Pošto su ga nacisti uhapsili zbog toga što je Jevrejin, Danijele Izrael je proveo više meseci u zatvoru u Trstu, pre nego što su ga deportovali u Aušvic.
Pisma koja je pisao ženi, dok se ona krila sa njihova dva sina, tek su nedavno ugledala svetlo dana, piše Dani Micman, i oslikavaju nam veoma dirljiv portret porodice uništene Holokaustom.
„Moj otac je bio tapetar, znao je da šije“, tvrdi osamdesetpetogodišnji Dario Izrael.
Njegov brat Vitorio, koji ima 84 godine, slaže se s njim.
„On je šio kao od šale. Izuzetno je lako parao šavove, izvlačio, ponovo punio i zašivao.“
- Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe
- Skriveni predmeti zatvorenika u Aušvicu pronađeni u dimnjaku
- „Lažna igra ljudskog šaha“ u Aušvicu – jevrejska udruženja otpužila Amazon
Oni opisuju kako je njihov otac slao u grad pisma iz ćelije u zatvoru Koroneo u Trstu – ušivao ih je u kragne i manžetne prljavih košulja pre nego što bi bile odnete na pranje.
Dve bivše radnice iz njegove tapetarske radnje, koje nisu bile Jevrejke, preuzele bi veš iz zatvora, ali umesto da ga operu, dostavile bi ga, izlažući se velikom riziku, na adresu na kojoj se krila Ana, Danijeleova žena.
„Naravno da se sećam kada su pisma stizala. Stalno smo ih čekali“, kaže Vitorio.
„Čekali bismo da se pojavi veš našeg oca, da ga majka opere, ali prvo bismo pretražili kragne košulja i manžete u potrazi za pismima. Ona bi ih rašila i izvukla pisma. Sedeli bismo dok bi nam čitala šta je tata napisao.“
Vitorio se seća sreće, strepnje i tuge koju su dečaci, jedan od osam i drugi od devet godina, osećali dok bi slušali očeve reči.
„Uglavnom ih je pisao zbog nas, jer je možda želeo da nam pomogne da preguramo to teško vreme. Često bi nas pitao kako smo, šta radimo“.
„Želeo je da se brine o nama, da se postara da se ne razbolimo. U svim pismima je navodio o čemu razmišlja. Stalno se plašio za nas. Preklinjao je majku da bude obazriva i da pazi da nas ne pronađu.“
Ana bi oprala košulje i ušila odgovore pre nego što bi ih bivše radnice, obe švalje, stavile na gomilu veša i odnele nazad u zatvor – zajedno s papirom, mastilom i hranom koju bi Danijele tražio.
Plašeći se odvođenja Jevreja koja su u starom jezgru Trsta počela ubrzo pošto je Nemačka preuzela kontrolu nad postmusolinijevom Italijom u septembru 1943, Danijele je ženu i sinove poslao van grada, na privremeno bezbedno mesto.
„Mislio je da će se situacija smiriti“, uzdiše Vitorio, mršteći se na suncu kraj prozora u njihovom starom stanu u Via Đulija, nedaleko od gradske sinagoge.
To je prvi put da su se on i brat vratili na staru adresu otkako su, pre više od 70 godina, emigrirali u Izrael.
Međutim, situacija se nije smirila i Danijelea su 30. decembra 1943. uhapsili u njegovoj tapetarskoj radnji, zajedno sa tastom – taštu su uhapsili istog dana, upravo u toj zgradi u Via Đulija.
U tom trenutku, momci i njihova majka su se krišom vratili u Trst i sakrili u drvenoj baraci koja je pripadala Aninom zetu, katoliku i stolaru.
„Izneo je sve stvari kako bi nam oslobodio mesto za život. Bila je to prostorija bez osvetljenja, vode ili prozora. Imala je tek mali svetlarnik na krovu“, Vitorio.
„Nije čak bilo ni toaleta. Rekao je komšijama da smo izbeglice iz Pole [današnja Pula u Hrvatskoj], čiji su dom bombardovali Amerikanci“, dodaje on.
Nemačke vlasti su redovno pritiskale Danijelea da otkrije njihovo skrovište.
„Rekao nam je da bi SS oficiri dolazili jednom nedeljno da ga pitaju je li u kontaktu s nama, pošto nije moguće da ne zna gde mu se nalaze žena i deca. Otac je uporno odgovarao da nije ni u kakvoj komunikaciji s nama“, kaže Vitorio.
