Istok sve važniji za Tursku

Autor: Dragan Štavljanin

Tokom hladnog rata Turska je bila najisturenija tačka na jugoistočnom krilu NATO-a. Kasnije, turska armija je razvijala odnose i s ruskom, paralelno s vezama sa američkom vojskom. Američka invazija na Irak 2003. i podrška tamošnjim Kurdima izazvala je duboka antiamerička osećanja u Turskoj. Istovremeno, Moskva je intenzivno radila da uvuče Tursku u svoju ekonomsku orbitu.

Dragan Štavljanin: hladni mir - kavkaz i kosovo (25)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Mogući sukob NATO-a i Rusije stavio bi Tursku u tešku situaciju s obzirom da je ona jedina članica Severnoatlantske alijanse u regionu. Postala bi prva linija fronta i time između ostalog ugrozila odnose s najvećim trgovinskim partnerom - Rusijom.

Turski zvaničnici su povukli raniju podršku ulasku Gruzije u NATO. Tako je ministar inostranih poslova Ali Babakan izjavio da je Turska uvek podržavala proširenje NATO-a, ali „prijem zemlje sa separatističkim problemima značio bi uvoz tih problema u Alijansu”.

Turska je uvek s ponosom isticala da je najistočnija članica NATO-a i most između Evrope i Istoka. Sada strahuje da neće moći da to osećanje ponosa pretvori u efektivnu snagu, pa se postavlja pitanje da li okreće leđa Zapadu, koji nije nagradio njenu lojalnost, a i stoga što uviđa da Istok postaje sve važniji. Belgijski ministar inostranih poslova Karl de Guht samokritički ističe da „u ovim strateškim i tektonskim promenama, još je dublje i važnije nego cene energije i ekonomski podsticaji - snažan osećaj razočarenja, tužno ali snažno osećanje - da bez obzira na sva obećanja Turska nije nagrađana zbog lojalnosti NATO-u i bez obzira na svoj entuzijazam, da nije dobro ili čak ravnopravno tretirana od Evropske unije”.

Iako je Turska još 1963. potpisala sporazum s tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom o pridruživanju Carinskoj uniju, a 1999. dobila status kandidata, proces njenog učlanjenja odlaže se u nedogled.

Bivši predsednik Francuske i šef Komisije za izradu evropskog ustava Žiskar Desten izjavio 2002. da Turska nije „evropska zemlja” i da bi njeno članstvo u EU „označilo kraj Evrope”. On je istakao da predlog novog Ustava EU nije „dizajniran da apsorbuje silu veličine Turske. Sadašnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi, kao i nemačka kancelarka Angela Merkel, predlažu da se Turskoj ponudi „privilegovano partnerstvo” umesto punopravnog članstva, i posle poziva američkog predsednika Baraka Obame EU da primi Tursku.

Mnogi Evropljani upozoravaju da EU ne sme da dozvoli da izgubi Tursku kao evropsku državu. Odlazak Abdulaha Gula početkom septembra u Jermeniju pokazuje da Turska traži alternativu i da EU nije snaga s kojom treba računati na Kavkazu. To bi zaista trebalo da zabrine EU. „Vremena su teška. S rastom broja zemalja koje stiču ekonomsku i političku moć, ljudi se pribojavaju da bi Evropa mogla da nestane s mape. Zbog toga što mnogi od ovih međunarodnih činilaca vrednuju čvrstu snagu nafte, oružja i novca, a ne meku moć prosvetiteljskih ideala, demokratije i gradnje institucija – oni se ispravno doživljavaju kao pretnja našem načinu života, vrednostima i idejama za koje se borimo. Turska je most EU prema Aziji, Bliskom istoku i, što je još važnije, prema islamskom svetu. Ona je ključni primer da modernizacija, sekularizacija i demokratija nisu anatema za islam”, ističe Guht.

Zapadne zemlje, kao i pojedini proizvođači nafte i gasa u kaspijsjkom basenu, žele da tranzinte rute zaobiđu Rusiju.

Zbog spora Azerbejdžana i Jermenije o Nagorno Karabahu jedini put za transport energenata je Gruzija. Akcija ruske vojske u avgustu 2008, međutim, dovela je u pitanje bezbednost gasovoda i naftovoda kroz tu zemlju. Zato pojedine kaspijske zemlje razmatraju mogućnost izvoza energenata preko Rusije, iako bi to omogućilo dodatni uticaj Moskve.

Pojedine zapadne zemlje u nameri da kazne Rusiju čak razmatraju mogućnost da pojedine gasovode i naftovode usmere preko Irana, dok druge smatraju da bi najcelishodnije bilo da napokon bude rešen spor oko Nagorno Karabaha, čime bi Jermenija postala tranzitna ruta.

Nastavlja se