Balkan, rat i nestali: Ko i kako na Balkanu još uvek traga za nestalima u ratu – „samo da pronađem tu jednu kost i sahranim sina“

Rat u Bosni zvanično je okončan decembra 1995. u američkom gradu Dejtonu, ali za neke ni 27 godina kasnije nema mira.

Jedna od njih je Zekija Avdibegović iz mesta Ilijaš, dvadesetak kilometara udaljenog od Sarajeva, glavnog grada Bosne i Hercegovine.

Ona još uvek traga za odgovorom na pitanje – šta se dogodilo sa njenim suprugom i sinom?

„Mene više ne zanima ni ko je kriv, ni da li će neko biti osuđen ili neće, ni da li će ići u zatvor.

„Jedino što želim je da se nađu kosti i da se ti ljudi ‘smire'“, kaže 67-godišnja Zekija za BBC na srpskom.

Međunarodnom komitetu Crvenog krsta prijavljen je nestanak 35.039 ljudi usled sukoba u zemljama bivše Jugoslavije, pokazuju podaci ove organizacije objavljeni u julu 2022.

Ukupno 25.163 slučajeva potrage za nestalima zatvoreno je do sada, od čega 56 od početka ove godine, a 9.876 je i dalje otvoreno – 6.302 u Bosni i Hercegovini, 1.953 u Hrvatskoj i 1.621 na Kosovu.

• Dan koji dve porodice nikada neće zaboraviti
• Oluja 26 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora“
• Nestali i ubijeni novinari na Kosovu: Još uvek bez odgovora

Prema izveštaju Međunarodne komisije za nestale (ICMP), nestalo je više od 40.000 ljudi, od čega je više od 70 odsto pronađeno živo ili su otkriveni njihovi posmrtni ostaci, a za najmanje 11.000 se još uvek traga.

Među njima je i Davor Ristić, koji je nestao 1999. u Prištini, a njegova majka Gordana i dalje ne zna istinu o okolnostima zbog kojih nije videla sina više od 23 godine.

Gordana je „odavno izgubila nadu da je Davor živ“, a posle obraćanja brojnim međunarodnim i srpskim organizacijama i institucijama nije bilo pomaka u potrazi, priča ona za BBC na srpskom.

„Meni je važno samo da saznam istinu, samo da pronađem tu jednu kost i sahranim ga – tada bih mirno mogla da spavam“, kaže 75-godišnja Gordana, koordinatorka Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji za grad Niš.

Potraga za Davorom: „Umreću, a nikada ga neću naći“

Davor Ristić iz Kosova polja, opštine nadomak Prištine, nestao je 22. juna 1999, dan pošto je proslavio 28. rođendan.

Otišao je automobilom u najveći kosovski grad i više se nikada nije vratio kući.

„Jedan kolega sa posla ga je video u kolima sa nekim nepoznatim čovekom kako ide prema Prištini, a on nije vozio nepoznate osobe i to nam je bilo sumnjivo“, priseća se ovog teškog dana njegova majka Gordana.

Ona je sutradan prijavila Davorov nestanak Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, kao i policiji u Kosovu polju i Prištini, ali i međunarodnim zvaničnicima na Kosovu.

„Išla sam svuda, ali mog Davora nije bilo, niti bilo kakvih informacija o njemu“, kaže Gordana, koja danas živi u Nišu.

Davor je jedno od 3.332 ljudi srpske nacionalnosti za kojima se traga usled nestanka tokom sukoba 1990-ih godina, kažu iz Komisije Vlade Srbije za nestala lica za BBC na srpskom.

Pored toga, ima još 616 nestalih Srba na „operativnoj listi“ Međunarodne komisije Crvenog krsta (ICRC), za čije stavljanje na zvaničnu listu nestalih „nisu ispunjeni svi kriterijumi“, dodaju.

U ove kriterijume spadaju ime, prezime, ime oca, datum i mesto rođenja nestalog lica, kao i datum, mesto i okolnosti nestanka, koje bi trebalo da prijavi član porodice ili druga bliska osoba, napominju iz komistije.

