Hélène Podliasky

Martine Fourcaut
Helen Podliaski

Kad je pratetka Gven Štraus obelodanila da je predvodila grupu od devet žena iz Pokreta otpora tokom bekstva iz nacističkog marša smrti 1945. godine, Gven je poželela da sazna nešto više o tome.

To ju je odvelo na put na kojem je rekonstruisala sve korake ovih žena i postarala se da njihova odvažnost ne ostane zaboravljena više od 75 godina kasnije.

Gven Štraus je uživala u neobaveznom ručku sa 83-godišnjom pratetkom Helen Podliaski.

Helen je Francuskinja, a Gven, američka spisateljica, živi u Francuskoj.

Bilo je to 2002. godine i u razgovoru su se dotakle Helenine prošlosti.

Gven je znala da je njena pratetka učestvovala u Pokretu otpora u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata, ali nije znala niša drugo o tom periodu njenog života.

Helen je ispričala priču o tome kako ju je zarobio Gestapo, kako je bila mučena i deportovana u Nemačku u koncentracioni logor.

Pošto su se saveznici sve više približavali, logor je bio evakuisan i ona je bila prisiljena da hoda kilometrima u nacističkom maršu smrti.

„Potom sam pobegla sa grupom žena“, rekla je ona kratko.

Gven je bila zapanjena.

„Bližio joj se kraj života, mislim da je osećala da je spremna da govori o tome“, kaže Gven, „i kao i u slučaju mnogih drugih preživelih koji su ćutali godinama, oni nisu progovorili o tome članovima bliske porodice, već nekome ko je malo dalja rodbina.“

Female prisoners from Ravensbrück concentration camp

Swedish Red Cross

Helen Podliaski je imala samo 24 godine kad je uhapšena radeći kao agentkinja veze za Pokret otpora na severoistoku Francuske.

Njen pseudonim bio je Kristina.

Helen je govorila pet jezika, među kojima i nemački, i bila je visoko kvalifikovana inženjerka.

„Bila je prilično visoko kotirana u hijerarhiji Pokreta otpora“, kaže Gven.

„Radila je više od godinu dana na kontaktiranju agenata i organizovanju izbacivanja materijala padobranom. Bila je briljantna. Elegantna, tiha, ali snažna ličnost.“

Clockwise from top right: Zinka, Nicole, Josée, Zaza,

BBC
U smeru kazaljke na satu iz gornjeg desnog ugla: Zinka, Nikol, Džoze, Zaza

Bilo je to u završnici rata i Helen je uhapšena 1944. godine nakon velike kampanje nacista da slome sve mreže Pokreta otpora u Francuskoj.

U istom talasu hapšenja uhvaćeno je još osam žena. Jedna od njih bila je Helenina školska drugarica.

Suzan Mode (pseudonim: Zaza) bila je optimistična, srdačna i velikodušna, kaže Gven.

Mesec dana pošto se u 22. godini udala za kolegu iz Pokreta otpora Renea Modea, njih dvoje je uhapšeno zato što su pomagali mladim Francuzima da pobegnu u Pokret otpora umesto da budu regrutovani za rad u nemačkim fabrikama.

„Zatim je tu bila Nikol Klarens, koja je bila zadužena za sve agente veze u čitavom regionu Pariz – što ju je dovodilo u ogromnu opasnost“, kaže Gven.

Sa samo 22 godine, ona je uhapšena tri nedelje pre oslobođenja Pariza u avgustu 1944. godine i deportovana poslednjim transportom iz grada.

Žaklin Oberi de Buli (Džeki) takođe je bila jedna od poslednjih zatvorenica koja je otpremljena iz Pariza.

Sa 29 godina, Džeki je bila najstarija u grupi, ratna udovica i pripadnica ključne obaveštajne mreže u Pokretu otpora, kaže Gven.

Nju su odgojili tetak i tetka jer joj je otac bio mornar koji stalno bio na moru.

