ARA — Artistička radna akcija je objavljena pre 40 godiina, krajem 1981.

Bilo je to vreme kada je jedan panker-osnovac iz unutrašnjosti odlučno, entuzijastično i smelo tonuo u vir svega vezanog za ovu energičnu muziku i osporenu supkulturu.

Otkrivanje i nabavka nove muzike, pozajmljivanje diskova i kaseta, kupovina odeće, fanzina i knjiga, bili su sastavni deo mog pank sazrevanja početkom dvehiljaditih.

I upravo u nekom od tih pankerskih štiva koji su mi dopali šaka saznao sam da je i pre novotalasnih bendova sa Paket aranžmana postojala čitava pank scena u Beogradu.

Defektno efektni, TV Moroni, Urbana gerila, Radnička kontrola – neki su od bendova vizionarski i pronicljivo spakovanih na kompilaciji Artistička radna akcija, poznatijoj kao ARA.

Usledila je rokenrol arheologija – potraga, kopanje, dopisivanje, sve dok mi ARA konačno nije došla u posed na narezanom disku, u ne baš dragom mi – MP3 formatu.

Redosled bendova takođe nije odgovarao onom na ploči, što ću tek kasnije saznati.

Ploču još nisam uspeo da nabavim, ali neću odustati.

Rađanje

Enco Lesić je, između ostalog, svirao i u sarajevskoj grupi Indeksi i komponovao njihov hit Sve ove godine, a njegov producentski potpis zabeležen je na izdanjima Riblje čorbe, Zane, Divljih jagoda i mnogih drugih bendova.

Na kompilaciji su objavljene po dve pesme 10 beogradskih pank i novotalasnih bendova druge generacije, snimane tokom aprila i maja 1981. u studiju „Druga maca“ producenta Enca Lesića.

U istom studiju, prvom privatnom u Jugoslaviji, nastao je i njen uspešniji prethodnik Paket aranžman – kompilacija muzike danas legendarnih Električnog orgazma, Šarla akrobate i Idola.

I ARA je, kao i Paket aranžman, objavljena je za zagrebački Jugoton, negde krajem 1981. godine.

„Sećam se da me je Enco pozvao jednog dana i rekao ‘čuj imam ovde ekipu novih bendova, vrlo su talentovani, da li ste ti i Jugoton zainteresovani da objavimo kao i onda?'“, kaže Siniša Škarica, tadašnji urednik ove diskografske kuće, za BBC na srpskom.

Uz Lesića, glavni motor priče bio je, prema svedočenju učesnika, i fotograf Dragan Papić.

Legenda kaže da su bendovima pozivi za snimanje deljeni na ulici, ispred meke tadašnje nove muzike, Studentskog kulturnog centra (SKC) u Beogradu, posle koncerata.

I naravno, svi su ih prihvatili.

„Bila je to navala tih mladih bendova koji su vežbali po memljivim podrumima i svirali gde god je bilo moguće, a koji su dobili priliku da snime neki materijal“, seća se Miroslav Cvetković Cvele, basista Bajaginih Instruktora i snimatelj ARA-e.

Bio je to, kaže, period velike ekspanzije nove muzike u svetu, što su ovi mladi bendovi pratili i prihvatali.

„Sve je vrcalo od novih ideja i grabili su sve što im se dopadne.

„Nije uopšte čudno da od panka pređu u elektro pop, ali im je bilo bitno da dobiju zvuk koji će da skrene pažnju na njih“, dodaje Cvetković.

U senci Paket aranžmana

Rok kritičar Petar Janjatović smatra da je ARA bila „poprilično logičan nastavak“ posle uspeha Paket aranžmana, objavljenog februara 1981.

„Naravno da smo mi mnogo više očekivali od te ploče nego što je realno ona pružila, ali je bila odlična podrška tim malim pank bendovima koji jesu na neki dosta specifičan način pratili ono što su nešto starije kolege uradile“, kaže on za BBC na srpskom.

Siniša Škarica kaže da je prodato relativno malo primeraka kompilacije.

