOSA

Od političara u Srbiji izgleda da je pokvareniji samo narod

Nas je snašlo ono što je trebalo da nas snadje. To je misao koja mi je prošla kroz glavu kada sam pročitao i poslednje poglavlje Djorgovićeve knjige Tragedija jednog naroda - Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.

14

Piše: Nenad Prokić

19. mart 2017. 15:00

Od političara u Srbiji izgleda da je pokvareniji samo narod

Foto: N1

Reč je o IN YOUR FACE literaturi, dakle ispred našeg nosa, kao što su svi dogadjaji i ljudi opisani  kod Djorgovića bili dogadjaji i ljudi ispred našeg nosa. Ali smo se pravili kao da nisu, i još uvek se pravimo kao da nisu. A ako odbijemo da nešto prikažemo, negiramo da to postoji, i to je najgore što možemo sebi učiniti, jer jedini način da se nešto promeni jeste da prihvatimo ko smo i našu stvarnost.

Djorgovićev sam dužnik. Da on nije u zagrebačkom Danasu početkom osamdesetih napravio intervju sa Brankom Hofmanom, slovenačkim piscem koji je u Jugoslaviji napisao prvi roman o Golom otoku, možda nikad ne bih ni postao pisac. Taj izvrsni intervju me je naterao da napišem studentsku dramu koja je u danas u Antologiji savremene srpske drame.

Intelektualno poštenje vibrira sa stranica koje evociraju tragične sudbine ljudi koji su hteli da modernizuju Srbiju, kao i onih drugih koji su je pljačkali i razvaljivali. Neki od njih su nažalost premalo uticali na naše živote, drugi nažalost previše. Nedostajanje javnog morala je glavna konstanta u Srbiji tokom poslednjih dve stotine godina. Dobre smo klali, loše smo tovili. I to nije moglo drugačije da rezultira.

Ova knjiga će obeshrabrujuće delovati na sve buduće srpske Ikare. Iz nje prozilazi da, ako pojedinci menjaju svet, kako kažu stari mistici - onda ih kolektivi unazadjuju. I jer bez sumnje postoji kolektivna kazna, sklon sam da bez obzira na blebetanja pravnika, kažem da postoji i kolektivna krivica. Od političara u Srbiji izgleda da je pokvareniji samo narod, to je psihička struktura našeg naroda. Zato ne možemo abolirati narod koji je spreman da čini sve ono što i lideri koji proizilaze iz njega. Paradoksalno, i to je neki spas, poslednja linija odbrane pred poludelim liderima: narod ih šutne u guzicu kad su najsigurniji u sebe. Tako je u Srbiji od Miloša do danas. To je klasični primer kako se surovom društvu daje surovi odgovor.

Autor ima metaforu za srpsku političku istoriju: montanjar "kidiglava" prelazi prometnu gradsku ulicu, ne gledajući ni levo ni desno. Moja je beznadežnija, jer kod Djorgovića ima i neke nade da će se stići do cilja ako saobraćaj nije gust. Kroki te istorije kod mene izgleda kao onaj gif koji se vrti internetom ovih dana:  Čovek sedi na šamlici, pa to više izgleda kao vršenje velike nužde nego sedenje. Ispred njega, na panju prazna plastična flaša iz koje je ispijena rakija i pored nje još jedna, ispijena do pola i začepljena komušinom od kukuruza. Jedan pajtaš je takodje tu na svojoj šamlici. A pored je, naravno, prase na ražnju. Onaj prvi ustaje, pravi prvi nesiguran korak, pravi drugi, a treći nikad nije stigao da napravi. Pada preko praseta na žar i čuje se uzvik pajtaša: "Ijaooo, Dragáneee!" Hepiend izostaje u ovakvoj metafori naše istorije, kao što izostaje i u našim političkim sudbinama. Djorgović medjutim ide još dalje, detektujući i antihrišćanstvo u našim zavrzlamama. I ništa se neće promeniti sve dok, kao neki prezbiterijanci, ne poverujemo u moralne vrednosti - u svet ideja.

