Istorija i obrazovanje: Kako je jedan Obrenović udario temelje visokog obrazovanja u nesuđenoj palati Karađorđevića

Hiljade studenata će se svakog dana naći na Platou ispred Filozofskog fakulteta, krenuće ka Kalemegdanu šetajući pored zgrade Rektorata Univerziteta u Beogradu, ni ne razmišljajući da prolaze pored kolevke visokog obrazovanja u Srbiji – zgrade nekadašnje Velike škole.

Knez Mihailo Obrenović je 24. septembra 1863. „po milosti Božjoj i volji naroda“ doneo Zakon o ustrojstvu Velike škole (Akademije) i u Kapetan-Mišinom zdanju tako nastaje prva visokoobrazovna ustanova u Srbiji – iako je trgovac Miša Anastasijević planirao da ovu palatu da u miraz Đorđu Karađorđeviću, unuku Đorđa Petrovića Karađorđa i nesuđenom knezu Srbije.

Škola u kojoj su učili i predavali Jovan Cvijić, Josif Pančić, Mihajlo Petrović Alas, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski intelektualci iz 19. i 20. veka će 1905. godine postati Univerzitet u Beogradu.

„Velika škola je bila univerzitet koji još nije bio priznat i prepoznat kao takav, a mnogi velikoškolci će u narednim decenijama zauzimati važna mesta u Srbiji u kulturi, politici i nauci“, kaže za BBC na srpskom Radomir Popović iz Istorijskog instituta Beograd.

• Koje su najstarije gimnazije u Srbiji i kako su osnivane
• Sve studentske bitke u Rektoratu
• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću

Ova škola nastala je iz beogradskog Liceja koji je 1838. stvoren na osnovama prve Velike škole koje su u ustaničkoj Srbiji osnovali Dositej Obradović i Ivan Jugović.

Dok je cilj škole ostao da osposobi mladiće za poslove činovnika u oslobođenoj Kneževini Srbiji, knez Mihailo Obrenović u delo je sproveo viziju o „koncentraciji naučnog kapitala“ u Velikoj školi koja će biti „nešto više“ od prethodnica, objašnjava za Dragomir Bondžić, doktor istorijskih nauka i stručni savetnik u Institutu za savremenu istoriju.

Kako je nastala Velika škola?

Kako bi se razumeo celokupan značaj ove institucije za razvoj obrazovanja u Srbiji, potrebno je vratiti se na sam početak 19. veka – u period između Prvog i Drugog srpskog ustanka.

Jovan Savić, pravnik, profesor i prevodilac koji je koristio pseudonim Ivan Jugović, uz pomoć Dositeja Obradovića osniva prvu Veliku školu 1808. u današnjem Konaku kneginje Ljubice na Kosančićevom vencu u Beogradu.

Kada su Turci uspeli da uguše Drugi srpski ustanak i škola je prestala da radi 1813, a Beograd i Srbija ostali su bez mesta gde bi se moglo steći više obrazovanje sve dok zemlja nije dobila veći stepen autonomije za vreme vladavine Miloša Obrenovića.

„Visokoškolsko obrazovanje u Srbiji u 19. veku je u diskontinuitetu, kao i sama srpska država i njen razvoj u to vreme“, navodi Radomir Popović.

Po kneževom ukazu, 1838. osnovan je Licej u Kragujevcu, a tri godine kasnije biće premešten u Beograd i decenijama će se nastava održavati u prostorijama nekadašnje Velike škole u Konaku kneginje Ljubice.

Nastavu su držali neki od najviđenijih pripadnika tadašnje srpske inteligencije, poput književnika Jovana Sterije Popovića, Atanasija Nikolića koji je bio i prvi rektor ove škole, lekar i botaničar Josif Pančić, ekonomista Kosta Cukić koji će kasnije postati ministar prosvete i pravnik Ignjat Stanimirović.

Po završetku turske vladavine, bilo je neophodno formirati institucije i odjednom je nastala potreba za velikim brojem stručnjaka iz različitih oblasti.

„Velika škola iz 1808. godine trebalo je da pismene mladiće koji su završili gimnaziju osposobi za činovničke poslove koje bi obavljali za državu.

„Licej je nastao u jeku napretka prosvete u Srbiji kneza Miloša i u njemu su se takođe školovani budući činovnici – pre svega učitelji i sudije“, priča za BBC na srpskom istoričar Dragomir Bondžić.

Ipak, završavanjem školovanja u Liceju mladići nisu sticali visoko obrazovanje za evropske prilike.

On je bio neka vrsta odskočne daske za dalje obrazovanje u inostranstvu, pre svega u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj, napominje Radomir Popović iz Istorijskog instituta Beograd.

U narednih nekoliko decenija generacije školovanih činovnika izašle su iz Liceja, dosta učenih Srba iz Austrougarske i Evrope se vratilo u Srbiju, a 1841. formira se Društvo srpske slovesnosti.