„ARA je ostavila više neki kultni status, upravo kao nešto što je došlo iza Paket aranžmana i nije se dogodila ista stvar i isti uspeh, i po tome će ostati zapamćena – kao jedan pokušaj koji nije uspeo“, ističe.

Škarica i Lesić su se vodili logikom – ako je uspeo Paket, uspeće i ovo.

„Možda sad ponovo imamo u rukama zlatnu koku koja će snositi nova zlatna jaja i dobre tiraže i dobra imena.

Međutim, to se pokazalo preuranjenim“, kaže Škarica.

Ipak, neki bendovi i njihovi članovi kasnije su ostvarili uspešne karijere, ne samo u muzici – među njima Zoran Kostić Cane, pevač Partibrejkersa (Radnička kontrola), pisac Vladimir Arsenijević, dobitnik NIN-ove nagrade za roman U potpalublju 1994. godine (Urbana gerila), novinar i pisac Branko Rosić (Urbana gerila), reditelj Srđan Dragojević (TV Moroni), glumac Srđan Žika Todorović…

„Književnici, pisci, pesnici, reditelji – tako da je to prilično govorilo o tome kakav profil omladine i klinaca se palio tada na pank i novi talas“, kaže Janjatović.

Panker u Beogradu

Uporedo sa „Beogradskom alternativnom scenom“ sa Paket aranžmana, stasavala je druga generacija novotalasnih bendova, ali i značajno mlađa pank scena, koja je baštinila zvuk engleskih pank prvaka poput Seks Pistols, Kleš i Rats.

Ti mladi pankeri su krajem 1970-ih oformili neke od bendova koji će se naći na kompilaciji ARA.

„U muzički mejnstrim su, s pravom, propušteni Električni orgazam, Idoli i Šarlo akrobata, a sa njima su se zatvorile kapije svih tih državnih, muzičkih kuća i medija.

„Tako je ovaj deo scene je ostao da visi u nekom bizarnom vakumu, postojala je neka fama, ali nije bilo načina, izuzev na koncertima, da se za njega čuje“, objašnjava Vladimir Arsenijević, tada gitarista benda Urbana gerila.

Za mnoge je Beograd tih godina važio za grad pun života, bogat svakodnevnim žurkama i koncertima.

Međutim, srednjoškolci u kožnim jaknama načičkanim bedževima omiljenih bendova, imali su drugačija iskustva, naročito posle smrti predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita maja 1980.

„Kada je došlo do hapšenja pankera zbog antirežimskih grafita po gradu, onda su nam u policijskoj stanici, nakon oštrog dela isleđivanja, pokazivali naše fotke iz parka kod Moskve.

„Trudili su se da ukapiraju, u režimskoj paranoji šta se dešava i ko su ti ljudi koji se tu okupljaju iz večeri u veče u nekoj čudnoj odeći“, seća se Arsenijević.

I teritorije su bile podeljene – park kod Moskve, podzemni prolaz na Terazijama i restorani Kasina i Crveni petao za pankere, seća se Arsenijević.

„U neposrednoj blizini je bio Zlatni papagaj, prvi šminkerski kafić, a opet na Filozofskom je bila diskoteka gde su se okupljali hevi metalci – tu se video presek beogradske supkulture“, kaže.

Izgubljeni u studiju

Miroslav Cvetković Cvele, koji je prethodno kalio zanat kao tonski snimatelj na Paket aranžmanu, pamti snimanje kao „haotičan događaj“.

„Svi su hteli da daju najbolje od sebe, a nisu imali nikakvu toleranciju da se prilagode uslovima koje smo imali u tom studiju, gde smo pomoću štapa i kanapa vadili najbolje što je moguće“, seća se Cvetković.

Međutim,„Enco Lesić je, „kao i mi ostali, osetio da tu ima nečeg što će da ostavi traga, nešto novo što treba da se snimi“.

Svim bendovima je to bilo prvo iskustvo u studiju, a neki čak nisu imali ni valjane instrumente pa su im starije kolege pozajmljivale gitare.

Cvetković kaže da je i među njima bilo ozbiljnih muzičara i bendova, poput U škripcu i VIA Talas.

