Izbeglice u Srbiji: Kako žive oni koji su napustili domove

Jasmin želi da bude 300 kilometara dalje od Beograda – sa porodicom u Švajcarskoj.

„Ne mogu tačno to da opišem, ali imam taj osećaj da sam bespomoćna“, opisuje ova tridesetčetvorgodišnjakinja iz Irana šta za nju znači biti osoba koja je morala da napusti dom.

Na Svetski dan izbeglica, Srbija se i dalje bavi rešavanjem problema desetina hiljada ljudi koji su tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije morali da napuste dom, a zajedno sa Evropom i ostatakom sveta od 2015. se suočava sa jednim od najvećih egzodusa u skorijoj istoriji.

Pored 26.164 osoba iz Hrvatske i BiH koji i dve decenije posle rata imaju status izbeglice, u Srbiji boravi i oko 3.000 izbeglica i migranta iz zemalja Bliskog Istoka i Severne Afrike. Četvrtinu njih čine deca, saopšteno je iz Komesarijata za izbeglice i migracije za BBC na srpskom.

Reči koje opisuju njihova iskustva su iste – strah, dom i čekanje.

Mnogi koji su devedestih izbegli iz Bosne i Hercegovine ili Hrvatske, kao i raseljeni sa Kosova, ni dve decenije kasnije nemaju domove.

Za izbeglice i migrante koji u poslednjih nekoliko godina u Srbiju stižu iz država poput Sirije, Irana, Pakistana ili Avganistana, Srbija je usputna stanica i to popriulično opasna za žene i maloletnike.

Prema podacima UNHCR-a, preko 70 miliona ljudi na svetu je prisilno raseljeno.

• Amnesti: Zlostavljanje migranata na „Balkanskoj ruti“
• Genocid i Balkan: Od najtežeg zločina do političkih zloupotreba
• Ko sve (ne) može da dobije stan u Srbiji

Napustiti dom i čekati

Miodrag Radaković sada ima 36 godina i njegovo detinjstvo je zbog rata prekinuto – dva puta. Iz rodnog Zagreba se sa porodicom preselio u Krajinu 1991. godine. Sestra i on su nastavili školovanje u malom mestu od svega od 12 kuća. Otac je ubrzo mobilisan.

A onda, u noći uoči 5. avgusta 1995. godine, iz kreveta ih je izvukao rođak kada su hrvatske snage bile na nekoliko kilometara odatle.

„Znali smo da je krenulo, ali smo mislili da neće doći do tog stadijuma da opet moraš da bežiš“, priča Miodrag za BBC na srpskom.

Brzo su se spakovali, a on je do Bosanskog Petrovca vozio traktor u izbegličkoj koloni sa hiljadama ljudi koji su tokom operacije Oluja pobegli u Srbiju.

Kada je porodica potražila predah u voćnjaku kod Petrovca, saznali su da mu je poginuo otac.

„Svako je prošao to iskustvo na sopstveni način i svakome je njegova muka najteža. Tada sam bio mali i više nisam ni bio svestan šta se desio i šta me je zadesilo. Ostati bez doma je jako teško„ kaže Miodrag.

Nakon više od 20 godina, njegova porodica dobila je stan i na Svetski dan izbeglica useljava se u stambenu zgradu sa 270 stanova u Kamendinu u Zemunu.

Stan su dobili uz pomoć Regionalnog stambenog programa koji se finansira donatorskim sredstvima, a ima za cilj da stambeno zbrine najugroženije izbegličke porodice, kažu iz Komesarijata za izbeglice.

Krov nad glavom kroz ovaj program dobilo je 3.500 korisnika izbeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a još 3.900 porodica čeka na svoj dom do kraja 2021. godine.

„Posle toliko godina seljakanja po tuđim stanovima i nazovi rupama i šupama, ne mogu da opišem šta znači da imamo stan. Naročito sada kada imam dvoje male dece, konačno mogu da ih skrasim“, kaže Miodrag.

Žene na putu za Evropu

Slike hiljada izbezumljenih, uplašenih ljudi koji prelaze granice sa zemljama EU ili u parkovima prestonice čekaju u redovima za hranu obmotani u ćebad – oko milion je od 2015. prošlo kroz Srbiju – iščezle su iz dnevnih vesti, a zamenile su ih mahom sporadične reportaže o broju migranata u kampovima, sprečenih u ilegalnom prelasku, migranta prebijenih na putu ili onih koji su upleteni u kriminalne radnje.

Balkanska ruta je zvanično zavorena 2016. godine, ali hiljade ljudi i dalje svakodnevno nalazi način – neretko opasan – da produži dalje ka onome što se nadaju da će biti krajnja destinacija.

Problemi sa kojima se mnogi od njih bore dok mesece, pa i godine provode u tranzitu ostaju nevidljivi iza zatvorenih vrata kampova, privremenog smeštaja – daleko od očiju javnosti.

Jasmin je u Srbiju stigla pre osam meseci i u par navrata bezuspešno pokušavala da se dokopa Evrope.

