Dok Iran obeležava 45. godišnjicu Islamske revolucije, ljudi koji su se borili za promenu 1979. godine otkrili su kako danas gledaju na to.
Jedni se kaju zbog nekih stvari, a drugi čvrsto stoje iza verovanja da je to bila ispravna odluka.
„Pre 45 godina, nijedan od revolucionara ne bi mogao ni da zamisli da će doći dan kad će ih ljudi doživljavati kao kriminalce“, kaže Sadeg Zibakalam.
On je jedan od miliona Iranaca koji su izašli na ulice širom zemlje kako bi protestovali protiv šaha tokom Islamske revolucije 1979. godine.
Ali sada, skoro pola veka kasnije, mnogi mladi ljudi preispituju aktuelne iranske vođe, revoluciju i one koji su je podržavali.
- Kakav je bio život žena u Iranu pre Islamske revolucije
- Putovanje avionom koji je pokrenuo iransku revoluciju
- Odnosi Irana i Srbije: Srdačni i skromni
Smrt dvadesetdvogodišnje Mahse Amini, pošto ju je privela policija za moral, pokrenula je 2022. godine antivladine proteste.
Kršenja ljudskih prava, ograničavanje sloboda i stanje iranske privrede takođe su doprineli opštem osećanju nezadovoljstva – sankcije koje je uveo Zapad zbog iranskih nuklearnih aktivnosti naneli su mu veliku štetu i inflacija je dostigla 43 odsto u poslednjih 12 meseci.
Zatim su tu američki napadi na grupe koje podržava Iran u regionu.
Pojedini iz mlađe generacije krive revolucionare za pravac kojim je Iran pošao i pitaju se da li je ovo zapravo ono za šta su se borili.
„Ne govorim ovo iz tvrdoglavosti, niti iz mržnje, niti iz ponosa ili predrasude, ali kad bih se vratio u 1979. godinu, sve bih uradio isto i učestvovao bih u revoluciji“, kaže Zibakalam, koji je studentske godine proveo u Velikoj Britaniji.
„Šta smo želeli? Želeli smo slobodne izbore, želeli smo da nema političkih zatvorenika i želeli smo da čovek koji vodi zemlju ne radi sve što mu se prohte.“
I on za aktuelne probleme zemlje krivi iranske lidere, a ne samu revoluciju.
„Greška koju smo napravili ja i ljudi poput mene bila je što smo, umesto da sledimo ciljeve revolucije, koji su bili sloboda i demokratija, sledili antiimperijalističke slogane kao što su ‘Smrt Americi’, ‘Smrt Izraelu’ i ‘Uništićemo Izrael’.“
On kaže da i dalje veruje u iste principe za koje se borio sedamdesetih.
Prošle godine je izgubio posao predajući političke nauke na Univerzitetu u Teheranu nakon što je protestovao zbog brutalnog gušenja pokreta „Žena, život, sloboda“.
On objašnjava da je pre 45 godina sloboda bila to što je ajatolah Ruholah Homeini, osnivač Islamske Republike, obećao njemu i njegovim kolegama revolucionarima.
„Sloboda je pravo naroda. Nezavisnost zemlje je svačije pravo. Ne smeju da zatvore osobu i sprečavaju je da slobodno govori“, izjavio je Homeini u govoru koji je održao dok je bio u izgnanstvu u Francuskoj 1978. godine.
Dok slušaju te govore danas, mnogi, a pogotovo oni iz generacije koja nije doživela Homeinijevu eru, pomisle na današnju borbu između aktivista i aktuelnog establišmenta.
- Ko upravlja Iranom
- Šta je policija za moral u Iranu
- Zašto je Iran nazvao Albaniju „đavolskom zemljom“
Uloga šaha i Homeinija u revoluciji
Muhamed Reza Pahlavi je vladao kao iranski monarh više od 37 godina i rukovodio je periodom vesternizacije, ekonomskog razvoja i skoncentrisanih napora da ugradi nacionalni ponos u iransko drevno nasleđe i pre-islamsku istoriju.
Žene su stekle pravo glasa 1960-ih i uživale relativno izjednačena prava sa muškarcima.
Teheran je bio slavan kao grad žurki sa noćnim klubovima i kabareima, a zemlja je izvozila persijsko vino u čitav svet.
Ali uprkos ovim socijalnim slobodama, šah se našao na meti kritika zbog autokratskog stila vladavine i odsustva demokratije.
Šiitski klerici su ga osuđivali zbog podrivanja islamskih vrednosti, dok su ga levičarske grupe, pod uticajem iranskog severnog suseda SSSR-a, tražili veću ravnopravnost u zemlji.
Sve do sredine 1978. godine, malo ko je mogao da zamisli da bi revolucija mogla toliko temeljno da izmeni Iran, ali kad je do nje došlo, obuhvatila je levičarske intelektualce, nacionaliste, sekulariste i islamiste.
Kako se godina nastavlja, demonstranti protiv šaha su sve više oblikovali zahteve prema verskim načelima.
Do kraja godine, na ulici je preovladala islamska retorika.
Homeini se umešno predstavio kao ujedinjujuća ličnost za raznovrsne ogranke islamske vlade.
Milioni su ga poštovali kao svetu ličnost koja teži transformaciji Irana u obećano islamsko društvo kakvo je zacrtano u svetoj knjizi Kuranu. Homeini je preuzeo titulu imama, poglavara muslimanske zajednice.
Televizijski izveštaji iz 1979. godine prikazuju talas emocija dok milioni hodaju ulicama Teherana da dočekaju Homeinija kod kuće posle 15 godina izgnanstva.