Ovde opet caruje izbezumljena nacionalna romantika i tupavi populizam. A sve su to samo reči i želje, niko se i dalje ne priprema pre pokliča, pa kad nas dušman satre, to je svetska zavera. Stejt dipartment nas je, podseća Djorgović, do 1941. vodio pod Bliski istok i nije isključeno da će opet. Mi smo omiljeni kreker pred ručak velikih sila; kreker sa nemoralnim strankama, korumpiran, izoliran, surevnjiv i zavidan; kreker apetajzer gde su sve žrtve obesmišljene, zaboravljene, gde se sve gnusobe čine da se ne bismo samo suočili sa sobom i sopstvenim civilizacijskim nivoom. Prvo arogancija, a odmah zatim skidanje gaća ko kod da naidje - što nas ne čini nacijom nego inferiornim konglomeratom bez veze i smisla. Provincijsko opajdarstvo i hajdučija u politici. Srbi zato nikad ne propuste priliku da propuste priliku. A uglavnom je propuste zbog profita nekog sunarodnika.

Djorgović ima širi uvid, osmišljeno uključuje i pojedince iz takozvanog velikog sveta. Zato njegovo pisanje podseća na Jared Diamonda, posebno na njegovu knjigu Slom ( Algoritam, Facta, Zagreb, 2008), u kojoj objašnjava kako se društva odlučuju na propast ili uspeh, ili na Dajamondovog učenika Hararija i već slavnu knjigu Sapiens (Fokus, Zagreb, 2015.), kao i najnoviju Homo Deus. Harari tu pokazuje kako je sapiens genocidno biće, jer je dva miliona godina, sve do pre deset hiljada godina, Zemljom hodalo najmanje šest različitih ljudskih vrsta, a sad hodamo samo mi - što znači da smo pobili sve ostale ljude u neprekidnom genocidu koji je trajao nekoliko hiljada godina. Tolerancija baš ne spada u osnovne sapiensove odlike, prevashodna osobina mu je da je običan nabiguz. To malo i teši, jer je sapiens i na drugim mestima planete ovakav, genocidno biće, samo malo organizovaniji. Srbija ipak šlajfuje u mestu više od ostalih, profitni patriotizam je razara više nego svi spoljni neprijatelji, nezahvalni smo, država nam je crna berza, ne pamtimo ništa, zabašurujemo svašta i uvek su nam drugi krivi za sve naše gluposti i greške. Za neverovati je da smo stanovnici Centralne Evrope.

Dok sam bio poslanik u srpskom Parlamentu, u biblioteci Skupštine Srbije sam se sapleo o rukom pisane na finom pelir papiru, zapisnike sa zasedanja vlade sa Krfu. Nulta istorijska vrednost se gazi na podu. Naručio sam vrhunske kožne klasere u knjigoveznici Dositej Obradović preko puta Dvora i račun isporučio predsednici Parlamenta. Interes države je uvek ovde bio isključivo interes odredjenih pojedinaca, po pravilu halapljivih i gramzivih iznad svake ljudske mere. Sve ostalo je bio čisti nemar. Djorgović izuzima umetnike, kaže da su oni najbolje što je Srbija dala. Ali, proveo sam ceo život s njima, ništa nisu drugačiji. Neke od njih je velika čast ne poznavati.