„Ali ovi drugi koji nisu svirački bili na najvišem nivou, bili su idejno u svom vremenu ili malo ispred“, poput TV Morona, kaže.

„Oni su bili možda najslabiji svirački, ali je to što rade bilo toliko dobro i simpatično“.

Radnička kontrola – nestrpljivi i nezadovoljni

Ploču otvara pesma Dosada grupe Radnička kontrola.

Cvetković je na snimanju prvi put sreo pevača Zorana Kostića Caneta, koji je došao noseći nekoliko svezaka.

„Krenemo mi da snimamo njegov vokal i ja zaustavim i kažem ‘hajde malo da doteramo intonaciju“, a on meni: ‘daj nemoj da mi plačeš, zakasniću u školu, snimaj pa da palim“, osmehujući se prepričava Cvele.

Za bubnjeve je tada, dodaje, umesto bolesnog Srđana Žike Todorovića seo Ljuba Sedlar, inače gitarista, i odsvirao celu pesmu, što se Canetu nije dopalo jer je „previše precizno svirao“.

Srđan Đile Marković, tada 21-godišnji basista Radničke kontrole, a danas slikar, kaže da je ploča uspela da digne rejting bendovima sa Artističke radne akcije. .

Đile, koji danas vodi bend Supernaut, nimalo nije bio zadovoljan krajnjim proizvodom.

„Tehnički uslovi minimalni, a sam kvalitet je smešan i za ono vreme“, kaže za BBC na srpskom.

„Sve se to čuje, lepo je praviti mit od tog snimanja, ali…“

Radnička kontrola se raspala ubrzo nakon poslednjeg koncerta grupe Šarlo akrobata u Ljubljani, oktobra 1981, gde su nastupali kao podrška.

Bezobrazno zeleno sa beogradskih ulica

Vojislav Bešić Beške je pored grupe Bezobrazno zeleno svirao i u bendovima The Glissers, L.A.Fant (SAD) i VBB, dok je danas gitarista supergrupe Crna lista.

Posle jedne svirke u beogradskom SKC-u Vojislavu Bešiću Bešketu, gitaristi grupe Bezobrazno zeleno, prišli su fotograf Dragan Papić i producent Enco Lesić.

„Prvo je došao Lesić koji je isto kao i ja zamuckivao i pitao me ‘hoćete snimit album’, a ja kao ‘je l’ ovaj mene zeza’, pa je utrčao Papić i rekao ‘ćutite obojica, sad ja pričam'“, govori Beške kroz osmeh za BBC na srpskom.

Bez mnogo okolišanja, sledećeg dana su on i basista Bojan Vasić Vasa, kao autori potpisali ugovor.

„Bilo je super, snimanje po celu noć, pa miks“, kaže Beške i seća se da je čest posetilac u studiju bio Goran Čavajda Čavke, bubnjar Električnog orgazma.

Iako je tada bio zadovoljan snimcima jer nije imao iskustva, sada bi, kaže, dosta toga promenio.

„Iimao sam puno prilika u životu da upoznam razne ljude koji su rekli da im je taj album otvorio oči, da im je pomogao“, dodaje.

Kaže da je ARA pomogla bendu da održi koncerte širom Jugoslavije.

Po objavljivanju kompilacije, pevačica Katarina Benedetić je napustila bend, kao i bubnjar Dragoljub Spasić Điđi.

Zamenio ga je Žika Todorović, a kao drugi gitarista došao je Zoran Ilić Ilke, kasnije član Riblje čorbe i osnivač sastava Babe.

U ovoj postavi su snimili album „1″, posle koga ih je napustio i Beške, kako bi se posvetio studijama stomatologije.

Bezobrazno zeleno je krajem osamdesetih snimilo još jedan album – „Neonske bajke“.

Kada se sretnu Mondrijan i pank

Mirko Ilić je jedan od najpoznatijih grafičkih dizajnera na svetu, a svakako prvo ime Balkana

Siniša Škarica je angažovao dizajnera Mirka Ilića za omot ploče.

