Rečeno im je da o toj nesreći nikad ne progovore i nekoliko godina su poštovali to upozorenje.
U avgustu 1996, grupa iranskih pesnika, pisaca i novinara mislila je da ide na književnu konferenciju u susednoj Jermeniji. Ali ono što je trebalo da bude sasvim obično putovanje pretvorilo se u jedno od najstrašnijih iskustava u njihovom životu.
Njih 21 iznajmili su autobus kako bi dospeli visoko u planine kroz maglom prekriveni prevoj Hejran, koji strmim i krivudavim putem povezuje dve severne provincije u Iranu. Osamnaestočasovno putovanje počelo je da uzima danak i putnici su, jedan za drugim, odlutali u san. U ranim jutarnjim časovima, oštri trzaj autobusa koji naglo ubrzava ih je prenuo iz dremeža.
Probuđeni putnici su posmatrali kako autobus hita ka rubu provalije. Na njihovu sreću, jedna stena se našla na pravom mestu i, isprečivši se na put vozilu, sprečila ga da se surva u ponor.
Među putnicima je bio Faradž Sarkohi, četrdesetdevetogodišnji novinar i tadašnji urednik progresivnog kulturnog časopisa Adineh.
„Kada se autobus zaustavio, izašli smo, jedan po jedan, potpuno smeteni. Vozač nam je prišao i izvinio se zbog toga što je zaspao“, priseća se on. Kada su se oporavili od početnog šoka, putnici i vozač su se dogovorili da nastave s putovanjem.
Ali opasnostima na putu tu nije bio kraj. Nekoliko minuta kasnije, vozač je opet okrenuo autobus ka provaliji, izletevši iz vozila koje se primicalo litici od tri stotine metara.
Autobus je od pada preko ivice spasao žustri putnik koji je uskočio na vozačevo sedište i povukao ručnu kočnicu, zaustavivši vozilo na rubu provalije. Život 21 putnika spasen je po drugi put.
- Zašto je Iran nazvao Albaniju „đavolskom zemljom“
- Dan kad je streljan Čaušesku: Rumunska revolucija – sećanja i rane
- Saudijska Arabija: Smrtne kazne za ubistvo novinara Džamala Kašogija
Pisci su izleteli iz autobusa, ostavši nasukani i zapanjeni razvojem događaja. Sa tla su mogli da vide da je prednji deo vozila nagnut nad liticu, tako da su prednji točkovi visili slobodno u vazduhu. Vozač je nekako uspeo da pobegne i nestane iz vidokruga.
Ovaj put, Faradž je znao da je posredi smišljeni pokušaj da se autobus otera preko ruba.
Video je grupu bezbednosnih oficira u civilu kako sede u automobilu na planinskom putu, koji bi obično u to doba noći bio pust. Ti su agenti, kaže on, dovezli grupu ljudi od pera do svoje lokalne kancelarije u obližnjem gradu, gde su ih zadržali jedan dan.
„Naterali su nas da napišemo pismo u kom se slažemo da ne smemo da progovorimo o tom incidentu. Posle toga nam je bilo jasno da su hteli da nas sve pobiju.“
„Ostali smo šokirani. Nismo mogli da pojmimo obim te mržnje i brutalnosti. Bili smo toliko zatečeni da nismo mogli ni da razgovaramo među sobom.“ Detalji o potresnoj epizodi ostali su iza zatvorenih vrata nekoliko godina i izašli su na svetlost dana tek nakon niza događaja koji su se odigrali 1998. godine.
Politički aktivni muž i žena
Jedne nedelje u novembru te godine, Parastu Foruhar je sedela u svom domu u Nemačkoj, očekujući da je, kao i svake nedelje, pozovu roditelji, ne bi li čula šta ima novo kod članova porodice udaljenih hiljadama kilometara, u njenog rodnom Iranu. Međutim, uzalud je čekala.
Ta tridesetšestogodišnjakinja je počela da se brine kada ju je pozvala novinarka BBC-ja da se raspita o njenim roditeljima.
„Novinarka je rekla da je na teleksu videla da su oni napadnuti, ali da ne zna celu istinu“, priseća se ona.
„Posle toga sam pozvala bliskog prijatelja mojih roditelja koji je živeo u Parizu, i on mi je rekao da su ubijeni.“
Darijuš i Parvane Foruhar su brutalno ubijeni u porodičnom domu u južnom delu Teherana, 22. novembra 1998. Sedamdesetogodišnji Darijuš je izboden 11 puta. Njegova žena, koja je bila 12 godina mlađa, ubodena je 24 puta.
Oboje su postali prilično glasni kritičari vlasti u iranskoj Islamskoj republici i predvodili su malu, sekularnu opozicionu stranku, koju je vlast, sve do tada, uglavnom tolerisala.