Svet izdavaštva je veoma zahtevan. Morate da učinite da knjiga bude primećena. Ovde se uspelo u tome: naslov je tipično ljigavo deseterački, a onda vas džiu džicu podnaslov tresne o zemlju. Ta napetost izaziva radoznalost i kod onih koji ne podnose da voliš svoj narod tako što ga grdiš. Taj posao je zapravo u Srbiji bio oduvek najopasniji. Sećam se osnivanja Beogradskog kruga: Rade Konstantinović je sedeo do mene i u  jednom trenutku me je uhvatio za ruku, nagnuo se ka meni i prošaputao: "Nenade, nama svima ovde igraju glave na ramenima". Mislio sam 'ajde matori, čemu takva preterivanja! Ali, nama jesu igrale glave na ramenima i još uvek nam igraju. Da sam imao u jednoj knjizi sakupljene sve ove sudbine ne bih osnivao Beogradski krug, Forum pisaca, ni Liberalno demokratsku partiju. Gledao bih svoja posla.

Narodnjaštvo ubija sve u Srbiji, ono nas redovno baca na oltar najgluplje politike, na čelu sa narcisima, i levim i desnim, koji su svi do jednog oboleli od solipsističke inflacije, od uverenja da su centar sveta. Njihova sujeta smrdi kao tvor, kaže Djorgović. Objavljuju ratove a ne umeju da ih vode, sklapaju mir a ne umeju da ga sklope. A hoće bedni sve.

Ali, niko se bekstvom od politike u Srbiji nije od politike i spasao. Evropska unija je, kao i Jugoslavija - utopija, ali svaka utopija je bolja od naše sitne mere. Mada, izem ti uniju kojoj je Nemačka na čelu, a iz koje Britanija izlazi. Period pod Titom je period našeg najvećeg prosperiteta, jer komunizam je ipak velika svetska ideja. A svet ideja je u našim krajevima uvek bio tanak. Svoje nismo imali, a kad smo ih imali bolje da nismo. Evo nas u Srbiji poružneloj od ratova, i dalje s lažnim patriotama na vlasti. Od 25 bukača na Brionskom plenumu 13 su bili Srbi. Ko je kriv, draga domovino?

Nedavno su mog prijatelja Slovenca iz partizanske porodice, nagovarali da se kandiduje za gradonačelnika Novog mesta. Rekao je da će njegov prvi akt kao gradonačelnika biti da se novi put izmedju Otočca i Novog mesta nazove imenom Aleksandra i Slavke Ranković. To će učiniti u znak zahvalnosti prema njima, jer je Slavka rodom iz Novog mesta i kada je radjen put Bratstvo-Jedinstvo prvobitna zamisao je bila da ide dolinom Save, kao i železnica. Slavka je naterala Leku da protera put kroz Novo mesto. Da to nije učinila, nikada ne bi bilo privrednog giganta Krke, ne bi bilo Revoza (IMV) koji je pravio Renault automobile, ni mnogo čega još, a Novo mesto bi bila obična kmetija. Mom prijatelju su naravno rekli da je lud, nisu ga birali za gradonačelnika, ali ja mislim da je on samo drugačiji. I zato je moj prijatelj. Ni prema kome nismo imali poštovanje, nismo nikada imali dostojanstvo. Kruna, crkva, Centralni komitet, vodja, rusofilstvo kao peta kolona i kao endemska bolest sve zajedno sa detetom u Engleskoj i mercedesom u garaži, sama puka laž i ulizištvo. Izdajica sam jer dajem prednost engleskom parlamentarizmu zato što od Cromwella nije imao diktatora, a tražiš da glasam za tebe jer voliš Rusiju više od svoje zemlje. A i od te ljubavi ti je jača sposobnost da svoju zemlju opustošiš i pokradeš. To je od nas načinilo retardiranu regiju i tako smo postali kovači lažnog novca. I još zahtevaš pravo za sebe da ti sve oprostimo samo zato što nam sve saopštavaš kroz ružičastu dioptriju domoljublja.

Najlepša misao u ovoj knjizi je ona Žarka Vidovića, istoričara umetnosti, koji je rekao: ne postoji istorija umetnosti, postoji samo umetnost, jedna i večna, jer umetnost je van istorije, van politike. Da su naši političari to umeli da primene na život i političku istoriju, ovu knjigu Djorgović ne bi ni napisao. Ne bi bilo razloga da je piše. Osim da nas podseti kako ima i divnih medju nama, pa da znamo da ta ljubav koju osećamo prema svom narodu, eto, ima svoj jasni izvor.