„Mene su uvek birali, delimično jer nisu imali novac, a drugo – trebalo im je nešto na brzinu, relativno pametno i u duhu te kompilacije“, govori najpoznatiji dizajner sa Balkana za BBC na srpskom.

Ilić kaže da je želeo da uradi nešto sasvim drugačije.

„Palo mi je na pamet, pošto je to artistička akcija, da nekako napravim da je pank, odnosno novi talas art, te da spojim klasičan i taj novi art“, dodaje Ilić koji od 1986. živi u Njujorku.

Odlučio je da iskoristi apstraktne motive holandskog slikara Pita Mondrijana „koji je nešto užasno hladno i kontrolisano, potpuno obrnuto od panka“.

Iako mu je tih godina kuhinjski sto bio glavno radno mesto, za ovu priliku je po zidovima podruma fotografa Radovana Sredića iscrtao kvadrate i linije koje su potom ofarbali u boje sa Mondrijanovog originala.

Devojka na omotu je četrnaestogodišnja Rujana, ćerka hrvatske novinarke i spisateljice Slavenke Drakulić, tada udate za Mirka Ilića.

„ARA je bila nova generacija panka, pa mi se činilo adekvatno imati nekog mladog iz te generacije na naslovnoj strani“, kaže Ilić.

Za snimanje je obukla očuhovu kožnu jaknu sa bedževima i belu majicu, takođe obojenu da se uklopi u pozadinu.

„Sećam se i da je Rujana trebalo pažljivo da se nasloni jer je zid još uvek bio svež, a nisam hteo da mi se jakna zamaže“, osmehujući se priča Ilić.

Rujana Jeger kaže da joj je tada sve bilo „napeto“, a posebno jer je sa Ilićem bio i Igor Kordej – hrvatski strip autor.

„Na snimanju naslovnice sam se non-stop kikotala, em zbog neugode što me slikaju, em zbog činjenice da sam do ušiju bila zaljubljena u Igora Kordeja“, priseća se Jeger za BBC na srpskom.

Kaže da je u tom periodu već uveliko bila „okorela pankerka“ pošto je godinu dana ranije sa očuhom gledala koncerte grupa Termiti i Paraf u Rijeci.

„Koliko se sećam, šminkala me je Igorova tadašnja devojka, a plavi ruž je u stvari bio senka za oči“, dodaje Jeger, danas arheološkinja i novinarka.

Po objavljivanju ploče, počela je da se „visoko kotira“ među pankerima, a za jednog se godinama kasnije i udala, šali se.

Ali danas, umesto ARA-e, slušaju Ramonse „dok čiste kuću“.

„Za mene je to sve skupa jedno zgodno sećanje na detinjstvo, ni manje, niti više.“

Omot Artističke radne akcije danas je deo kolekcije njujorškog Muzeja moderne umetnosti – MoMA.

Pasta za zube

Banana i Rahaja — Drugari iz školske klupe i Paste ZZ – Đorđe Lukić Rahaja (levo) i Branislav Petrović Banana (desno)

Bendovi su u to doba često menjali članove, a takvu sudbinu nije izbegla ni grupa Pasta ZZ.

Jedini stalni član bio je Đorđe Lukić Rahaja, koji je prve instrumente za bend doneo iz poljskog grada Zakopane 1979. godine.

„Za džeparac je kupio bas, gitaru i nekoliko mikrofona“, kaže Branislav Petrović Banana, gitarista Paste ZZ i Električnog orgazma.

„I carina mi nađe sve“, dodaje Rahaja, dok lagano gustira tek pristiglu rakiju.

Različiti muzički ukus dvojice prijatelja iz školske klupe nije bio prepreka da se Banana priključi bendu tačno pred čuveni „pank maskenbal“ 29. novembra 1979. u hali Pinki u Zemunu.

„Zamolio me da sviram tada, a ja reko ‘gde da me pljuju pankeri – ja ću da stanem iza zvučnika, samo da se čujem a vi tamo pravite šou'“, seća se Petrović.

„Na tonskoj probi smo se uvežbali, nije ličilo ni na šta ali je energija bila dobra“, priseća se Rahaja, danas reditelj sinhronizacije crtanih filmova.