„Kad se vratio kući, ona je počela da živi s njim“, kaže Gven.

„Bila je zbog toga prilično zajedljiva. Izražavala se kao pravi mornar i uvek bi govorila šta misli.

„Stalno je pušila, imala je dubok hrapavi glas. Bila je veoma žilava.“

Gven je takođe opisuje kao neverovatno lojalnu i brižnu.

Madelon Verstijnen (Lon) i Gilmet Dendels (Gigi) imale su 27 i 23 godine kad su uhapšene.

Dobre prijateljice, poticale su iz holandske više klase, kaže Gven.

„Doputovale su u Pariz da bi se pridružile holandskoj mreži, ali su smesta uhvaćene i i uhapšene, maltene odmah po dolasku“, kaže Gven.

„Gigi je bila sportski tip, mnogo više duhovna, spokojna osoba, dok je Lon više bila napadna osoba, želela je uvek da bude u središtu svega.“

Češki grad Terezin, Terezienštat na nemačkom, najpoznatiji je po koncentracionom logoru.
The British Broadcasting Corporation

Gven naziva Rene Lebon Šatene (Zinka) „neverovatno hrabrom“.

Lon je Zinku opisala kao „lutku“, nisku plavušu sa kovrdžama i razmakom između prednjih zuba.

Ona i njen muž radili su za mrežu koja je pomagala britanskim avijatičarima da pobegnu nazad u Englesku.

Zinka je uhapšena u 29. godini, kaže Gven, i oni su dobili bebu u zatvoru koju je ona nazvala Frans („Francuska“).

Bilo joj je dozvoljeno da zadrži bebu 18 dana pre nego što su joj je odneli i Zinka je deportovana u Nemačku.

Zinka je uvek govorila da mora da preživi zbog ćerke.

Clockwise from top right: Jacky, Lon, Mena and Guigui

BBC
U smeru kazaljke na satu iz gornjeg desnog ugla: Džeki, Lon, Mena i Gigi

A potom je tu bila Ivon Le Giju (Mena).

Gven je opisuje kao devojku iz radničke klase koja je „obožavala da bude zaljubljena“.

Radila je sa holandskim mrežama u Parizu i u to vreme se zaljubila u jednog holandskog mladića.

Uhapšena je u 22. godini.

Najmlađa od njih devet bila je Džozefin Bordanava (Džoze), koja je imala samo 20 godina kad je uhapšena u Marseju.

Bila je Špankinja, kaže Gven, i imala je najlepši pevački glas.

Džoze bi, kaže ona, umirivala i tešila decu pevajući im.

Njih devet bilo je prebačeno u Ravenzbrik, koncentracioni logor za žene u severnoj Nemačkoj, a potom poslato na prinudi rad u radni logor u Lajpcigu za pravljenje oružja.

Tu su sklopile čvrsto prijateljstvo.

Životni uslovi u logoru bili su jezivi.

Bile su izgladnele, mučene, skidane gole i primoravane da stoje na ledenom snegu tokom inspekcije.

Preživele su stvorivši mrežu prijatelja.

U logoru su imale tradiciju, kaže Gven, u koju je spadalo kruženje činije solidarnosti i svi bi u nju stavili kašiku svoje supe.

Potom bi činiju davale ženi kojoj je bila najpotrebnija toga dana.

Glad je bila bolna, ali žene su otkrile da je razgovor o hrani utešan, kaže Gven.

Svake noći bi Nikol recitovala svoje recepte za krem od kestena ili bavarski krem sa jagodama umočenim u trešnjevaču.

Zapisivala bi ih na parčiće papira koje su uspele da ukradu iz kancelarije i Nikol je od njih napravila knjigu recepata sa koricom koju su činili delovi njenog dušeka.