Kaže da za njenu šestogodišnju ćerku i nju Iran nije bio bezbedno mesto za život. Nedostatak društvenih sloboda u rodnoj zemlji, siromaštvo, kao i lični problemi su je naterali da napusti dom.

„Život u kampovima je težak. Uslovi se razlikuju od kampa do kampa, ali mogu da kažem da je jako teško“, uzdržano i oprezno kaže Jasmin.

Došla je iz kampa u Bujanovcu u Beograd i priprema se da ide preko granice i da isproba sreću.

Put na koji se odlučila da krene sama sa detetom iziskuje hrabrost, podrazumeva se, kaže ona.

„Osećam strah i stres, ali pored toga imam nadu da ću uspeti i da ću ovog puta stići do cilja“, kaže ona.

Po rečima Sare Ristić iz Info Parka, za žene i devojčice se stopa rodno zasnovanog nasilja povećava sa situacijom raseljenosti i produženim nevoljnim ostankom u Srbiji.

„Zbog šire politike zatvaranja granica, krijumčare vide kao jedinu opciju za put, što krijumčarima daje veliku moć da traže šta god. pa se krijumčarenje – dogovor da ih prevedu iz tačke A u tačku B – ponekad pretvori u trgovinu ljudima i seksualnu eksploataciju da traže seks za sebe ili ih podvode drugim muškarcima“, objašnjava Sara za BBC na srpskom.

Ona ističe i da su devojčice bez pratnje u ogromnog riziku od trgovine ljudima i prisilnog braka. Međutim, one su do sada za većinu organizacija, ali i za državne institucije i socijalne radnike bile ispod radara jer su uglavnom bile u grupi koja ih predstavlja kao članice porodice.

Maloletnici bez pratnje

Salman je 16-godišnjak iz Avganistana, koji je pet dana hodao iz Bugarske do Srbije sa grupom drugih ljudi, uz pomoć krijumčara. Prijatelji ga zovu Sani.

Oko godinu dana je trajao njegov put – preko Pakistana, Irana, Turske, Bugarske do Srbije i do sada ga je koštao oko 3.500 dolara koje je platila njegova porodica.

„Zašto sam došao u Evropu? Život u Avganistanu je veoma opasan, ima talibana i mudžahedina. Svaki roditelj želi da njegovo dete ima život i budućnost“, kaže Salman za BBC.

U Srbiji trenutno boravi 451 maloletna osoba, izjavio je ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Zoran Đorđević.

Ubistva dva mlada Avganistanca u Beogradu početkom juna 2019. za koje su nadležni saopštili da im je prethodilo „višemesečno maltretiranje“ pokrenula su brojna pitanja, uključujući i ono o odgovornosti države o maloletnicima bez pratnje.

Po rečima ljudi iz humantarnih organizacija, stariji maloletnici koji putuju sami neretko postaju žrtve kriminala i krijumčara i sami bivaju prinuđeni da se bave sitnim kriminalom kako bi otplaćivali dug za prelazak granice i nastavak putovanja.

Salman će nastaviti da pokušava do dođe do Engleske.

Izveštaj UNHCR-a „Globalni trendovi 2018″

Broj lica raseljenih usled sukoba i progona u svetu 2018. godine porastao na 70,8 miliona – 2,2 miliona više u odnosu na prethodnu godinu. Dvostruko više nego pre 20 godina.

Cifra od 70,8 miliona raseljenih se odnosi na tri glavne grupe:

• 25,9 miliona izbeglica, odnosno ljudi koji su prisiljeni da pobegnu iz svoje zemlje usled sukoba, rata ili progona.
• 3,5 miliona tražilaca azila, ljudi izvan zemlje porekla kojima je pružena međunarodna zaštita, ali koji čekaju na ishod svog zahteva za azil.
• 41,3 miliona interno raseljenih lica, odnosno osobe raseljene u granicama sopstvenih zemalja

Najvažnije stvari koje morate znati o izbeglicama:

• DECA: Svaka druga izbeglica tokom 2018. godine je bila dete. Mnoga deca (111.000) su bila sama ili bez roditelja.

• URBANE SREDINE: Kao izbeglica, veća je verovatnoća da ćete živeti u gradu (61%) nego u seoskim područjima ili u kampovima.

• BOGATI & SIROMAŠNI: Zemlje sa visokim dohotkom u proseku primaju 2,7 izbeglica na 1000 stanovnika. Zemlje sa srednjim ili niskim prihodima u proseku primaju 5,8 izbeglica. Trećina izbeglica u svetu živi u najsiromašnijim zemljama.

• GDE SE NALAZE: Oko 80% izbeglica živi u zemljama koje se graniče sa njihovim zemljama porekla.

• TRAJANjE: Približno 4 od 5 izbeglica nalaze se u raseljenju najmanje pet godina. Jedna od pet izbeglica bila je raseljena 20 i više godina.

• NOVI TRAŽIOCI AZILA: Najveći broj novih zahteva za azil u 2018. godini podneli su državljani Venecuele (341.800).