Jednu od pesama na kompilaciji, Drakula, Petrović napravio u šestom osnovne, što se, kaže, vidi i po tekstu.

„Odlučio sam da tu stvar obavezno snimimo zato što mi je jedan komšija Bosanac stalno tražio da je sviram jer je umirao od smeha kada se razderem Drakulaaa.

„On će da se vrati posle u Sarajevo, možda će neko da je pusti na radiju i kad se smeje da me se seti“.

U studiju su proveli više od 70 sati ukupno.

„Hvatali su se za glavu od nas, taman pomisle da smo završili, a ono treba da se snimi škripa vrata za deo strofe kada Drakula ustaje iz groba“, kaže Petrović.

Obojica su, kažu, bili zadovoljni snimkom.

„Kako da ne budem, prvu stvar u životu koju sam napravio snimio sam u studiju, izmiksovao i ispala je bolje od svih – produkcijski, ne mislim da je bolja pesma“, dodaje Banana.

Bubnjeve je na izdanju svirao Dragoslav Draža Radojković koji je iste godine sa članovima benda Profili Profili – Miodragom Stojanovićem i Slobodanom Jeličićem, oformio sastav Kazimirov kazneni korpus.

Profili Profili su takođe objavili dve pesme na kompilaciji – Majke ih guraju u metalnim korpama i Nemir živaca.

Rahaja kaže da se posle 2000. godine duh Paste ZZ dalje razvijao u songovima crtaća, prvenstveno Sunđer Boba i Pingvina sa Madagaskara.

„I na taj način je ARA nastavila da živi“, zaključuje Banana.

A, B, C, Defektno efektni

Slobodan Nešović Loka, gitarista benda Defektno efektni, bio je najmlađi na snimanju – imao je 14 godina.

Njemu je poziv za učešće uručio fotograf Dragan Papić ispred SKC-a.

„Mislim da je ideja, koja je i potekla od njega, bila da se napravi 10 singlova koji bi se delili uz časopis Vidici, što je prethodno uradio sa Idolima i pesmom Retko te viđam sa devojkama“, govori Loka za BBC na srpskom.

Na snimanje su došli bez opreme i instrumenata, što je naišlo na „neodobravanje i nervozu ljudi u studiju“.

„Znam da je Enco stalno vikao na nas jer je naše tehničko znanje oko studijskih snimaka bilo na nuli i mislim da su bili dosta isfrustrirani celim događajem“, seća se Nešović, danas vlasnik kompanije Mascom, koja se, između ostalog, bavi i muzičkim izdavaštvom.

Na snimku su, dodaje, završile i neke tehničke greške, poput udaranja palice o palicu bubnjara.

„Žalili smo se i hteli da ponovimo, ali Enco to nije hteo i to je tako ostalo“, ističe Nešović.

Defektno efektni su pesme nazivali po abecednom redu, pa su od četiri koliko su tada imali, snimili A i D.

„Mislim da na toj ploči ima gomila dobrog materijala, da su pesme fantastične i autentične, ali nisu dobro tehnički realizovane, tako da je to i najveća zamerka na tom albumu, barem što se mene tiče“, dodaje.

„Urbana gerila ponovo napada“

Urbana gerila je osnovana krajem 1979. godine, na zgarištu benda Pankreteni.

„To je bilo vreme levog terorizma, italijanskih Crvenih brigada i nemačke Frakcije crvene armije (Bader-Majnhof grupa), pa je tadašnji bubnjar predložio ovo ime pošto smo videli na naslovnoj strani Politike ogroman naslov – URBANA GERILA PONOVO NAPADA“, objašnjava gitarista Vladimir Arsenijević.

Bend je često menjao članove, kao i zvuk, pa ih je snimanje Artističke radne akcije uhvatilo u nekoj od tih međufaza, pa Arsenijević nije baš zadovoljan ishodom.

„Mislim da su to sve refleksije našeg neiskustva, mi ništa tada nismo znali ni o čemu, pa ni šta da radiš u studiju koji nam je tada izgledao kao svemirski brod“, dodaje.