Na pitanje o tome koliko je bilo nestalih na Kosovu tokom sukoba 1990-ih godina i koliko njih je pronađeno, iz Komisije za nestale vlade u Prištini nisu odgovorili do trenutka objavljivanja teksta.

Gordana se u početku nadala da će joj se sin vratiti živ, a dobre vesti nekoliko dana posle Davorovog nestanka doneo joj je kolega koji je zajedno sa njom radio u opštini Kosovo polje.

„Rekao mi je da mu je jedan Albanac kazao da može da vrati Davora za 8.000 nemačkih maraka, da zna porodicu iz koje potiče i da su to bili ljudi od reči.

„Jednog Srbina su pre toga vratili Albanci, pa sam se ponadala da će se tako i moj Davor vratiti,“ kaže ona.

Odlučila je da pozajmi novac, predala ga kolegi, koji ga je dalje prosledio neimenovanom albanskom „muškarcu od oko 30 godina“, a ovaj mu je obećao da će naredne noći Davor ponovo biti kod kuće.

„Ja sam bila budna cele noći, ali niko nije došao.

„Sutradan je Albanac došao da kaže da nije mogao da spase mog sina, jer je imao problema, ali da će navodno za dva dana da ga dovede – opet sam čekala, ali nikada ga više nisam videla“, prepričava Gordana.

Do nje su stizale razne glasine – da joj je sin zatvoren u školi u Prištini i u mestu Glogovac nedaleko od Kosova polja, kao i one da je bio žrtva trgovine organima, kaže ona.

Ipak, nijednu od njih nije bilo moguće proveriti, iako je pokušavala preko kosovskih, srpskih i međunarodnih institucija.

Danas, više od 23 godine posle Davorovog nestanka, njegova majka ubeđena je da joj sin više nije živ.

Kako kaže, „više nema kome da se obrati“, ali nastavlja da traga za njegovim posmrtnim ostacima, iako ima 75 godina i sve manje snage.

„Želim da makar nađem kosti, da ga sahranim kao čoveka i da ima ime i prezime na grobu, a ne da bude N.N. lice, jer on to nije ni bio.

Ali, bojim se umreću, a nikada ga neću naći“, kaže Gordana.

Zašto „dve reči“ koče Beograd i Prištinu?

Beograd i Priština postigli su dogovor o ličnim kartama tokom pregovora u Briselu prethodne nedelje, ali rešenje statusa nestalih osoba tokom sukoba na Kosovu još uvek nije pronađeno.

Poslednja runda razgovora u Briselu po tom pitanju donela je napredak, prema rečima cpecijalnog izaslanika Evropske unije za dijalog Miroslava Lajčaka.

„Posebno radimo na tome. Dve reči nas dele od dogovora i imaćemo konsultacije u narednim danima o tome, jer je 99,5 odsto teksta usaglašeno i sada je potrebna samo politička volja“, rekao je 19. jula Lajčak, prenosi RTS.

Te dve reči su „prinudno nestali“, saopštili su i iz Prištine i iz Beograda, optužujući jedni druge za nepostizanje dogovora.

Kosovski pregovarači insistiraju na ovom terminu, jer „osobe nisu nestale zbog elementarnih nepogoda“, već je reč o „otmicama, koje su izvršene uz nasilje“, kazao je kosovski premijer Aljbin Kurti, preneo je Juronjuz.

Kurti je insistiranjem na ovoj formulaciji želeo da zakoči pregovore dve strane, a taj termin je apsolutno neprihvatljiv za srpsku stranu, poručio je direktor Kancelarije za KiM Vlade Srbije Petar Petković.

„Jer, upravo ta formulacija prinudni nestanak jeste pravna kategorija koja je jasno definisana i u posebnoj konvenciji UN o zaštiti od prisilnog nestanka gde se isključivo javlja odgovornost države i državnih organa za prisilni nestanak“, rekao je Petković, navodi se na sajtu kancelarije.