Nicole’s recipe book

Droits Réservés
Nikolina knjiga recepata

Kad je Gven snimila čitavu Heleninu ispovest o onome što se desilo, kaže ona, njena pratetka je želela da ona zna da iako su bile zatvorene, i dalje su bile vojnikinje, i sarađivale su na sabotiranju izrade mina za oružje zvano pancerfaust.

U aprilu 1945. godine, saveznici su bombardovali fabriku toliko puta da su nacisti odlučili da evakuišu logor, kaže Gven, povevši 5.000 izgladnelih, iscrpljenih žena u tankoj odeći i sa krvarećim i izranjavanim stopalima, preko seoskih predela istočne Nemačke.

Gven kaže da su žene shvatile koliko je ovaj marš opasan.

„One su bile svesne da imaju samo jedan izbor“, kaže Gven, „moraju da pobegnu ili će biti ubijene ili će umreti od gladi.

„I zato su sačekale pravi trenutak kad je nastupila neka vrsta haosa i uskočile u jarak i pretvarale se da su hrpa leševa.

„Toliko je bilo okolo leševa da im je to prošlo i marš se nastavio dalje bez njih.“

Narednih 10 dana, žene su tražile američke vojnike na prvoj liniji fronta.

Porodica Toma Hardinga je pobegla iz Nemačke kada su nacisti došli na vlast.
The British Broadcasting Corporation

Džeki je imala difteriju, kaže Gven, Zinka tuberkulozu, Nikol se oporavljala od upale pluća, Helena je patila od hroničnog bola u kuku.

Imale su slomljene kosti i gladovale su, ali su čvrsto rešile da zajednički pronađu slobodu.

Zahtevalo je mnogo detektivskog rada i tri putovanja u Nemačku da se otkrije tačna maršruta kojom su išle žene.

Ono što je najviše zapanjilo Gven, dok je rekonstruisala putanju žena, jeste koliko su one malo napredovale svakog dana.

„Ponekad bi prešle svega pet ili šest kilometara“, kaže Gven.

„Ironija je bila da su gladovale i bila im je potrebna hrana i neko bezbedno mesto na kom mogu da prespavaju, tako da su morale da idu u sela i razgovaraju sa ljudima, ali svaki put kad bi otišle u selo, tu bi bilo najopasnije za njih“, kaže Gven, „zato što bi mogle da upadnu u zamku ili da ih ubiju seljani.“

Helen i Lon, koje su govorile nemački, uvek bi išle napred i tražile dozvolu od starešine sela da prespavaju u ambaru ili ako mogu da dobiju ostatke hrane.

Hélène and Lon in 2008

Jetske Spanjer & Ange Wieberdink
Helen i Lon 2008. godine

„Shvatile su prilično brzo da im je najbolja strategija da se ponašaju kao da nije ništa neobično što su one tu, da se samo pretvaraju da je sve u redu i da se ničega ne plaše“, kaže Gven.

Kad su shvatile da su Amerikanci sa fronta sa druge strane reke Mulde u Saksoniji, u Nemačkoj, bila je to poslednja prepreka koju su morale da savladaju.

„Za mene je najpotresnije bilo stajati na mostu preko Muldea i gledati u reku“, kaže Gven.

Informacije o ženama pronašla je u njihovim vojnim arhivama, u nekim od zapisa samih žena o svom bekstvu, od filmadžija koji su istraživali Loninu priču i iz razgovara sa porodicama žena.

Otkrila je da je prelazak reke bio jedan od najtežih trenutaka za žene tokom njihovog bekstva.

Prešavši na drugu stranu, nastupio je trenutak kad su se neke od žena uplašile da neće moći da nastave dalje.

Džeki je imala problema sa disanjem, ali žene su čvrsto rešile da nikog ne ostave za sobom.

I baš u tom trenutku prema njima se zaleteo džip, iz njega su iskočila dvojica američkih vojnika i ponudila im zaštitu i cigarete.

Tokom njenog istraživanja, Gven kaže da je otkrila koliko je teško bilo ženama da se vrate u normalan život posle rata.