„Više nego jednom“, nastavlja Dario, „napisao je da su ga mučili, zato što bi oficir rekao da je nemoguće da ne zna gde smo. Ali izdržao je sve to i posle svakog ispitivanja bi nam, tog istog dana, pisao o tome.“
- Kako je mađarski pesnik završio u nacističkom logoru u Boru
- Aušvic, 75 godina kasnije: Kako je logor smrti postao središte Holokausta
- Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona“
Zbog toga je bilo od ključne važnosti da se korespondencija sakrije i nažalost – iako je Ana sačuvala svih gotovo 250 Danijeleovih pisama – nijedan od odgovora nije preživeo.
„Pročitao bih ih i odmah ih uništio“, kaže Dario. U jednom pismu traži od Ane da vrlo pažljivo bira papir na kom će pisati, jer se brinuo da će ga šuškanje hartije odati stražarima.
„Da su pala u ruke Nemaca, to bi mu sigurno bio kraj. Mučili bi ga dok ne bi izvukli nešto iz njega. Bila je sreća i božja volja što ta sredstva za komunikaciju nikad nisu otkrivena.
„Upozorio je majku da postoje špijuni, da nikom ne veruje.“
Pisma sadrže mnogo informacija o svakodnevnom životu u zatvoru Koroneo. Danijele je pisao o ljudima koje su hapsili i dovodili u ćelije, kao i o tome šta je radio u toku dana.
Ali ima tu i mnogo bolno intimne korespondencije. Govorio je o tome kako mu stalno nedostaju i kako su mu Anina pisma jedina uteha.
Takođe se prisećao trenutka kada su njegovi sinovi došli kući uplakani zato što su ih deca iz obližnjih porodica nazivala „jevrejskim svinjama“ i tukla ih.
Umesto da uteši sinove, ljutio se na njih i kaznio ih zbog toga što se nisu branili. Više nego jednom je u pismima tražio da mu oproste zbog toga.
„Uz sve što se posle desilo, taj incident mu se baš motao po glavi. Pisao je koliko se kaje“, kaže Vitorio. „To kajanje je odneo sa sobom u smrt.“
Njegova ljubav prema sinovima izbija iz svakog od tih pisama, ali u jednom od poslednjih im je priredio iznenađenje.
- „Lažna igra ljudskog šaha“ u Aušvicu – jevrejska udruženja otpužila Amazon
- U Italiji otkrivena zavera za „stvaranje nove nacističke partije“
- Branko Lustig: Čovek koji je preživeo Aušvic, osvajao Oskare i borio se protiv fašizma
„Dana 20. avgusta poslao je majci pismo i ubacio unutra 200 lira. Imao je 200 lira! I preklinjao ju je: ‘Molim te da od ovoga kupiš poklon za rođendan Vitoriju i Dariju'“, kaže Dario.
Dario o svemu tome zna tako što je iznova čitao pisma i razgovarao sa Vitoriom.
Njegovo sećanje je gotovo sasvim izbrisano usled traumatičnog iskustva koje je doživeo tokom savezničkog bombardovanja Trsta 1944. godine.
Dario je nestao na 24 sata i kada se vrati, dugo nije progovarao ni reč. Kada je konačno progovorio, postalo je jasno da mu je sećanje oštećeno, da se uopšte ne seća da mu je otac bio u zatvoru.
Danas se Dario seća samo jednog izuzetnog događaja – trenutka kada ga je majka odvela da vidi oca u zatvoru.
„U Koroneu je postojalo dvorište u kom su zatvorenici mogli da šetaju nekoliko sati. Majka me je odvela u susednu kuću, pravo na poslednji sprat. Sigurno je uredila s ocem da ćemo otići tamo baš taj dan. Mahnuo nam je i tada smo ga videli.“
Danijele je tada napisao Ani: „Dovedi mi i Vitorija.“
„Video sam oca u dvorištu“, kaže Vitorio. „Baka i deda su takođe bili tamo, ali nisu digli pogled ka nama. Samo je moj otac pogledao i digao ruku.“
Tokom osam meseci koje je Danijele proveo u zatvoru Koroneo, Savezničke snage su se probijale kroz južnu Italiju.
Pobedili su u Bici za Monte Kasino u proleće, Rim su preuzeli u junu, a Firencu u avgustu.
Moguće je da je Danijele bio svestan toga, pošto je imao pristup novinama i ponekad bi svoja pisma pisao na komadićima papira iscepanih sa margina.
Danijeleovi sinovi veruju da je toliko dugo zadržan u Trstu zbog svog tapetarskog zanata.
Vitorio se seća koliko su njegovog oca cenili pre hapšenja i koliko je zauzet stalno bio.
„Pravio je zavese, fotelje, jorgane, sve. Pravio je kožna sedišta za sudnicu. Svi su ga voleli.“
- Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
- Sedam decenija kasnije: Prvi susret Grkinje i Jevreja koje je spasila od Holokausta
- Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu
To se nastavilo i nakon što je uhapšen.
„Nemci i načelnik zatvora uposlili su ga da pravi jorgane za njihove domove“, kaže Dario.
Priseća se kako im je otac jednom napisao da su ga izveli iz zatvora da radi u privatnoj kući, te da je mogao da pobegne kroz prozor toaleta, ali nije imao petlju i vratio se u zatvor sa stražarima.
Ponajviše se nervirao zbog toga što neki zatvorenici koji su u Koroneo stigli posle njega odlaze odatle ranije.
„Gledao bi druge Jevreje iz Trsta i govorio: ‘Zašto odvode sve druge, samo ne mene? I ja hoću da odem i da radim.’ Isprva nije shvatao da oni odlaze u smrt“, kaže Vitorio.
Ali nakon što su 2. septembra 1944. njegovi tašt i taška ukrcani na voz za Aušvic, „shvatio je“, kaže Vitorio.
Začudo, Danijele je nastavio da piše. Vitorio kaže da je poznavao jednog radnika na železnici, koji je odneo poslednje pismo Ani, napisano pred sam logor smrti.
„Dao mu je pismo koje nam je taj čovek doneo i u pismu je pisalo: ‘Dim se vidi iz daljine. Ovde ima toliko dima. Ovo je pakao.'“
Braća su znala da su im baka i deda umrli u Aušvicu, ali porodica nikad nije saznala šta se desilo sa Danijeleom.
Na kraju rata su čuli da je viđen živ dve nedelje nakon što je logor oslobođen. Dario tvrdi da je njihova majka godinama tragala, sama i preko Crvenog krsta, u nadi da je otišao u Rusiju ili izgubio pamćenje.
Braća smatraju da je verovatno umro tokom marša smrti, dok su Nemci pokušavali da presele hiljade zatvorenika iz Aušvica u logore na zapadu.
„Posle rata smo se vratili u ovu kuću [u Via Đulija] i živeli tu do 1949″, kaže Vitorio.
Tada je Ana konačno izgubila nadu i odlučila da emigriraju, „pošto joj je moj otac napisao da, ako se on ne vrati, treba da odemo u Palestinu“.
Tu zamisao su Danijele i ona razmatrali pre početka rata.
Godine 1939. taj par je sa dvojicom sinova posetio jedan fotografski studio, kako bi se slikali za pasoš (fotografija na vrhu ove priče).
Danijele je bio spreman da emigrira, ali Ani je bilo teško da ostavi svoje roditelje i naposletku su odustali od te ideje.
Pomisao da je njena briga za dobrobit roditelja dovela do tako katastrofalnih posledica sigurno joj je teško padala.
Zbirka pisama od muža jedna je od malobrojnih stvari koje je ponela sa sobom dok je napuštala Italiju. Držala ih je na sigurnom, u pregradi u platnenom cegeru.
Braća su ih pronašla dok su čistila njen stan u Tel Avivu, dvanaest godina nakon što je umrla.
- Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima
- Orden Hitlerovog telohranitelja prodat po „rekordnoj ceni“
„Naša majka je ta pisma smatrala svojim najvećim blagom“, kaže Vitorio.
Je li ih čitala? „Možda ponekad i jeste, ali nikad pred nama. Možda nije želela da nam donosi bol.“
Kako oni ne bi njoj nanosili bol, Vitorio i Dario nikad nisu pričali o tome šta se desilo.
Vitorio se seća pisama, ali rekao je svojoj porodici za njih tek par godina pre Anine smrti, kada su unuci tražili da rekonstruiše porodično stablo za školski projekat. Ali čak i tada nije ništa pomenuo Ani.
Zapravo, Ana jeste pomenula pisma jednom prilikom. Pokazala ih je Dariovoj ženi, koja ih je zatim pomenula Dariovom sinu, Danijelu. Ali ni Danijel nije o njima pričao ni sa kim.
Pisma bi naprosto ostala deo porodičnog blaga da se 2017. godine nije desio slučajni susret sa istraživačima iz organizacije MyHeritage, koji su pokušavali da pronađu Jevreje sa Krfa.