Sve to govori o naučnom napretku koji se oslikavao u negovanju jezika i pravopisa, geologije, geografije i tehničkih nauka – stvorili su se uslovi da se nivo obrazovanja podigne, ističe Bondžić.

„Ideja velike škole bila je da se sav taj naučni kapital koncentriše na jednom mestu i da se iz toga dobije korist za mladu državu“, dodaje on.

• Neizvesna budućnost Kolarčeve zadužbine u Beogradu pred 88. rođendan
• Kviz: Koliko znate o spomeniku knezu Mihailu u Beogradu
• Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost

Knez Mihailo Obrenović je 1863. potpisao Zakon o ustrojstvu Velike škole, čime udara temelje visokog obrazovanja u Srbiji.

„Velika škola naučno je zavedenije za višu i stručnu izobraženost“ – glasio je prvi član ovog zakona.

U drugom članu piše da Velika škola stoji pod vr’ovnim staranjem ministra prosvete i crkveni dela, a neposredno njom upravlja rektor i Akademijski savet.

Sastojala se iz tri fakulteta – filozofskog, tehničkog i pravnog.

Bondžić opisuje Veliku školu kao „nešto više“ od Liceja – ona je trajala četiri godine, jednu više od drugonavedene institucije.

Kako kaže, tada su se prvi put pojavile i „naučne ambicije“, pored potrebe za školovanjem činovničkih kadrova.

Osnivanje ove institucije treba posmatrati u kontekstu ukupne politike kneza Mihaila Obrenovića koji je bio prosvećeni apsolutista i kao takav je veoma dobro shvatao važnost obrazovanja, tvrdi Popović iz Istorijskog instituta Beograd.

„Bio je svestan da je Srbija mnogo zaostajala za zemljama u kojima je on boravio pre drugog mandata (1860-1868) i želeo je da stvori konzistentan obrazovni sistem koji bi pomogao društvu i državi da napreduju“, objašnjava kneževe namere ovaj istoričar.

Otkud škola u zdanju podunavskog Rotšilda?

Pre donošenja zakona o osnivanju škole, bilo je neophodno pronaći veliki prostor gde bi se smestila ova ustanova, a rešenje je bilo u centru Beograda, nadomak Velike pijace koje se u to vreme nalazila na mestu Studentskog parka.

Tadašnji ministar prosvete Kosta Cukić se „usmeno i pismeno“ požalio Kapetan-Miši Anastasijeviću na oskudicu prikladnih zdanja.

Anastasijević u pismu upućenom Cukiću koje je 12. februara 1863. godine objavljeno u Novinama srbskim obaveštava ministra da je voljan da zdanje na današnjem Platou ispred Filozofskog fakulteta ustupi „svojoj premiloj otadžbini“.

Kako zgrada u tom trenutku nije bila završena, ovaj imućni trgovac u pismu navodi i da je „gotov prestrojiti i dovršiti isto zdanje onako, kako će najbolje i potpuno odgovoriti potrebi“ Velike škole.

Priču o Anastasijeviću, kojeg su nazivali i podunavskim Rotšildom, možete pročitati na ovom linku.

U ovoj zgradi će u septembru te godine rad početi Velika škola, a kasnije i Narodna biblioteka, Narodni muzej i Srpsko učeno društvo, preteča Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), navodi se u knjizi Velika škola i veliki profesori autora Vasa Milinčevića.

I danas na ovom zdanju stoji natpis – Miša Anastastijević svojoj otadžbini.

A moglo jesve da bude drugačije – umesto Velike škole, kasnije zgrade Univerziteta u Beogradu i rektorata ove ustanove, Kapetan-Mišino zdanje umalo da postane miraz.

Ovaj bogati trgovac i brodovlasnik unajmio je češkog arhitektu Jana Nevolea kako bi izgradio palatu za Saru, njegovu najmlađu ćerku i mezimicu.

Planirano je da se ona uda za Đorđa Karađorđevića, sina Alekse Karađorđevića i unuka Đorđa Petrovića Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka.

Do venčanja je i došlo 1856. godine, a Miša Anastasijević naredne godine počeo je da gradi ovo zdanje kao buduću kneževu palatu, nadajući se da će Đorđe postati srpski knez.

Međutim, kako je palata građena do 1863. godine, u međuvremenu se dogodio obrt – 1860. godine se na presto vraća dinastija Obrenović i Anastasijević odlučuje da ovu građevinu daruje državi.

• Miša Anastasijević – podunavski Rotšild, dobrotvor i pomalo političar
• Svetomir Đukić – otac srpskog olimpizma, protivnik „Crne ruke“ i(li) „kolaborator“
• Od navodnog prodavca pornografije do izdavača udžbenika – ko je bio Geca Kon

Kako su izgledale studije i ko je mogao da upiše Veliku školu?

Ugledne i imućne beogradske porodice želele su da šalju decu na studije u Veliku školu i jedan deo učenika dolazio je baš iz takvog miljea.