„Izgledale su ispijeno i strašno, osećale su neku vrstu sramote što su žene i što su bile u logoru… kao i neku vrstu usamljenosti“, kaže Gven.

„Bile su toliko bliske kao grupa, a odjednom su se raspršile među ljude sa kojima nisu mogle da pričaju, ljude koji nisu želeli da ih slušaju.

„I zato mislim da je u psihološkom smislu to bila jedna velika izolovanost. Mislim da je to kao PTSP (posttraumatski stresni poremećaj), ali neprepoznat, zato što one nisu bile smatrane vojnicima.“

Kao mladim ženama, često im je posle rata govoreno da ne pričaju svoje priče i tako njihov heroizam nije bio prepoznat, kaže Gven.

„Među 1.038 ‘Pratilaca oslobođenja’, grupe koju je predsednik Šarl De Gol smatrao liderima Pokreta otpora, bilo je šest žena, a četvoro njih već je bilo mrtvo“, kaže Gven.

„To je, dakle, smešno, jer je Pokret otpora činilo najmanje 50 odsto žena.“

Neke od žena odlučile su da raskrste sa prošlošću, kaže Gven, i nastave sa životima, dok su druge, kao što su Gigi i Mena, ostale prijateljice do kraja života i bile kume jedna drugoj.

„Žene su se ponovo okupile prilično kasno, negde u vreme kad mi je moja pratetka ispričala priču, imale su neku vrstu ponovnog okupljanja, sastala se grupa koja je preživela“, kaže Gven.

Ali šta se dogodilo sa Zinkinom bebom, Frans?

Gven kaže da ju je ona tražila tri godine.

„Neobičnim spletom okolnosti, jesam je pronašla i kad sam otišla da je posetim, ispostavilo se da živi nedaleko od mesta na kom sam ja živela na jugu Francuske“, kaže Gven.

„Rekla je: ‘Zamislite samo da posle 70 godina saznam sve te stvari o majci.“

Frans se pronašla sa majkom posle rata, ali je Zinka bila veoma bolesna i morala je da bude podvrgnuta brojnim operacijama zbog tuberkuloze kojom se zarazila u logoru.

Zinka je ponekad bila suviše slaba da bi se starala o ćerki dok je ova odrastala, kaže Gven, tako da bi je često slala da živi sa drugim članovima porodice.

Zinka je umrla 1978. godine, ali Frans nije znala za priču o bekstvu njene majke.

„Nije znala koliko je bila važna svojoj majci“, kaže Gven, „i za njeno preživljavanje.“

Pratetka Helen umrla je 2012. godine. Pred kraj života bilo je trenutaka kad je bilo očigledno da Helenu i dalje proganja njena prošlost, navodi Gven u knjizi koju je napisala.

„Žene nose teret rata na načine koji nisu priznati, na duboke načine, i ja želim da se to zna i prizna“, kaže Gven.

A opet Gven želi da da budu priznati i „neverovatni činovi dobrote i velikodušnosti“.

„Svi ti sitni načini na koje su one bodrile jedna drugu su predivni, tako da mislim da ni oni ne smeju da budu zaboravljeni.“

Gven je napisala knjigu o priči pratetke Devetorka.

Auorska prava slika: Helen Podliaski, posredstvom Martine Forko; Suzan Mode (Zaza): posredstvom njene porodice; Nikol Klarens: Droits Réservés; Žaklin Oberi De Buli (Džeki): posredstvom Mišel Levi; Medelon Verstijnen (Lon): posredstvom Patriše Elizabet Frederik Vensink i Vlamira Šrajbera; Rene Lebon Šatone (Zinka): posredstvom Frans Lebon Šatone Dubrok; Ivon Le Giju (Mena): posredstvom Žana Jula Leplatra: Džozefin Bordanava (Džoze): posredstvom njene porodice i Les Amis de la Fondation pour la Mémoire de la Déportation de l’Allier


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk