Pariska komuna - ilustracija

Art Media/Print Collector/Getty Images
Pariska komuna – ilustracija

„Živela komuna, živela komuna!“

Orilo se ulicama Pariza pre tačno 150 godina dok su se sa obližnjih zgrada vijorile crvene zastave, a radnici preuzimali poluge vlasti i na izvršne funkcije postavljali delegate koji će predstavljati njihove interese.

Sve je počelo 18. marta 1871. godine, na zalasku izgubljenog Francusko-pruskog rata, u „domu revolucionarnih ideja“ i glavnom gradu nedavno formirane Treće republike.

„Pariska komuna će u literaturi ostati upamćena kao prva radnička revolucija“, govori za BBC na srpskom Nikola Milikić – istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije.

Komuna je donela „revolucionarne zakone“ u pokušaju da odgovori na postojeći sistem, a „krucijalnu ulogu“ su tada odigrali radnici, objašnjava on.

Komuna je kratko trajala, ali je donela brojne socijalne mere i odredbe poput ukidanja stajaće vojske, noćnog rada pekara i dugova za stanarinu, oduzimanje imovine crkvi i dodeljivanje pojedinih fabrikana upravljanje radnicima.

„Bila je to jedna ustanova gde su radnici pokušali da realizuju ideju slobode i jednakosti pri čemu su oni kontrolisali vlast u gradu, u naredna 72 dana“, kaže za BBC na srpskom naučna saradnica Instituta za političke studije, Aleksandra Kolaković.

Regularna francuska vojska je ugušila Parisku komunu u takozvanoj „krvavoj nedelji“, koja je trajala od 21. do 28. maja 1871.

Pariska komuna i Srbija

O Pariskoj komuni je pisao jedan od prvih srpskih socijalista Svetozar Marković u njegovom časopisu „Radenik“.

On je bio član Prve internacionale i savremenik ovog događaja, pa je o prilikama u Pariskoj komuni obaveštavao javnost putem njegovih novina.

Slobodan Jovanović, srpski pravnik, akademik i političar, takođe je pisao o Francuskoj i promenama u Trećoj republici u delu „Primeri političke sociologije“.

Pored neospornog uticaja na političke ideje, pa i socijalistički sistem u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, danas je nasleđe Pariske komune u Srbiji ostalo gotovo samo u imenima ulica.

Pored Beograda, ulica Pariske komune postoji i u Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima u zemlji.

Nekada joj je bila posvećena i lekcija u školskim udžbenicima, dok se danas „pomene u nekoliko rečenica“, ističe Kolaković.

„Ali to je u skladu sa time što nove generacije dobijaju, ja bih to nazvala „tviter znanje“ – informacije ograničenog karaktera o većini istorijskih događaja, kako iz nacionalne tako i iz svetske istorije.“

Kako je nastala Pariska komuna i šta joj je prethodilo?

Tabla sa nazivom ulice na Novom Beogradu

BBC
Pojedini gradovi u Srbiji još uvek imaju ulice sa nazivom Pariske komune, kao što je ova na Novom Beogradu

Stvaranje Pariske komune rezultat je čitavog niza društvenih i političkih okolnosti i događaja koji provejavaju zemljom još od Francuske revolucije 1848. godine, poznatije kao Februarska revolucija.

„To su bili česti socijalni nemiri, borba za radnička prava, antimonarhističko raspoloženje i nezadovoljstvo…“, nabraja istoričar Milikić.

Širom Francuske se dugo osećalo „sveopšte nezadovoljstvo među nižim društvenim slojevima i radničkom klasom“, a posebno u Parizu, tadašnjem glavnom industrijskom centru.

Vremenom su nastajali razni revolucionarni pokreti, a značajan uticaj na Parisku komunu imala je i Prva internacionala – međunarodno udruženje radnika, osnovano u Londonu 1864, koje je okupljalo socijaliste, komuniste i anarhiste.

Istoričari su saglasni da je jedan od glavnih uzroka za njeno osnivanje bio rat koji Francuska vodila protiv Pruske, koji je trajao od jula 1870. do januara 1871. godine.

Milikić smatra da je prelomni događaj bila bitka kod Sedana 2. septembra 1870, kada je francuska vojska pretrpela veliki poraz, i zarobljen car Nepoleon Treći.

„Kako je ta informacija stigla do Pariza, dolazi do velikih demonstracija građana, proglašenja republike i ponovnog ukidanja carstva“, objašnjava istoričar.

Na zgarištu Drugog francuskog carstva nastaje Treća republika koju predvodi privremena Vlada nacionalne odbrane na čijem čelu se kasnije našao Adolf Tjer, jedna od ključnih figura u gašenju Pariske komune.

U tom periodu jača i Nacionalna garda – naoružana formacija koju većinski čine radnici.

Oni su se pobunili već krajem oktobra, kada su napali gradsku većnicu.

„Počeli su da izvode napade na članove vlade jer je ona imala buržoaski karakter i u njoj su uglavnom bili predstavnici buržoaskih, imućnijih slojeva društva“, kaže istoričarka Kolaković.

Nemci su u međuvremenu opkolili Pariz što je dodatno otežalo život njegovim stanovnicima.

Milikić kaže da je opsada, koja je počela krajem septembra i trajala do januara, dovela do „velike gladi“.

„Pošto hrana nije mogla da se doturi u grad, Parižani su počeli da jedu životinje iz zoološkog vrta – na primer, slonove“, dodaje.

U takvim okolnostima dolazi do kapitulacije Pariza krajem januara 1871. godine, posle čega je potpisano primirje Francuske i Pruske u Versaju.

Proglašenje ujedinjenja Nemačke održano je upravo u dvorcu u Versaju, nadomak Pariza, 18. januara 1871, što je dodatno razjarilo Francuze.

Bio je to jedan od njihovih najvećih nacionalnih poraza u istoriji.

Rađanje Pariske komune

This aerial picture taken on June 13, 2019 shows a 600 meters long installation by French land artist SAYPE entitled "Beyong Walls"

AFP
Tokom vladavine Napoleona Trećeg, srušeni su pojedini delovi Pariza i izgrađeni široki bulevari, što je umnogome otežalo odbranu Komune

Ustanak koji je doveo do osnivanja Pariske komune izbio je 18. marta 1871. godine, kada je predsednik privremene vlade Adolf Tjer pokušao da otme topovsku artiljeriju od Nacionalne garde.

Nekoliko bataljona francuske regularne vojske nije uspelo da otme topove sa brda Monmartr, inače kupljene novcem stanovnika Pariza.

Vojnike je opkolio goloruki narod, pa im je komandujući general Lekomt rekao da stave bajonete na puške, napune ih i zapucaju u masu.

No, vojnici su se oglušili na njegove naredbe.

„I upravo je to bio taj trenutak, mala pobeda koju su Parižani euforično prihvatili i tada se ulazi u zgrade institucija i preuzimaju stvari u svoje ruke“, govori Milikić.

General Lekomt je priveden i streljan..

Gradska uprava, stanovnici lojalni vladi i regularna vojska koja je brojala oko 40.000 vojnika napušta Pariz i odlazi u Versaj gde će se privremeno smestiti.

„Sa njima se povlači i buržoazija, odnosno bogatiji slojevi društva, jer vide u kom smeru sve to ide, ali ne svi, neki će ostati, kao i među srednjom klasom“, dodaje istoričar.

Ubrzo potom su raspisani izbori jer su komunari, smatra Milikić, „morali da obezbede legitimitet na osnovu koga će vladati“.

Izbori su održani 26. marta, a komuna je formalno proglašena dva dana kasnije.

Dva meseca Pariske komune

U komunalni Savet – izvršno telo Komune, ušlo je 92 člana, odnosno delegata, biranih po arondismanima, to jest, administrativnim jedinicama grada.

Pariz je tada imao oko dva miliona stanovnika, a glasalo je oko 233.000 Parižana, od 485.000 njih sa pravom glasa.

Ženama nije bilo dozvoljeno glasanje, nitije bilo kandidatkinja na izborima, kaže Milikić.

Pored Saveta, drugo „izvršno telo“ bio je Centralni komitet Nacionalne garde.

Savet je bio ideološki raznovrstan, ali su dve najveće frakcije bili blankisti – revolucionarni socijalisti, sledbenici Luja Ogista Blankija i pristalice socijalističke škole jednog od prvih anarhista – Pjera Žozefa Prudona.

„Veoma brzo su počele debate, a organizovani su i takozvani crveni klubovi gde su se vodile žustre rasprave.

„Oni su nastojali da žive revolucionarnu utopiju i tako su osnovali komunu koja je istovremeno bila i zakonodavno, i radno, i izvršno telo“, kaže istoričarka Kolaković.

Komunari su doneli brojne socijalne mere i odluke, mada ih neki autori smatraju anarhističkim ili komunističkim.

Ukinut je dečiji i noćni rad u pekarama, otpisani su dugovi za stanarine tokom perioda opsade grada, a fabrike ili radionice čiji su vlasnici napustili grad predate su radnicima na upravljanje..

„Upravo tu ćemo videti prve radničke savete i prvi vid samoupravljanja koji će se kasnije pominjati kao ideal radničkih prava, a u socijalističkoj Jugoslaviji ćemo ga imati formalno“, kaže Milikić.

Takođe, ukinuta je i stajaća vojska, osnivane su nove škole, bolnice, sirotišta, a članovi porodica nastradalih pripadnika Nacionalne garde dobijali su neku vrstu penzije od Komune.

Donet je i dekret o razdvajanju crkve i države.

„Pariska komuna je imala izrazito antiklerikalni stav prema crkvi, kojoj je, shodno tome, oduzeta i nacionalizovana imovina.

„Iako su formalno i dalje mogle da rade, crkve su uglavnom pretvarane u škole, kvartovske skuštine ili su bile otvorene za predavanja“, objašnjava Milikić.

Širom grada su se umesto francuske trobojke vijorile crvene zastave, spaljena je giljotina i srušeni spomenici koji su simbolizovali mržnju među narodima.

Iako je grad sa istočne strane i dalje bio opkoljen Nemcima, a francuska regularna vojska već od aprila nadirala sa zapada zatvarajući prsten oko grada, težilo se normalizaciji života u komuni.

Žene su odigrale značajnu ulogu u ovom istorijskom događaju.

Angažovale su se u školama i bolnicama, primane su u Nacionalnu gardu i bile na barikadama tokom borbi.

Jedna od najpoznatijih komunarki – Luiza Mišel, poznatija kao „crvena devica“ čuvena po borbenosti, posle propasti Komune proterana je iz Francuske.

Jedna od najznačajnijih žena komune je i „zaboravljena“ Lenonin Šempresi.

„Ona je napisala članak u časopisu koji nosi naslov ,Vojnici ideja’ i upravo je u tu objašnjena suština Pariske komune“, dodaje Kolaković.

„Krvava nedelja“

Pariska komuna je ugušena u takozvanoj „krvavoj nedelji“ od 21. do 28. maja.

Trupe regularne francuske vojske su ranije zauzimale utvrđenja oko grada, da bi od 21. maja krenuli da ulaze u Pariz i osvajaju deo po deo.

Nacionalna garda je bila organizovana po kvartovima, što im je, navodi Milikić, onemogućilo da „sprovedu veliku kontraofanzivu koja bi možda zaustavila nadiruće trupe francuske vojske“.

Barikade postavljene širom Pariza su vojnici lako savladavali zbog širokih bulevara koje je Napoleon Treći izgradio tokom vlasti .

„Siromašniji kvartovi su se grčevitije branili, dok su se u delovima u kojima su živeli viši staleži, vodile manje borbe“, ističe istoričar.

Naposletku, komunari su poraženi i veliki broj je uhapšen.

Milikić kaže da su suđenja bili kratka, a presude „izricane odmah“.

Oni koji su proglašavani krivima su zatvarani, proterivani, kažnjavani prisilnim radom ili streljani.

Ubijeno je između 20.000 i 30.000 komunara.

Jedno od većih egzekucija izvršeno je kod Zida federalaca, severnog zida pariskog groblja Per Lašez gde je poslednjeg dana „krvave nedelje“ streljano 147 učesnika Pariske komune.

„Kasnije je tim preostalim braniocima Belvila, radničkog dela predgrađa Pariza, podignut spomenik.

„To je i dan danas mesto koje svedoči o ovom događaju i na kome se održavaju komemorativne svečanosti, a bilo je i mesto okupljanja kasnije“, objašnjava Kolaković.

Streljani su i pripadnici pobunjeničke Nacionalne garde, a među žrtvama su bili nadbiskupi i crkveni sveštenici.

Posle gušenja komune, u Pariz se vraća privremeno izmeštena vlada.

Predsednik versajske vlade Adolf Tjer ubrzo postaje prvi predsednik Treće republike, da bi ga na tom mestu 1873. nasledio Patris Mak Maon, general koji je predvodio francuske trupe u razbijanju Pariske komune.

Nasleđe Pariske komune

Aleksandra Kolaković smatra da je Pariska komuna „jedan od događaja čiji eho dugo opstaje“.

Ona za Francusku predstavlja „prelaz ka republikanskom uređenju i postepeni, definitivni raskid sa monarhističkim idejama i tendencijama“.

„Ipak, zbog oružanog preuzimanja političke vlasti Pariska komuna je dugo i opravdano imala negativan prizvuk“, dodaje Kolaković.

Njen značaj se ogleda i u tome što je radništvo tada uključeno u „neposrednu vlast“, kao i kroz uticaj koji je kasnije izvršila na „organizovanje radničkih partija“.

Francuska se i posle Komune suočava sa „nizom štrajkova, potreba za rešavanjem radničkih problema i poboljšanjem položaja radnika“, a njen duh je provejavao i u drugim delovima sveta.

Milikić smatra da je njeno nasleđe i te kako bilo izraženo kod anarhista, na primerima Kronštatkog ustanka iz 1921. godine u Rusiji, Španskog građanskog rata od 1936. do 1939. i kod ukrajinskog anarhiste Nestora Mahnoa.

Kod komunista je „očigledan uticaj izvršila“ u Oktobarskoj revoluciji.

„Dosta se pominjala i u studentskih demonstracijama u Parizu maja 1968, a slične nerede možemo i danas da vidimo sa (pokretom) Žuti prsluci“, dodaje istoričar.

Kolaković kaže da se uticaji Pariske komune primećuju u Francuskoj kod „levih učenja“ i dalje prisutnih, pre svega u „intelektualnom životu“.

„Pored Pariske komune i revolucije, prisutna je i tema samoupravljanja i one su izuzetno privlačne naučnicima i medijima.

„A koliko je Pariska komuna bitna Francuzima danas svedoče i naučne konferencije koje se uprkos pandemiji ovih dana održavaju povodom 150. godišnjice“, zaključuje istoričarka.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

close
Francuska i istorija: Šta je Pariska komuna i zašto je 150 godina kasnije i dalje važna 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.