Mnogi tršćanski Jevreji, među kojima su i članovi Darijove i Vitoriove porodice, zapravo su poticali sa tog grčkog ostrva. Čim je Vitorio izneo svoju kolekciju, istraživači su shvatili koliko je ona vredna.
„To je zaista blago, istorijsko blago. Mislim da nikad više nećemo naići na nešto poput ovog“, kaže Elizabet Zetland, član genealoškog tima organizacije MyHeritage.
Elizabet je provela nekoliko meseci transkribujući i prevodeći Danijeleova pisma – pisao je u proseku jedno dnevno tokom boravka u zatvoru – i proživela je tako te dane i mesece s njim.
„Po ceo dan sam se bavila time i kad bih otišla kući sanjala bih Danijelea“, kaže ona.
- Žena koja je preživela Mengeleove eksperimente i oprostila nacistima
- Dan pobede – kad je pao fašizam, a rodila se nova Evropa
U pismima su se kristalizovale emocije koje su svi Jevreji osećali tokom Drugog svetskog rata, sugeriše Elizabet.
Danijele isprva nije mogao da razume zašto je u zatvoru i smatrao je da je reč o grešci. Zatim su usledili dosada, frustracija, strah, glavobolja, nada i očajanje.
Elizabet veruje da ga je jedino dopisivanje sa ženom sprečavalo da poludi.
„Bio je slomljen, potpuno depresivan. Plašio se za porodicu zato što su se krili. Više se plašio za njih nego za sebe. Plašio se da ih nikad više neće videti, poljubiti, pa je pisao deci da ih posavetuje kako da postanu dobri ljudi.“
Elizabet i njene kolege preveli su i kopirali sva pisma, kako bi porodica mogla da ih zadrži.
Originali su sada u Jad vašemu, Svetskom centru za sećanje na holokaust u Jerusalimu.
Za braću iz Trsta to predstavlja utešno odavanje pošte njihovom ocu, koji nikad nije propisno sahranjen.
I spremno su sledili savet koji im je dao u jednom pismu, kojeg Dario čita naglas, pre nego što ga emocije preplave.
„Budite dobra i istinska braća, uvek volite jedan drugog. Tako ćete usrećiti mene i vašu dragu majku, koja je tako dobra osoba.“
Ovde u Trstu, doputovavši iz Izraela sa svom svojom decom, Vitorio se toplo smeši bratu. „Nas dvojica smo stalno u kontaktu, svakog dana.“
Volim vas mnogo i stalno se molim Bogu da me pusti da vas opet vidim. Mnogo mi nedostajete. Ako budete mogli, pošaljite mi 12. avgusta pola litre marsale. Svakog drugog dana ću sebi praviti zabajone. Ako ne dozvole da se unese, šteta, ali svejedno vam hvala.
U Izraelu, Ana, Dario i Vitorio su se nastanili u Tel Avivu. Vitorio je radio kao stolar, služeći se zanatom koji je naučio od strica, a Dario je radio kao restaurator nameštaja i klavira.
Braća ukupno imaju četvoro dece (obojica su sinove nazvali Danijel, po svom ocu) i 13 unuka.
Danijeleovo poslednje pismo, u kom je opisao dim u Aušvicu, nestalo je pre nekoliko godina, ali Vitorio tvrdi da se jasno seća reči i papira na kom je napisano.
Braća su i ranije posećivala Trst, ali tek su se ove godine vratili u dom u Via Đulija, zbog ceremonije postavljanja četiri štolperštajne – gravirane mesingane kocke – u trotoaru.
One odaju poštu njihovom ocu, baki i dedi i baka-tetki, koji su svi poslati u koncentracione logore, a od kojih je samo jedna osoba preživela.
Na kamenju je ispisano ime svakog od njih, kao i datum i mesto rođenja i smrti.
Danijele Izrael (Trst, 1910 – Aušvic, datum nepoznat)
Vitorio Zadok Bison (Arta, 1891 – Aušvic, datum nepoznat)
Stela Nakson Bison (Venecija, 1891 – Aušvic, 1944)
Rebeta Enriheta Nakson (Krf, 1900 – Trst, 1986)
Porodične fotografije je obezbedila porodica Izrael, a restaurirala ih je i kolorisala organizacija MyHeritage.
Poslednju fotografiju Vitorija i Darija u biblioteci tršćanske sinagoge, u kojoj su, kao deca, učili nedeljom, snimila je Dani Micman.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