Puč i atentati nisu uspeli da zamene razvoj u Srbiji. Zadugo još ovde neće biti reda ni korisna rada. Dok se nešto bitno ne promeni Srbija će funkcionisati na bazi golog i jeftinog fizičkog rada, subvencionisanju radnog mesta za strane firme u Srbiji, nereformisanim javnim preduzećima kako bi se sačuvao kakav takav socijalni mir i kradja partije na vlasti, na obespravljenim radnicima i penzionerima kojima su oduzeta stečena prava. To je bilans musavog patriotizma. Greške nije plaćao depresijom samo Borislav Mihajlović-Mihiz, kojim se završava ova knjiga, kao pametnim simbolom nepametnih srpskih zabluda - već i svi mi. "Samo vi tandrčite Prokiću o tom vašem kosmopolitizmu, završićete kao srpski nacionalista", rekao mi je Mihiz dok je znalački sredjivao moj studentski komad za izvodjenje. E, Deda, malo ste se i tu zajebali.

Autor je dramski pisac, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti

Tekst objavljen u okviru specijalnog dodatka Danasa koji možete na ovom linku preuzeti u PDF formatu.

komentari (14)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Mirko

19. mart 2017.

Napokon iskrenost, hvala na tome gosn Prokicu bez nepotrebnih zamuljivanja da se vidi sta predstavnik druge Srbije, belih listica, ldp misli o ljudima, a zasto tako misli pa zato sto ga nisu izvoleli podrzati u trenutku kad je on bas resio da vlada.

zoran stokic

19. mart 2017.

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način. Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali. Inercijom 700 godišnje despotske matrice mišljenja i delanja menje sve pred sobom, i biće tako sve dok se i u Srbioji ne pojavi "ideologija zvana Atataurk" (kulturno-politički program koji bi nas izveo iz despotske matrice živeljenja).

Ostap Bender

19. mart 2017.

Bravo , gospodine Prokiću! Najzad da neko u ovoj zemlji kaže tu tužnu istinu. Većina ovde su ljudi bez ličnog dostojanstva, bez samopoštovanja... korumpirabni u genima...slugeranjski mentalitet dominira od vajkada! Neka pljuju koliko hoće, ali to je neporeciva istina! Evo meni moga sina Marka on će kazat na kome je carstvo... i nismo takvi od juče!

Mira Jovic

20. mart 2017.

Preidvan tekst!Dobri Prokic, britak, ciste, neiskvarene inteligencije, obrazovanjem prebogatog duha.Imamo li jos nekog takvog?

Natasa

20. mart 2017.

Sve to stoji. Kulturni model jeste takav. Ipak se treba setiti i da je dobar deo naroda uporno podrzavao takozvanu "gradjansku opciju", cak i u vreme Tadica, Trivan, Jeremica...mada su nam se stvarno debelo popeli na glavu svojom arogancijom, oholoscu i sanitarnim otklonom od Djindjica. Trpeli smo ih, jos kako. Znaci da se htelo nesto drugacije. Oni su ti koji su vlast "poseljaci druze" zloupotrebili i koji su doveli Vucica i SNS na vlast, srusivsi sebe. Za NVO i medije, sve zajedno sa novinarima, isto vazi. Fondovi iznad svega.

T

20. mart 2017.

Natasa, ja zaista ne znam koliko se Tadić, Đilas i Šutanovac mogu zvati građanskom opcijom. Oni su ono što ljudi zovu građanskom opcijom, ali oni su zapravo sve što građanska opcija ne bi smela da bude. Tako da uopšte nije čudo što nam se posle njih desio SNS.

Milos Vojnovic

20. mart 2017.