Divljačko ubistvo tog starijeg para zapanjilo je naciju i obeležilo početak onoga što je ubrzo postalo poznato kao Iranski lanac ubistava
Pisac i prevodilac
Gotovo dve godine nakon što je Parastu čula strašne vesti, Muhamed Mohtari pozdravio se sa dvanaestogodišnjim sinom i izašao iz kuće u Teheranu da obavi neke poslove.
„Poslednje čega se u vezi s njim sećam jeste kako izlazi iz kuće. Dok je stajao na pragu, zamolio sam ga da kupi mleko. Ali on je delovao drugačije, kao da je osećao da nešto nije sasvim u redu“, priseća se njegov sin Sohrab, koji danas, kao odrastao, živi u Nemačkoj.
Pedesetšestogodišnji Muhamed je bio pisac, pesnik i otvoreni kritičar cenzure štampe u Iranu. Nikad se nije vratio kući.
Sohrabov stariji brat proveo je narednih sedam dan obilazeći bolnice i policijske stanice po celom Teheranu u potrazi za nestalim ocem. Ono što nije znao jeste da je njegovo telo već pronađeno u fabrici cementa na obodu grada, samo dan po Muhamedovom nestanku 3. decembra.
Porodicu su o tome obavestili tek sedam dana kasnije.
„Moj brat je primio poziv od zdravstvenih službi da dođe i identifikuje njegovo telo. Rečeno nam je da nije imao nikakvih ličnih dokumenata u džepovima, te da nas zbog toga nisu ranije zvali“, kaže Sohrab. Prema vlastima, na telu Muhameda Mohtarija pronađeni su jedino parče papira i olovka. Zadavljen je nasmrt, i u izveštaju stoji da je imao modrice na vratu.
Istog dana kada su braća Mohtari otkrila sudbinu koja im je zadesila oca, nestao je jedan njihov porodični prijatelj, kolega pisac.
Muhamed Džafar Pudžande, star 44 godine, bio je prevodilac dobro poznat u književnom svetu, ali još uvek relativno nepoznat široj javnosti. Otet je ispred svoje kancelarije u centru Teherana, usred bela dana, 9. novembra.
Tri dana kasnije, njegovo telo je pronađeno i, baš kao i kod njegovog prijatelja, otkriveni su tragovi davljenja.
Ubojito mastilo
Mohtari i Pudžande delili su jednu stvar – pripadali su Iranskom udruženju književnika, istoj onog grupi koja je, dve godine ranije, organizovala propalo putovanje autobusom u Jermeniju. I u nekom trenutku su obojica otvoreno kritikovali iransku vlast.
Mnoge vlasti su ograničavale delatnosti tog Udruženja, koje je okupljalo progresivne pisce, pesnike, novinare i prevodioce sličnih stavova, a nedugo posle iranske Islamske revolucije, 1979. godine, rad mu je zabranjen.
Faradž Sarkohi, jedan od najistaknutijih članova Udruženja tokom devedesetih, opisuje na koji način su uspevali da zaobiđu zabranu.
„Opstajalo je zbog ogromne podrške. Održavali smo zatvorena okupljanja kako bismo razmenjivali ideje iza zatvorenih vrata – neka su čak organizovana u mojoj kući. Znali smo da nas prisluškuju, ali nismo imali izbora.“
Do preokreta dolazi 1994, kada je 134 člana pokušalo da udahne nov život Udruženju potpisivanjem otvorenog pisma u kom se u Iranu traži sloboda govora. Taj tekst je dobio veliku podršku kako u zemlji, tako i izvan nje.
Među onima koji su pomogli da se sastavi pismo bili su Faradž, Mohtari, Pudžande i još nekoliko pisaca, koji će, dve godine kasnije, poći na nesrećno putovanje u Jermeniju.
Samo nekoliko nedelja pre njihovog ubistva 1998. godine, Moktar, Pudžande i još četvorica pisaca pozvani su na sud zbog pokušaja da organizuju konferenciju Udruženja pisaca. Tamo su ih ispitali i strogo im naložili da odustanu od tih planova.
Mohtarijev sin, Sohrab, govori o tome kako je osećanje straha raslo u njegovom domu, kao i o velikom pritisku pod kojim su se članovi poput njegovog oca našli.
„Mom ocu su često pretili. Sećam se da se jednom žestoko naljutio na majku kada mi je to rekla.“
„Bezbednosne službe kontrolisale su sve – pratile su njegove telefonske pozive i sve kontakte koje je ostvarivao sa drugim piscima i intelektualcima predatim borbi za slobodu govora.
Izliv besa i „istraga“
Politička ubistva nisu u Iranu bila ništa novo, ali divljačka priroda ubistva para Foruhar okupirala je pažnju javnosti.