Međutim, pored želje učenika da se obrazuju, jedini formalni uslov za upis bila je položena matura u gimnaziji, a priliku da se obrazuju tada su imali samo muškarci.

„Pored učenika iz Prve gimnazije u Beogradu, bilo je i onih koji su pohađali polugimnazije u Čačku, Šapcu ili Kraljevu i onda su morali prvo da se doškoluju u beogradskoj gimnaziji da bi posle upisali Veliku školu“, objašnjava istoričar Radomir Popović.

Država je imala i dobrotvorni fond, birala je određeni broj učenika koji nisu imali novca za takvo školovanje i stipendirala ih je, dodaje Popović.

Studije na ovoj preteči Univerziteta u Beogradu trajale su četiri godine i nastava se održavala po sličnom principu kao i nekoliko decenija kasnije, kada je 1905. godine ovaj univerzitet osnovan.

Ipak, postojale su dve velike prepreke da Velika škola dobije zvanje univerziteta – prva se ticala nezavisnosti, a druga leži u činjenici da ova ustanova nije mogla da izdaje diplome doktorima nauka, navodi Dragomir Bondžić.

Odluku o primanju novih nastavnika donosio je Akademijski savet Velike škole, a Ministarstvo prosvete i crkvenih dela je davalo odobrenje.

Članovi Akademijskog saveta bili su profesori koji su predavali u ovoj ustanovi.

Rektora je postavljao direktno vladar, odnosno knez Mihailo Obrenović u prvih pet godina postojanja ove škole.

„Ministarstvo prosvete je imalo veliki uticaj na rad škole i strogo je nadziralo njen rad“, ocenjuje Bondžić, stručni savetnik u Institutu za savremenu istoriju.

Ko su bili đaci, a ko profesori Velike škole?

Mnogi znameniti Srbi iz 19. veka bili su usko povezani sa Velikom školom – neki su bili njeni đaci, drugi su tamo predavali, a bilo je onih koji su spoznali kako je sa obe strane katedre.

Blagodejanci bili su studenti Velike škole koji su tamo završili godinu, više godina ili čitave studije, a za koje su država i profesori procenili da su talentovani i da zaslužuju da se dalje obrazuju van granica tadašnje Srbije, napominje Dragomir Bondžić.

Ovaj naziv grupe studenata nastao je od pojma blagodejanje koji je označavao državnu stipendiju mladima koji su se školovali u inostranstvu, objašnjava on.

„Išli su u Beč, Berlin ili Pariz, savladavali su jezike koji se tamo govore, dobijali zvanje doktora iz svojih oblasti“, dodaje Bondžić.

• Šta se krije u depoima Teslinog muzeja
• Šta je bila Crna ruka i ko je bio Dragutin Dimitrijević Apis
• Između krsta i polumeseca – 500 godina od pada Beograda u ruke Osmanlija

Za prvog rektora Velike škole knez Mihailo Obrenović postavio je Konstantina Brankovića, srpskog pedagoga i filozofa.

Posle njega, školom su rukovodili i Dimitrije Nešić, matematičar i nekadašnji ministar prosvete i predsednik Srpske kraljevske akademije (preteča SANU), pedagog Vojislav Bakić, otac srpske geologije Jovan Žujović, Josif Pančić, i osnivač Medicinskog fakulteta Milan Jovanović Batut.

Rektori su bili ujedno i profesori Velike škole.

Među profesorima Velike škole ističu se Jovan Cvijić, koji je bio student i predavač kasnije, kao i matematičar Mihajlo Petrović Alas, srpski državnik Stojan Novaković i filozof Brana Petronijević koji je posle studija u Parizu primljen za profesora u ovoj beogradskoj visokoobrazovnoj ustanovi.

Nikola Tesla je prilikom svoje jedine posete Beogradu održao govor studentima Velike škole 2. juna 1892, piše na spomen ploči na Kapetan-Mišinom zdanju.

U prvim godinama školu je pohađalo nekoliko desetina đaka, a broj studenata rastao je sa godinama.

Već 1881. godine u Velikoj školi obrazuje se 157 učenika, a 1899. godine čak 450, navodi Dragomir Bondžić.

Književni kritičar Jovan Skerlić je u Velikoj školi diplomirao francuski jezik i teoriju književnosti, biolog Živojin Đorđević je diplomirao na prirodno-matematičkom odseku, ekonomista Jovan Vujić završio je filozofiju, a kasnije je nastavio studije ekonomije u Nemačkoj i vratio se da predaje u Velikoj školi.

Vraćanje duga zemlji, koja ih neretko slala na postdiplomske studije u inostranstvo, tada nije bila floskula.

„Uglavnom su se vraćali da rade u državnim ministarstvima i institucijama ili kao profesori Velike škole.

„Ti ljudi su bili motor razvoja države i društva“, ističe Bondžić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]