Plima ljudi je zahvatila Kan Junis.
Stotine hiljada pobeglo je u ovaj južni grad sa severa Pojasa Gaze na onome što je moglo da ih nosi – automobilima ako je bilo goriva, konjima i zapregama ako su se mogli naći, sopstvenim nogama ako nije bilo druge mogućnosti.
A ono što su pronašli je grad na kolenima, nepripremljen da se njegovo stanovništvo bukvalno udvostruči preko noći.
Svaka soba, svaka uličica, svaka ulica je prepuna muškaraca, žena i mladih.
I ne može da se prođe.
- Život u Pojasu Gaze: Sve što treba da znate
- Šta se dešava u Izraelu i Gazi i zašto sada
- Prvi put u novijoj istoriji: Izrael evakuisao ceo grad uz Pojas Gaze
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
Hamas kaže da je 400.000 od 1,1 milion ljudi koji severnu Gazu nazivaju domom, krenulo na jug niz Salah al-Din put od petka, 13. oktobra posle izraelskog naređenja da odu.
Među njima sam bio i ja sa ženom i troje dece i zalihama hrane za dva dana.
Za mnoge, pretnja izraelskim bombama i predstojeća invazija, najavljena nakon što su naoružani napadači iz Gaze ubili 1.300 u Izraelu, protivreče Hamasovoj naredbi da se ogluše o izraelsko upozorenja o evakuaciji,
Ali u ovom uskom pojasu zemlje, blokiranom sa svih strana i odsečenom od ostatka sveta, mogućnosti gde će neko završiti su ograničene.
Bezbednost nikada nije zagarantovana.
I tako se ogromna masa stanovnika Gazane, od kojih su mnogima već bombardovani domovi, svi očajni, svi uplašeni, svi ne znajući ništa šta sledi, okupila ovde, u Kan Junisu.
Ovaj grad, inače dom za 400.000 ljudi, preko noći je narastao na više od milion.
Kao i sa severa, došli su sa istoka, koji je strašno stradao u ratu 2014. godine.
Doslovno svakom od njih treba sklonište i hrana, a niko ne zna na koliko dugo.
Pogledajte video: BBC ekipa potrešena scenama u bolnici u Gazi
Stvari se raspadaju
Oskudne zalihe brzo nestaju.
Ovo je grad koji je već bio iscrpljen.
A plima ljudi koji dolaze je bila prejaka i stvari počinju da se raspadaju.
Glavna bolnica ovde, koja već ima malo osnovnih potrepština, ne samo da je primila bolesne i ranjene sa severa – ona je sada postala utočište.
Izbeglice se nizaju duž hodnika dok lekari pomažu novopridošlima ranjenim od izraelskih bombi.
Zvuk glasova koji se nadvikuju ispunjava vazduh.
Ne možete kriviti ljude što su došli ovde.
Bolnice su među najbezbednijim mestima u vreme rata, zaštićene međunarodnim pravom.
Prema tim merilima, ovi ljudi su možda i srećnici. Bar za sada.
Lekari kažu da skoro da nemaju šta da daju novim stradalnicima – voda je za pacijente, predviđena na 300 mililitara dnevno.
Izbeglice ne dobijaju ništa.
Na drugim mestima, stanovnici primaju novopridošle.
Mnogi u Kan Junisu od početka žive u skučenim uslovima.
Sada su načičkani poput sardina, obraz uz obraz, brada uz bradu.
Video sam male stanove, u kojima je već bilo smešteno više nego što su mogli udobno da prime, kako postaju „domovi“ za 50 ili 60 ljudi – niko ne može dugo da živi ovako.
Moja porodica sada deli kuću sa još četvoro u stanu sa dve male spavaće sobe.
Ima nekoliko metara ličnog prostora za nas.
Ubrajam nas među srećnike.
Škole širom grada, takođe „sigurno mesto“ od rata, prepune su mnoštva porodica – desetine hiljada možda, ali ko zna?
Ako biste počeli, nikada ne biste prestali da brojite.
U jednoj školi, koju vodi UNRVA, humanitarna agencija UN-a, svaka učionica je prepuna, svaki balkon ispresecan konopcima za odeću.
Majke i bake kuvaju na klupama u parku u dvorištu dok njihova gladna deca nestrpljivo čekaju.
Ali kada više nema mesta, a ovde zaista nema više mesta, humanost se neizbežno izliva na ulice, ispunjava uličice i podvožnjake, i živi i spava u prljavštini, prašini, ruševinama, čekajući nešto bolje što možda nikada neće stići.
Malo je hrane, malo goriva.
U prodavnicama nema vode. Vodene stanice su najbolja nada.
Situacija je katastrofalna.
I nije kao da je ovaj grad zaštićen od zla.
Redovno se bombarduje – i dalje je u ratnoj zoni.
Srušene zgrade i gomile šuta zatrpavaju ulice.
Čuo sam raketiranje iz blizine bolnice, dok Hamas nastavlja da napada unutar Izraela.
To je otvoreni poziv na odmazdu.
Zujanje izraelskih dronova koji traže sledeću metu je uvek prisutno.
I bombe padaju, i zgrade padaju, a mrtvačnice i bolnice se pune ljudima.
Jutros je u blizini stana moje porodice pala bomba.
Pošto su sve telefonske linije isključene ili su ozbiljno poremećene, trebalo mi je 20 minuta da kontaktiram sina.
Ljudi ne mogu ovako da žive.
A invazija tek treba da počne.
Izveštavao sam o četiri rata ovde u Gazi, mom domu.
Nikada pre nisam video ovako nešto.
Koliko god da su prethodni ratovi bili loši, nikada pre nisam video ljude da gladuju ili umiru od žeđi.
To je sada realna mogućnost.
Jedina opcija za izlaz iz Gaze, prelaz Rafah u Egipat, ostaje zatvorena.
A Kairo zna da bi njegovo otvaranje dovelo do nove humanitarne katastrofe.
Sada je milion izbeglica iz Gaze načičkano na 20 kilometara od prelaza ka Egiptu.
Ako bi prelaz bio otvoren, nastao bi haos.
Video sam to 2014. godine, kada su hiljade pokušale da pobegnu od rata.
Ovog puta bi bilo mnogo, mnogo gore. Toga se Egipat plaši.
Poplava ljudi će jednostavno preplaviti granicu, i biće nova katastrofa i haos.
Pogledajte video o razaranju Gaze:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