„Pogodila me je brutalnost ubistava – moju majku su uboli 24 puta, a oca su ubili u stolici za njegovim radnim stolom, okrenutoj u pravcu Meke, u nekoj vrsti ritualnog ubistva“, kaže Parastu, čiji su se roditelji, sekularisti, u vreme kad su ubijeni, zalagali za demokratiju u Iranu.
„Iransko društvo je bilo zapanjeno i veoma ljutito. Zbog toga su tokom sahrane mojih roditelja izbile velike demonstracije – tu su došle hiljade ljudi.“
Ljudi su počeli da podozrevaju da iza ubistava stoje politički motivi.
Naširoko se na njih gledalo kao na deo borbe za moć između tvrde islamske linije, koja je i dalje imala velik uticaj na obaveštajne službe, i reformista okupljenih oko predsednika Muhameda Katamija, kog su zalaganje za veće slobode i demokratiju u Iranu 1997. doveli na vlast.
Pritisak je rastao i u decembru 1998. predsednik Katami je naredio istragu ubistva para Foruhar, kao i okolnosti koje su dovele do smrti Mohtarija i Pudžandea.
Samo nekoliko nedelja kasnije, u januaru 1999, vlasti su, u izjavu kakvu retko daju, saopštile da je izvestan broj odmetnutih agenata Ministarstva obaveštajnih poslova izveo ta ubistva.
Glavni osumnjičeni i čovek koji stoji iza svega, po njihovim rečima, bio je bivši zamenik ministra obaveštajnih poslova po imenu Sajed Emami. On je, pod sumnjivim okolnostima, umro u pritvoru, a zvaničnici su izjavili da je izvršio samoubistvo tako što je ispio bočicu tečnosti za uklanjanje dlaka.
Ukupno je pred sud izvedeno 18 ljudi; troje ih je osuđeno na smrt (presude su kasnije preinačene u zatvorske kazne), dvoje su dobili različite zatvorske kazne, a troje je oslobođeno.
Među onima kojima je suđeno bio je i Kosro Barati, koji je kasnije, navodno, priznao da je, kao vozač, učestvovao u incidentu s autobusom.
Ali porodice žrtava nisu prihvatile rezultate istrage, uverene da su netačni. Parastu, ćerka para Foruhar, i njen advokat, Širin Ebadi, dobitnica Nobelove nagrade za mir, detaljno su proučili sva priznanja.
„Svaki osumnjičeni je tvrdio da je delovao po naređenjima ministra obaveštajnih poslova lično. To stoji u njihovim priznanjima, ali sud nije sledio tu liniju istrage, već su se ponašali kao da ljudi ubijaju druge ljude bez ikakvih političkih razloga“, kaže Parastu.
Načelnik službe bezbednosti, Gorbanali Dori-Nadžafabadi, dao je ostavku zbog tog slučaja, ali nikad nije priznao svoju umešanost.
Serija video-traka koja se pojavila u javnosti nekoliko godina kasnije ukazivala je na to da su neki od osumnjičenih nasilno navedeni da daju priznanja.
U međuvremenu, nekoliko istraživačkih novinara počelo je da kopa po slučaju i pronalazi veze sa drugim nerešenim i misterioznim ubistvima intelektualaca i pisaca, koja sežu do sredine osamdesetih i među kojima ima davljenja, ubistava nožem, pa čak i ubrizgavanja kalijuma u organizam, kako bi se inicirao srčani udar.
Jedan od njih, Akbar Gandži, proveo je u zatvoru pet godina zato što je pokazao prstom na jednog visoko pozicioniranog ministra u prethodnoj vladi, kao i na neka viša sveštena lica. Iranska vlast nije istražila nijednu od tih tvrdnji, tako da je većina ubistava ostala nerazrešena.
Kolega novinar, Faradž Sarkohi, kaže da smatra da je imao sreće što je preživeo onaj kobni autobus. Međutim, on i dalje predstavlja metu. Nedugo posle incidenta s autobusom, otela ga je iranska tajna služba i uspeo je da izbegne smrtnu presudu samo zato što se umešala međunarodna zajednica. Sada sa ženom živi u samonametnutom azilu u Nemačkoj.
Za Sohraba, čiji je otac ubijen pre nego što je on uopšte ušao u tinejdžerske godine, gubitak je označio „kraj sveta“.
„Nisam zapravo mogao da shvatim šta se desilo – u tim godinama nisam znao ništa o životu i smrti.“
Parastu je sada nagrađivana umetnica koja i dalje živi u Nemačkoj, ali svake jeseni poseti Teheran, kako bi odala poštu roditeljima. Kaže da vlasti često zabranjuju njoj i drugim rođacima žrtava da održavaju te komemoracije.
„Sada je već prošlo 20 godina, a sećanje je još živo, kao što je živa i želja za pravdom i pravom istragom.“
Dodatno istraživanje izvršila Niki Mahdžub.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