Na snimcima se vide mase kako blokiraju njegova kola i bacaju komade tkanine na njih u nadi da će dobiti blagoslov.
Pre njegovog dolaska, počele su da kolaju glasine čitavom zemljom da ako ljudi pogledaju u noćno nebo u 22:00 časova određenog dana, videće Homeinijevo lice na Mesecu, kao simbol njihovog uspeha.
Mnogi su sledili to uputstvo.
„Bili smo šokirani, zapitavši se šta je navelo ljude da poveruju u takve stvari?“, kaže Fara Pahlavi, bivša carica Irana, koja danas živi u izgnanstvu.
Zajedno sa njenim mužem šahom i njihovo troje dece, ona je napustila Iran početkom 1979. godine pošavši na „odmor“ sa kojeg se nikad nije vratila.
Osvrnuvši se na nedelje pred izbijanje revolucije, ona kaže da je „posle svih napora koje je uložio u zemlju, prisustvovanje tim događajima bilo duboko razočaravajuće“ za njenog muža, koji više nije među živima.
Ona ističe da su ljudi koji su učestvovali u demonstracijama bili prevashodno akademici i intelektualci.
„Uporno smo se pitali kakve organizovane grupe su uspele ovako napune ljudima glave i izvedu ih na ulice.“
Među levičarskim i anti-verskim grupama koje su podržavale Homeinija bila je i komunistička Tudeh partija Irana.
Šahran Tabari, koja danas živi u Londonu, bila je članica stranke, a njen ujak je bio njen lider.
Ona danas dovodi u pitanje odluku o svrgavanju šaha.
„Nismo razumeli šta je demokratija“, priznaje ona.
Ona kaže da se neki iz opozicije nisu slagali sa onim što se dešava, ali su ćutali.
„Svi su želeli da šah ode po svaku cenu“, kaže ona.
„Teško je razumeti kako se to desilo. Osećali smo se kao da su nam isprali mozak i izmanipulisali nas.“
Pogledajte video: Generacije Iranki koje se bore za slobodu
„Cilj opravdava sredstvo“
Neko ko se slagao sa njom bila je Homa Nateg, profesorka na teheranskom univerzitetu tokom revolucije.
Nateg, koja je umrla 2016. godine, čak je smatrala sebe lično odgovornom.
Poznata kao jedna od levičarskih idejnih tvoraca revolucije, ona je prevodila i pisala knjige i članke koji su podržavali pokret.
Nekoliko meseci nakon što je revolucionarni režim preuzeo vlast, Nateg se razočarala u versku vlast i pobegla u Francusku gde je preispitala vlastitu ulogu.
„Moja odgovornost je možda veća nego drugih“, napisala je u jednom članku devedesetih, „jer sam tokom revolucije imala ulogu i prosvetiteljke i istraživačice.
„Nažalost, poneo me je žar, odbacila sam svu rezervisanost i znanje, i pridružila se masama na ulicama, pustivši da se utopim u neznanje mase.“
Negde u isto vreme, dala je brojne intervjue za BBC, priznavši da je njen rad naveo ljude da svrgnu sa vlasti šaha, i rekla da se više ne slaže sa onim što je pisala sedamdesetih.
„Cilj opravdava sredstvo“, rekla je ona.
„Žudeli smo za slobodom, ali smo vrlo malo razumeli njeno pravo značenje.
„Ni ja ni bilo ko drugi ko je govorio o slobodi nije shvatao njenu suštinu; tumačili smo je onako kako je to odgovaralo našim interesima.“
Ali Sadeg Zibakalam odbacuje ideju da je ljudima bio ispran mozak i da su bili izmanipulisani.
„Uopšte nije bilo tako. Samo pogledajte slike“, kaže on.
„Ne možete tvrditi da su svi oni bili uniformisani. Ko su bili revolucionari?
„Bili su to studenti i univerzitetski profesori. Neučtivo je sugerisati da ih je zavela propaganda.“
Iako su posle revolucije razne levičarske grupe bile zabranjene, a njihovi članovi zajedno sa nekim istaknutim revolucionarnim ličnostima koje su pomogle Homeiniju da osnuje Islamsku Republiku pogubljene, on veruje da kritike „najviše potiču iz nezadovoljstva aktuelnim režimom“.
Iranski lideri kažu da je revolucija oslobodila Iran od stranog uticaja, naročito SAD i zapadnih sila.
Oni ukazuju na Islamsku revolucionarnu gardu i osnivanje nacionalne oružane industrije kao dokaz samostalne odbrane.
I preuzimaju zasluge za unapređenje zdravstva i obrazovanja, naročito među siromašnijim stanovništvom.
Pogledajte video: Zašto su Amerika i Iran gorki neprijatelji
„Ne želim da u sebi nosim gorčinu“
Ali četiri decenije pošto je revolucija okončala vladavinu Pahlavija, Islamska Republika se suočila sa novim problemom kad su neki demonstranti počeli da skandiraju slogane podrške kraljevima iz dinastije Pahlavi.
„Reza Šah, bog te blagoslovio“ i „Iran bez kralja ne valja“ bili su među sloganima koji su mogli da se čuju na protestima.
Takođe, neki bivši revolucionari danas traže oproštaj.
„Veoma ohrabruje to što ljudi danas, uprkos godinama propagande, razumeju šta je kralj uradio za Iran“, kaže bivša carica Farah Pahlavi.
„Mnogi mi pišu da mi kažu da su učestvovali u revoluciji, ali da se sada kaju zbog toga. I traže moj oproštaj.“
„Da li biste im ga dali?“, pitam je.
„Naravno!“, kaže ona.
„Zato što ne želim u sebi da nosim gorčinu.“
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