Na kompilaciji su objavili nove pesme Proces i Bez naslova, te su ih mnogi obožavaoci kritikovali.

Međutim, kaže da su oni tada osećali „prezir prema onome što su svirali ranije“, te da je bendu bilo važno predstaviti se novim pesmama.

Tada je u bendu pevao Branislav Babić Kebra, kasnije frontmen novosadskog Obojenog programa, a Urbana gerila je kasnije prerasla u Berliner Strasse.

Petar i zli vuci koji obećavaju

Petar i zli vuci, jedan od bendova sa kompilacije je često nastupao i Lesić ih je pozvao na snimanje posle jednog od koncerata.

„Ubijali smo uživo koliko smo bili dobri, nismo odlazili sa bine sa manje od dva bisa, niti je neko hteo na tim grupnim koncertima da svira posle nas“, seća se gitarista benda Goran Sinadinović za BBC na srpskom .

Snimali su uveče i Sinadinović, danas novinar Radio-televizije Srbije, posle koncerta sa popularnim Pilotima pozajmio je gitaru Kikija Lesendrića.

Seća se da je bio uplašen i da mu je trebalo vremena da se opusti.

Petar i zli vuci su 1981. osvojili prvo mesto na prestižnom Omladinskom festivalu u Subotici.

Sinadinović kaže da su potpisali ugovor sa PGP RTB-om za snimanje albuma, što će se pokazati kao krucijalna greška.

„Nije im se dopadao ovaj, pa onaj tekst, pa su nas vraćali u studio, pa smo morali da čekamo neki drugi mesec.“

Kaže da su sva rok, džez, njuvejv i druga izdanja tada „morala da se urade“ unutar šest meseci, jer je druga polovina godine bila rezervisana za ploče pevača narodne muzike.

Zbog toga su preskočili tu godinu, da bi onda u periodu od 1982. do 1986. odlazili u vojsku i kada su se svi vratili, više „to nije bilo to“.

Ipak, drago mu je da sećanje na njihove pesme sa ARA-e još uvek žive, što se vidi po obradama njihovog hita Ogledalo.

Uspešan U škripcu

Jedina grupa koja je posle izlaska kompilacije ostvarila zapaženu karijeru bila je U škripcu – posle ARA-e su objavili šest albuma.

„ARA je pomogla nekim bendovima da nastave da se bave muzikom ili da zauvek odustanu – mi smo nastavili da se menjamo i možda smo jedini bend sa izdanja koji je doživeo sve-jugoslovenski uspeh“, navodi Zoran Vulović Vule, klavijaturista benda, u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Na kompilaciji su se našle kompozicije Pamfleks dom i Južno voće.

„To je prva faza benda u kojoj smo se potpuno tražili“, ističe Vulović, danas vlasnik koncertne agencije Long Play.

Kaže da je na tim snimcima frontmen sastava Milan Delčić Delča svirao gitaru, dok je sa drugim gitaristom Aleksandrom Vasiljevićem Vasom zajedno pevao, pa je na kraju ispalo kao da je prateći vokal.

„Tek kada je Delča prestao da svira i počeo da se bavi samo pevanjem, mi smo realno postali bend, a inače ga nije baš bilo lako odvojiti od gitare“, dodaje.

Najbližu saradnju su imali sa grupom Petar i zli vuci, što je, kaže, logično jer su njihovi bubnjari Miloš i Relja Obrenović rođena braća.

U toj fazi, dodaje, veliki uticaj na njih su imali prijatelji benda koji su im pomogli da se „snađu i nastave“, poput muzičara Vlade Divljana iz Idola, književnika Vladislava Bajca, rok kritičara Mome Rajina i Petra Janjatovića.

Prijateljstvo je bilo uzajamno, pa tako Janjatović kao ključne saradnike emisije „Ritam srca“ koju je na Studiju B radio sa Draganom Kremerom, navodi članovi benda U škripcu – Delču, Vuleta i Vasu.

„Oni su bili naši klinci iz redakcije i okviru svakodnevnog rada su nam donosili nove stvari, baš smo ih voleli“, zaključuje Janjatović.