• Kako zaista izgledaju pregovori Srbije i Kosova u Briselu
• Ekshumacija masovne grobnice kod Raške
• Smrt Muamera Zukorlića: Šta je ekshumacija i šta može da se otkrije naknadnom obdukcijom

Nepoznata sudbina više od 1.800 ljudi u Hrvatskoj

Traganje za nestalim građanima Hrvatske tokom rata u bivšoj Jugoslaviji nadležnost je Ministarstva hrvatskih branitelja.

Prema podacima sa sajta te institucije, 1.832 takva slučaja još uvek nisu dobila epilog.

Danas je nepoznata sudbina 1.434 lica koji su tokom i nakon sukoba prijavljena kao nestala, a za 398 stradalih se ne zna na kom mestu su ukopani njihovi posmrtni ostaci, dodaje se.

Iz Crvenog krsta navode da je između 1992. i 1995. nestalo 6.551 lice na teritoriji Hrvatske, 4.598 je pronađeno, a za 1.953 se još uvek traga.

Hrvatski parlament je 2019. usvojio i Zakon o osobama nestalim u Domovinskom ratu.

Ovim aktom se nestala lica definišu kao ona o kojima „članovi porodice nemaju nikakvih vesti na temelju pouzdanih podataka o nestanku u Domovinskom ratu na području Republike Hrvatske ili u vezi s Domovinskim ratom i koja su u trenutku nestanka imala hrvatsko državljanstvo ili prijavljeno prebivalište odnosno boravište na području Republike Hrvatske“.

Tri decenije bez istine: „Živim za dan kad ću naći kosti muža i sina“

Zekija Avdibegović zauvek će pamtiti 9. jun 1992.

Njenog supruga Omera, tada 42-godišnjaka, i maloletnog sina Elvera srpske oružane snage zarobile su i odvele u lokalnu školu u Ilijašu, mestu na oko 20 kilometara severozapadno od Sarajeva.

Dok se priseća tih dođaja u razgovoru za BBC na srpskom, Zekija kaže da je uvek teško o tome govoriti, ali da je to potrebno „da bi se do nečega došlo“.

„Žene su ostale u našem mestu, dozvoljavali su nam jednom dnevno da im odnesemo da jedu, ali za 15 dana su nam samo rekli da se popakujemo, da nas čeka autobus i da nas prebacuju za Brezu, obližnji gradić.

„Moj muž je odmah bio odvojen sa još nekoliko ljudi u jednu školsku učionicu, a ostale su držali u fiskulturnoj sali“, počinje priču Zekija.

Ubrzo je dobila informaciju da je iz škole „odvedeno njih desetak“, ali posle toga više ništa nije saznala o suprugu i starijem sinu.

„Pokušavala sam i preko Crvenog krsta i preko razmena zarobljenika, ali u tim razmenama nije bilo mog sina i njegovog oca“, kaže Avdibegović.

Više od 25.000 od oko 31.500 osoba, čiji je nestanak prijavljen kao posledica rata u Bosni, pronađeno je u skrivenim masovnim grobnicama i drugim tajnim lokacijama, pokazuje izveštaj ICMP.

Najviše nestalih prijavljeno je u Srebrenici (7.755), Krajini (6.578) i Donjem Podrinju (4.073), dodaje se.

Gotovo 22.984 tela je identifikovano, a oko 3.000 neidentifikovanih nalazi se u 11 mrtvačnica u Bosni i Hercegovini.

Za više od 7.500 ljudi se još uvek traga, pokazuju podaci te organizacije.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Od svih slučajeva prijavljenih Crvenom krstu, 22.423 lica je nestalo na prostoru Bosne i Hercegovine, od čega je 16.121 razrešenih.

Kada je slučaj nestanka supruga i sina prijavila Crvenom krstu, Zekija je imala 36 godina.

Danas sa punih 67 još uvek čeka da Omer i Elver budu pronađeni, iako više ne pomišlja na mogućnost da joj se vrate živi.

„Imala sam nadu možda godinu ili dve, ali više apsolutno ne postoji nada da su živi.

„Sada samo živim za taj dan kada ću pronaći njihove kosti, na šta mi se svelo 30 godina života – ne samo da su uništili njih, uništili su i mene“, kaže Zekija.

Četrnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]