U pop muzici je počeo da se formira novi žanr. Ne dolazi iz siromašnih stambenih blokova Totenhema niti iz losanđeleskih studija. Nije ispao iz klubova na Ibici, niti zalutao u mejnstrim iz bočnih uličica Rija.

Nije radikalan, uzbudljiv, buntovnički niti glasan. On je nešto sasvim drugo: forma koja je tek počela da postaje moguća, ne zaviseći od tehnološkog napretka, već od banalnije neizbežnosti procesa starenja.

Nekadašnji pop pioniri bebećih lica; predivna mladež koja je zapalila sumorni posleratni svet lagano stiže na kraj dugog i krivudavog puta. To je neutabana staza. Ne postoje presedani. Isključivo je na tim prvobitnim izviđačima da definišu estetiku poslednjeg čina jedne ostarele zvezde.

Džoni Keš je zacrtao ton serijalom American Recordings u produkciji Rika Rubina, posebno sa American IV: The Man Comes Around (2002), na kom se ostarela zvezda poduhvatila savremenog popa.

Ogoljen i sirov, glas mu je bio manje elastičan i energičan, ali je zato stekao bogatstvo i rezonanciju koji su pesmama podarili melanholičnu lepotu.

Bobi Vomek je pošao sličnim putem hip-kolaboracije za svoj poslednji album The Bravest Man in the Universe (2012), snimljen sa Dejmonom Albarnom iz grupe Blur u produkciji Ričarda Rasela.

Vomekov glas ima šmek starog vina poput Kešovog, ali ovaj put je to zvuk soula šezdesetih, destilovanog decenijama dugog teškog života i kajanja.

Blackstar (2016) Dejvida Bouvija, objavljen na njegov 69. rođendan, dva dana pre njegove smrti, konsolidovao je estetiku pop albuma iz poznog dela karijere jedne zvezde, baš kao što su Rembrantove poslednje slike postavile standard za poslednji bljesak ostarelog slikara. Bio je nostalgičan, proročki i filozofski.

Baš kao što je to bio i You Want it Darker Leonarda Koena, koji je izašao kasnije iste godine.

Blackstar Dejvida Bouvija je njegov koproducent Toni Viskonti opisao kao „oproštajni poklon“ zvezdinim obožavaocima

Album Leonarda Koena You Want It Darker istražio je smrt, Boga i humor, a objavljen je 19 dana pre njegove smrti

Žudnja, mudrost i karakter vokala, umesto dinamičkog opsega, čini se da su dominantne teme ove nove kategorije.

Svi to može da se čuje i na albumu Negative Capability (2018) Marijane Fejftul, na kom ona obrađuje pesmu It’s All Over Now, Baby Blue, koju je napisao njen stari prijatelj Bob Dilan, Nobelov laureat iz 2016. godine i najskorija pridošlica u redove brigade s albumima pozne karijere.

Album Rough and Rowdy Ways poseduje sva obeležja ovog žanra. Ne pokušava da impresionira niti da ugodi. Ne postoji očigledan trud da se maskira umoran, ograničeni glas ili povremeno promumlane reči.

Pilula nije zašećerena. U čemu je svrha? Niko ne želi da sluša slatke reči jednog sedamdesetogodišnjaka.

Istina je talisman, reci sve kako jeste.

A Dilan to i radi, počev od I Contain Multitudes, narodske ispovesti o njegovoj prirodi i uticajima.

Rough and Rowdy Ways je prvi album Boba Dilana u poslednjih osam godina — Rough and Rowdy Ways je prvi album Boba Dilana otkako je postao jedini pesmopisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2016. godine

Bob Dilan je nastupio u Hajd parku u julu prošle godine

Vilijam Blejk, Roling Stouns, Ana Frank, Betoven, Šopen i Indijana Džons se svi pominju u ovoj lirskoj priči ispričanoj u muzički jednostavnoj pesmi o složenom čoveku, koju otvaraju reči:

Today, tomorrow, and yesterday, too

The flowers are dyin’ like all things do

Kasnije dobijamo prve nagoveštaje njegovog samokritičnog humora i konstantnih kulturoloških referenci (u ovom slučaju na Dejvida Bouvija) koji se provlače kroz čitav album:

Oh, while I cannot frolic with all the young dudes

I contain multitudes

Druga pesma, False Prophet – spora, bluzerska numera – ima nešto teži ton i Bob počinje da reži i izražava se sokratovski, proglasivši sebe da je…

Enemy of the unlived meaningless life

I ain’t no false prophet

I just know what I know

I go where only the lonely go

Bob Dilan — U pesmi False Prophet, Dilan kontemplira o smislu života

Naprosto ne znam je li osećao pritisak dok je pisao ovaj album, prvi koji je završio nakon što je proglašen laureatom Nobelove nagrade, ali čovek je u vrhunskoj formi.

Teško je danas napisati tekstove koji vas teraju da obratite pažnju u ovom našem višečulnom, multimedijalnom svetu, ali njemu to iznova i iznova polazi za rukom.

My Own Version of You, spora, rokabilijevska stvar predstavlja pevača u ulozi Viktora Frankenštajna; on izvlači „krv iz kaktusa, barut iz leda“ i „vraća u život nekoga na više načina od samo jednog“.

To je neuhvatljiva, eliptična pesma koja je istovremeno milionima milja udaljena od Blowin’ in the Wind ali i istovremeno krajnje iz istog uma, sa temom identiteta, postojanja i vremena. Čime se on sve ponovo bavi u petoj numeri, Black Rider, tišoj pesmi sa španskom gitarom, koja govori o životu provedenom na putu.

Kao i veći deo albuma Rough and Rowdy Ways, ona me podseća na grleno otpevan album Toma Vejtsa Black Rider (1993): ne samo po imenu, već i po hrapavosti i urgentnosti Dilanove izvedbe.

Tom Vejts je za Dilana rekao: „Pre nego što su epske priče i pesme ikad biče zabeležene, selile su se na vetrovima ljudskog glasa a nijedan glas nije veći od Dilanovog“

Goodbye Jimmy Reed je burna 12-taktna bluzerska numera, najbliža klasičnom Dilanu na ovom albumu – čuje se čak i vrisak usne harmonike.

Ona je i najočiglednije autobiografska pesma, sa nagoveštajem starih računa koji još nisu raščišćeni:

You won’t amount to much, the people said

‘Cause I didn’t play guitar behind my head

Ponovo, pisanje je ovde sjajno. Ako mene pitate, Leonard Koen je bio bolji pesnik od ove dvojice folk muzičara, ali Kanađanin nije posedovao Dilanovu zajedljivu oštricu, koja je iznedrila nezaboravne stihove kao što je ovaj iz Goodbye Jimmy Reed:

I need you like my head needs a noose

Atmosfera se naglo menja u Mother of Muses, tužbalici nalik crkvenoj pesmi koja je naprosto prelepa, još i više zato što se Dilan muči da izvuče visoke tonove: kraljevski glas popa suočava se sa gubljenjem moći kao kralj Lira.

To je izrazito romantična stvar: oda Americi voltvitmenovskog kvaliteta, u kojoj nam naš protagonista govori da se zaljubio u Kaliopu (grčka muza epske poezije).

Mother of Muses, wherever you are

I’ve already outlived my life by far

Album se završava sa tri sve duže pesme, poslednja 16-minutna smeštena na zaseban disk, prethodno objavljena Murder Most Foul, u kojoj se Dilan priseća atentata na Džona Kenedija.