‘Na Jadranu ljetovati ću ja’

Vokalno instrumentalni ansambl (VIA) Talas jedini se predstavio sa dve obrade, u njihovom aranžmanu umnogome izmenjene – Hawai, u originalu šlager Najljepši kraj Dua sa Kvarnera i Lilihip, obradu pesme My Boy Lollipop jamajčanske pevačice Mili Smol.

Bend su osnovali bubnjar Dušan Gerzić Gera i pevačica Mira Mijatović, ćerka narodnog heroja i tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Cvjetina Mijatovića.

„U tom našem krugu, Mira i Gera su prednjačili po idejama, po energiji i oni su osmislili koncept, pa su pozvali mene kao nekog ko je u našem uzrastu važio da ume dobro da svira“, objašnjava Milivoje Petrović, poznatiji kao Miško Plavi, za BBC na srpskom.

Za razliku od Miška, koji je svirao gitaru i bas, ostatak benda nije imao studijskog iskustva što je neposredno uticalo na sam proces snimanja.

„Gera je imao sindrom crvenog svetla – čim se upali, nije mogao da odsvira celu pesmu od početka do kraja, što je u ono vreme analognog snimanja bio uslov da se snimi stvar“, kaže Petrović.

Mira se, kaže, takođe mučila oko pevanja, pa joj je u pomoć pritrčao Enco Lesić kako bi „izvukao njen maksimum“.

„Sećam se da je imao neke nun-čake u studiju i umeo je da ih vrti, pa je nešto sa njima animirao, a pokušavao je i da ugasi svetlo, da peva u mraku, i na kraju je uspelo“, dodaje.

Pošto su snimili materijal, bendu se na basu pridružio Bojan Pečar, Miškov prvi komšija i kasnije najpoznatiji basista Ekaterine velike.

Bend se raspao posle snimanja novog materijala u Sarajevu koji je producirao Goran Bregović, a nije objavljen.

Gera i Miško Plavi su napustili bend, dok su Pečar i Mijatović nastavili kao grupa Talas i snimili ploču „Perfektan dan za banana ribe“.

„Meni su Gera i Mira bili najbolji prijatelji tog vremena, prerano su otišli i svakako u tom kontekstu je lepa i bolna uspomena“, zaključuje Miško.

Petrović kaže da je snimanje ARA-e za njih bila velika stvar.

Tada je, vraćajući se sa koferom od gitare u ruci, prvi put pomislio da će se jednog dana profesionalno baviti muzikom.

Petrović se kasnije pridružio grupi D’Bojs, pa Pilotima, a kao solo izvođač na harmonici od 2000. izvodi program Music Around the World.

TV Moroni na ploči

Kompilaciju zatvara bend TV Moroni pesmama Moja borba i Pada noć.

„Bila je to fenomenalna stvar jer bendovi poput našeg nisu tada mogli lako da primirišu šansi za ploču, a ovo je bilo rešenje tog problema“, govori Aleksandar Đukić, gitarista, za BBC na srpskom.

Nisu baš bili muzički potkovani, pa im je dosta pomagao snimatelj Cvetković, savetima za sviranje, ali i tehnički.

„Ja sam svirao na njegovom basu jer smo mi došli sa očajnim instrumentima, pa su nam oni pozajmljivali svoje da bi zvučalo bolje“, seća se Đukić.

Seća se i „gomile rekvizita“ u studiju, ostalih od snimanja albuma Riblje Čorbe „Pokvarena mašta i prljave strasti“, među njima i poruke fanova okačene na „oglasnu tablu studija“.

Najteže im je palo što su svaki instrument posebno snimali jer su do tada uvek svirali svi zajedno, odjednom.

U finalnu verziju pesama su ušli najbolje odsvirani delovi, pa je došlo do rotacije među članovima benda.

Tako se Đukić pored ritam gitare, latio i basa, koji je inače svirao Srđan Dragojević, danas reditelj.

„Ne treba kruto gledati spiskove sa omota jer su to spiskovi članova u nekom datom momentu, a zapravo je studio bio potpuno drugi izazov“, navodi Đukić.

