Strosedelački narodi bez ikakvih izgleda

Jerg Fiš: Pravo naroda na samoopredeljenje (14)

Studija „Pravo naroda na samoopredeljenje“ Jerga Fiša, savremenog švajcarskog pravnika i politikologa, delo je o pitanju koje u političkoj praksi i naučnoj misli već vekovima izaziva duboke sporove. Autor pruža jasan i precizan pregled razvoja ovog načela međunarodnog prava, koje istovremeno služi i za opravdanje celovitosti države i za opravdanje secesije. Najzanimljivije delove knjige čiji je izdavač Albatros plus objavljujemo u ovom feljtonu.

Druga dekolonizacija koja je rasizam bar formalno ukinula i kolonijalnim narodima dala pravo na sopstvenu državu morala je dovesti i do zahteva da pravo na samoopredeljenje dobiju i, oni narodi koji su vladali kolonizovanim oblastima pre dolaska, evropskih osvajača. Ovo pitanje raspravljano je najpre u vezi s evropskim kolonijalnim naseobinama: da li pravo na samoopredeljenje imaju samo Novozelanđani evropskog porekla, ili ono pripada i Maorima.

Da li takvo pravo imaju samo beli Kanađani, ili ono pripada i starosedeocima? Ali ovo pitanje se može, postaviti i u vezi s urođeničkim narodima koji su ta područja, naseljavali pre „priznatih“ starosedelaca i koji su možda bili proterani kao što je, na primer, slučaj u Indiji, Kini ili Nigeriji. Otpor koji je takvo razmišljanje izazvalo, najbolje pokazuje koliko je to stanje složeno. Pri tom, i uzajamno nepoverenje ima određenu ulogu.

Zastupnici starosedelačkih naroda naglašavali, su važnost koju za njih ima pravo na samoopredeljenje. Istovremeno su obećali da neće, bar ne u smislu secesije, koristiti pravo na sopstvenu državu. Time je podignuto jedno komplikovano zdanje koje je išlo naruku stvaranju fikcija. Jer u krajnjoj liniji uvek je moć ta koja ima poslednju reč.

Starosedelački narodi dobili su 2007. od OUN pravo na samoopredeljenje, u istoj formulaciji kao i u paktovima iz 1966. godine. Ali samo u Deklaraciji Generalne skupštine postignuta je saglasnost da se time misli samo na autonomiju, a ne i na suverenu državnost. Šta će se desiti ako ovi narodi ipak zatraže sopstvenu državu, to nije rečeno, mada je u Deklaraciji pravo na samoopredeljenje formulisano bez ikakvog ograničenja.

Naravno, starosedelački narodi nemaju nikakvog izgleda da dobiju sopstvenu državu. Ovaj primer pokazuje kako se postupa prema fikcijama: starosedelački narodi na papiru dobijaju pravo koje ne mogu da ostvare u praksi.

Šta dalje? Stalno ponavljana formula o pravu naroda na samoopredeljenje stvara privid jedinstva koje ne postoji. Pravo na samoopredeljenje ima dosta protivnika koji se ne usuđuju da javno pokažu svoje neprijateljstvo i vrlo malo beskompromisnih zastupnika koji mogu da se pozovu na ugled formule o pravu naroda na samoopredeljenje i da naročito posle kodifikovanja prava naroda na samoopredeljenje postignu teorijsku pobedu. Ipak, u ovom slučaju bolje je poći od interesa nego od izjava učesnika u raspravi.

Nastavlja se