• VEROVATNOĆA: Jedan od 108 ljudi sa svetu danas je izbeglica, tražilac azila ili interno raseljeno lice. Pre deset godina, odnos je bio 1 u 160.

Cilj: Evropa

Utočište ili subsidijarnu zaštitu u Republici Srbiji od početka migrantske krize dobilo je 137 lica, saopšteno je iz Komesarijata za izbeglice za BBC.

Iz kancelarija UNHCR-a za BBC kažu da je u Srbiji, od početka ove godine pa do kraja maja, oko 3.400 ljudi izrazilo nameru da traži azil i registrovalo se. Samo 129 lica je predalo zvaničan zahtev za azil i ušlo u azilni postupak.

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović rekao je za agenciju Beta da to što se postupci ne pokreću stvara brojne probleme.

„To znači da mi, u stvari, ne znamo ko je izbeglica, a ko nije, ko koja prava i obaveze ima i ne možemo da razdvojimo ove dve grupe, a što sve onda stvara probleme u praksi“, kaže Đurović.

Izbeglice su osobe koje državu napuštaju bežeći od rata i progona, dok su migranti oni koji nisu prognani, već domove napuštaju iz drugih razloga poput siromaštva.

Ćurović kaže da oni koji imaju status izbeglica, po Ustavu i po Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti, imaju pravo na boravak i zaštitu dok postoje razlozi za njihovo izbeglištvo, što uključuje i pravo na integraciju, obrazovanje, pristup tržistu rada, slobodu kretanja, privatnu svojinu, zdravstvenu zaštitu, lična dokumenta i drugo.

Za one koji nisu izbeglice važe drugi pravni režimi – moguća deportacija, privremena zaštita, subsidijarna zaštita, povratak u zemlje prethodnog prebivališta i drugo.

„Da bi se sa sigurnošću odredilo da li je neka osoba izbeglica ili migrant, neophodno je upoznati se detaljno sa svakom pojedinačnom situacijom, uraditi intervju. Ali, kada je reč o uslugama koje dobijaju u Srbiji, ta razlika praktično ne postoji: svi dobijaju isti pristup i iste usluge“, objašnjava za BBC terenska službenica Aleksandra Damjanović iz organizacije RAS („Refugee Aid Serbia“).

Ona objašnjava da je jedan od većih problema na terenu to što većina novopridošlih migranata biva upućivana u kampove bez registracije u policiji, odnosno, ulaženja u pravni sistem Srbije.

„Na taj način, postoji veliki rizik da, ako se migrantu nešto desi (trgovina ljudima, povreda na radu na crno), niko ne zna gde se on nalazio u tom trenutku, što znatno smanjuje mogućnost da mu se pomogne“, kaže ona.

Registracija podrazumeva izražavanje namere da zatraže azil pred nadležnim organima – policiji, pri čemu ulaze u pravni sistem Srbije ostavljajući lične podatke, objašnjavaju iz nevladinih organizacija.

Neretko se dešava da od te procedure odustanu, jer se na registraciju ponekad čeka danima.

Realnost je da najveći broj migranata ne želi da ostane u Srbiji, već hoće da nastavi put dalje, u Zapadnu Evropu, tvrde nevladine organizacije.

U Komesarijatu za izbeglice i migracije kažu da je jedini legalan način da izbeglice i migranti izađu iz zemlje ukoliko se prijave za azilnu proceduru u Mađarskoj – koja pušta po jednu osobu dnevno na graničnim prelazima Kelebija i Horgoš.

To znači da ako jedna višečlana porodica uđe i prijavi se za azil, te nedelje više niko neće biti pušten.

Radnici u nevladinim organizacijama kažu da zbog toga mnogi više ni ne pokušavaju, već čekaju da skupe novac za krijumčare ili u najgorem slučaju – pokušavaju da pređu sami.

Pomoć

irjana Milenkovski iz kancelarije UNHCR-a u Srbiji kaže da izbeglice i migranti sa sobom donose veliki potencijal, znanje i obogaćuju zemlje prijema na razne načine. Kada stanu ponovo na noge – postaju korisni članovi zajednica.

„Izbeglice su ljudi kao mi, koji su radili, školovali se, zabavljali, putovali sve do trenutka kada je u njihovoj zemlji izbio sukob ili kada su postali žrtve progona iz različitih razloga. To je trenutno stanje, a ne odlika čoveka“, kaže Milenkovski.

Ona dodaje da su građani i vlasti Srbije u protekle dve decenije pomagale onima koji su se ovde našli spašavajuću goli život.

„Svi mi smo delići čovečanstva, humani smo i imamo potrebu da pomognemo ljudima u nevolji“, kaže Milenkovski.

Jasmin kaže da zahvaljujući iskustvu kroz koje prolazi sada, zna kako bi drugi ljudi trebalo da se ponašaju prema izbeglicama.

„Treba da im pomognu, na bilo koji način, a naročito psihički. Da ne budu grubi prema njima, pre svega“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]