Većina bendova se po objavljivanju kompilacije raspala jer su mnogi članov morali na odluženje vojnog roka, što je zadesilo i TV Morone.

„Ja nisam bio svedok izlaska albuma, jer sam u tom trenutku bio u vojsci, pa sam zamolio prijatelja da mi kupi album da bi ga imao“, kaže Đukić.

Posle povratka iz vojske, svirali su još godinu dana i potom okačili gitare o klin.

Crna lista

Aleksandar Đukić i Slobodan Nešović Loka — Članovi Crne liste u studiju kod Vlade Negovanovića – Aleksandar Đukić iz TV Morona (levo) i Slobodan Nešović Loka (Urbana gerila/Defektno efektni)

Slobodan Nešović je pre nekoliko godina okupio pojedine članove bendova sa kompilacije u grupu Crna lista.

„I dalje mislim da su neke od tih pesama možda nešto najbolje što je beogradska novotalasna scena napravila i mislim da zaslužuje da dobije novo tumačenje i da budu ponovo snimljene i objavljene“, kaže.

Pored njega, u Crnoj listi gitare sviraju Sinadinović i Bešić, Đukić na basu, dok je na bubnjevima Relja Obrenović.

Do sada su objavili dva singla – Moju borbu TV Morona i Ipak bojim se rata Urbane gerile.

U studiju producenta Vladimira Negovanovića, imao sam priliku da čujem i ostale pesme sa albuma, koji bi trebalo da izađe na proleće 2022.

Nekoliko je pesama sa ARA-e, i sve su produkcijski doterane, ali i dalje zvuče kao da ih sviraju petnaestogodišnjaci – što je i bio cilj.

Pored ovih pesama, na izdanju će se naći još dve neobjavljene TV Morona – Tebi dajem sve i Ja imam ideju.

Četiri decenije posle

Siniša Škarica smatra da se o kompilaciji može govoriti kao o „kultnom izdanju“, što znači „da mali broj sledbenika pamti, neguje i čuva“ ovu ploču.

Zoran Vulović kaže da ARA nije imala veliki tiraž, te da se nije „ni približila Paket aranžmanu“, ali da se može reći da je Beograd tada imao „vrlo živu i raznoliku scenu“.

„Ne bih da poredim, ali nikada nismo bili bliže svetskim trendovima nego tih ranih osamdesetih“, naglašava Vule.

Snimatelj Miroslav Cvetković kaže da danas „ne postoji takav idejni kvalitet“, kao ni „naboj da se nešto ozbiljnije kaže o sebi i okolini“.

„Sad kad slušam posle 40 godina meni sve to zvuči jako dobro“, dodaje.

Aleksandar Đukić smatra da reakcija na kompilaciju sada daleko bolja – „relevantna je mladim generacijama koje sviraju takvu muziku“.

Vladimir Arsenijević kaže da je ćerki Nori puštao ARA-u i da je jako volela pesme VIA Talas.

„ARA je dobra refleksija kakva je ta scena bila – stilsko-tematski dosta neusklađena, ali da ima tu neku sirovost koja na precizan način prikazuje njene rubove i da u tom smislu nije beznačajna.

„Moglo je sve da se završi na dosta pogrešnoj ideji da se sve događalo na toj osi, koja je dosta po sebi interesantna i istorijski opravdanija – bendova Paket aranžmana, ali zapravo je scena bila dinamičnija, bogatija i nešto drugačija od toga“, dodaje.

Pisac kaže da je njegova generacija mislila da oni tada žive u „fenomenalno vreme“, ali da se ispostavilo da se „sve oko njih raspadalo“, što će samo nekoliko godina kasnije dovesti do ratova i pakla „koji do danas traje“.

„Bila je to jedna kolektivna halucinacija koja se desila sa omladinom tog vremena, ali je rezultirala time da se stvorila jedna nova kultura.

„I koliko god ona bila gubitnička, jer je očigledno druga kultura nju pregazila… ipak je ostavila neke tragove“, zaključuje Arsenijević.

Zavirite u jedinu fabriku gramofonskih ploča na Balkanu