Odlicna analiza drustva. Pitam se samo iz kog ugla autor teksta razmislja kad kaze "period pod Titom je period našeg najvećeg prosperiteta, jer komunizam je ipak velika svetska ideja".Ako je ikad postojala restrikcija za bilo kakve vidove drustvene, i individualne slobode onda je to bilo za vreme J. Broza kao i u ostalim komunistickim zemljama. Danasnje drustvo je ogledalo tog propalog eksperimenta

dusko sipetic

20. mart 2017.

Retko se cuje istina o tome kakav je nas narod. Elita se po svojoj prirodi trudi da se dodvori narodu, da bude podrzavana i obozavana. Zato postoje onolike tlapnje o hrabrom i mudrom narodu, to izdvojeni uvek rade da bi ga muzli i zaludjovali jos vise. A jos je Andric pisao da "...takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete”. Istinita prica o eliti uvek je i prica o narodu iz koga je potekla. Odlican, iskren tekst g.Protica, hvala mu na tome. Duško

Ljiljana Lazarevic

21. mart 2017.

A najpokvarenija je tzv. kulturna elita

Slavko Petrov

21. mart 2017.

Nenad Prokić razmišlja i na ovakav način priča, već četvrt veka, niti da bi se dopao, niti strahuje da ne bi. Pretpostavljam, i ranije. Čudi me, zašto se ljudi čude ? Da l o komunizmu kao svetskoj ideji, da l o Jugoslaviji kao najuspešnijem periodu u istoriji Balkana i Srbije, da l o demokratiji, liberalnoj misli, da l o ... Doda tek po koji detalj, jer sadašnji trenutak sustižu iste, ako ne i veće gluposti, podjednako razorne. Meni, oduvek, najbliži mentalni sklop u čoveka. Demokratski, slobodouman, iskren, pragmatičan, naravno, i umetnički.

andrej

21. mart 2017.

"Ako je ikad postojala restrikcija za bilo kakve vidove drustvene, i individualne slobode drustvene, i individualne slobode onda je to bilo za vreme J. Broza" - ne bih se nikako složio sa Vama, g. Vojnoviću. Pre bih rekao - ako je ikada postojala takva restrikcija za sve vidove društvenih i individualnih sloboda, to je DANAS, pod strahovladom (u pravom smislu te reči) našeg trenutnog gospodara. Nikad veća gomila nepismenih, neobrazovanih, zatucanih, nesposobnih i preplašenih poslušnika nije jače i ubedljivije vladala celim društvom i pojavama u njemu. Primera ima svuda, ko hoće da ih gleda. Evo neki dan je u Novom Sadu prekrečen ogroman mural, zato što je prikazivao lutkara, koji upravlja sa dvema lutkicama, dok jedna od njih pokušava da iseče konac koji je drži vezanom. Pazite, to je uradio neko "iz lokala", neki preplašeni stranački podrepaš, sa državnim parama, ali skriveno da niko ne zna. Nisu se čak usudili ni da kažu - "kakav je ovo krš, treba ga ukloniti". Roditelji se teraju da se upišu kao sigurni glasači da bi im deca dobijala pare za fiskulturnu opremu, sirotinja da bi dobijala na crtu u lokalnim prodavnicama. To niste mogli ni da sanjate u vreme J. Broza. Sve opcije su imale jednako hleba i išle u jednaku školu. Naravno, "članovi" su mogli da se uspinju na društvenoj lestvici mnogo brže i bolje - ali ne baš kao danas. Mogao si da živiš prilično NORMALNO i bez Partije. Dok su obični grafitaši i muralisti bili jednako gonjeni, uz bar nekakvo suvislo objašnjenje o čuvanju državne imovine..

Nina

21. mart 2017.

Ajde molim vas uvedite slovo đ u tekstove, iritantna je ovakva vrsta "greške"

Paja

21. mart 2017.

Čista matematika i tačan rezultat

ja

21. mart 2017.

Bravo profesore!