Jugoslavija, socijalizam: Milan Vukos – „najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka“

Ne zna se kad je Milan Vukos uradio više – da li kao najmlađi ministar kulture u Srbiji, zamenik gradonačelnika Beograda ili kao dugogodišnji direktor Televizije Beograd, današnje Radio televizije Srbije, a ipak danas ga se nedovoljno sećamo.

Čovek koji je rođen u kući bez ijedne knjige izdejstvovao je, dok je bio u Vladi Slobodana Penezića Krcuna, da se donese zakon o izgradnji Narodne biblioteke na Svetosavskom platou.

U vreme kad je bio u gradskoj skupštini nastale su manifestacije koje već pola veka čine kulturni život Beograda bogatijim – Međunarodni filmski festival – FEST, Beogradske muzičke svečanosti – BEMUS, Beogradski internacionalni teatarski festival – Bitef i dečiji susreti Radost Evrope.

A šlag na karijernoj torti su trinaest godina provedenih na čelu Televizije Beograd koje se naziva zlatnim dobom RTS-a.

• Branko Pešić – gradonačelnik koji je dao dušu Beogradu
• „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
• Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima

„Bio je skroman, neopterećen sujetom, uvažavao svačije mišljenje i puštao ljudima oko sebe da se razvijaju i realizuju ideje, a nije nametao sopstvene.

„To je ključ zašto je i napravio tako mnogo stvari“, ocenjuje za BBC na srpskom Aleksandar Đorđević, unuk Milana Vukosa.

Skromni velikan zapušten i zaboravljen

Nedavno je, pet godina posle smrti, objavljena knjiga „Milan Vukos spomenar“, urednika Aleksandra Mandića, a ovaj političar i kulturni radnik dobio je i ulicu na beogradskoj opštini Zvezdara.

„Toliko je uradio za srpsku kulturu, a on je zapušten i zapostavljen.

„Hteo sam koliko toliko da ispravim tu nepravdu, jer on je najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka“, kaže Mandić za BBC na srpskom.

Knjigu je priredio da bar malo „oduži dug“ prema Vukosu, skromnom čoveku, koji stvari nije gledao previše ozbiljno, već sa istančanim smislom za humor.

„Ljudi su ga voleli i to se vidi u knjizi, ne znam da li sam ikad čuo ružnu reč o Vukosu.

„To je tako retko u Beogradu koji o svakom ima ružnu reč, pre ili posle“, dodaje Mandić.

Kada je jednom prilikom objavljena loša najava neke emisije lično je u nedelju ujutro na kućni broj zvao urednika i zamolio da napiše novu, kazuje unuk.

„Zatim ga je za sat vremena ponovo pozvao, a ovaj koji je mislio da direktor ne zna ni da on postoji, spremio je dve daleko bolje i na kraju ih izdiktirao u slušalicu Vukosu – što je danas nezamislivo“, dodaje Đorđević.

Kad su sarađivali Televizija Beograd i britanski BBC

Milan Vukos je na mestu direktora Televizije Beograd bio je od 1972. do 1985. godine.

Tih godina dosta su sarađivali i sa BBC-jem.

Prilikom jedne od poseta Velikoj Britaniji, kada je u delegaciji bio zajedno sa kumom Velimirom Veljom Žugićem, tehničkim direktorom televizije, upoznali su jednog čoveka koji je želeo da im pokaže tehnološka dostignuća.

„To je bilo na nekom prijemu i on ih pozove da budu njegovi gosti.

„Odu u prelepu, veliku kuću na obali Temze i čovek ih odvede u laboratoriju u okviru kuće i ispostavi se da je to Ser Rej Dolbi, koji je izmislio Dolbi sistem“, priča unuk.

Rej Dolbi je američki inženjer i tvorac Dolbi sistema za redukciju šuma na audio snimcima, čije je ime bilo sinonim za kućni i filmski zvučni sistem.

„Oni su jedni od prvih koji su čuli taj sistem“, dodaje.

Možda i najveća lekcija koju je beogradska televizija naučila od britanskih kolega jeste – kako da se radi uživo prenos sahrane.

• Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet
• Aleksandar Ranković – od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan

Krajem sedamdesetih u Jugoslaviji se znalo da doživotni predsednik Josip Broz Tito nekad mora umreti.

Za taj dan su se spremali svi, pa i državna televizija.

Pošto se znalo se da će to biti ogroman televizijski događaj „polutajno sa znanjem nekoliko ključnih ljudi ispod Tita u tom periodu“ i pre smrti dobijali su budžete i počeli sa nabavkom reportažnih kola i svega ostalo što im je nedostajalo.

„U toku tih priprema namestilo im se da se desio atentat na lorda Mauntbatena u Britaniji, pa su oni išli u London da uče kako se radi prenos sahrane“, kaže Đorđević.

Lord Luis Mauntbaten, kraljičin drugi rođak, ubijen je u avgustu 1979. u bombaškom napadu za koji je odgovornost preuzela Irska republikansa armija (IRA).

Sudeći po rezultatima, Jugosloveni su savladali gradivo.

„To je najveći događaj u istoriji jugoslovenske televizije i taj rekord možda nikad neće biti nadmašen.

„Taj prenos je preuzelo preko 40 država“, podseća Đorđević, koji se danas bavi marketingom.

Studio – najmoderniji u Evropi

Vukos je postigao dve vrste rezultata – tehničke i programske, ocenjuje Aleksandar Mandić, televizijski, filmski i pozorišni reditelj.

„Podigao je televiziju tehnički i infrastrukturno kao niko pre njega i niko posle njega.

„U Košutnjaku je napravio kompleks studija, među kojima je taj studio osam u to vreme bio najveći i najmoderniji studio u Evropi“, kaže Mandić.

Studio u Košutnjaku izgrađen je na inicijativu i uz umešnost Milana Vukosa da pronađe novac.

„Deda je tad rekao: `Hoću zgradu sa velikim holovima, sofama, da glumci mogu da odmaraju u pauzama i sa velikim bifeom da ih ne jure producenti po kafanama okolnim, nego da sede tu`.

„Tako je i bilo“, kaže unuk.

„Na otvaranju im je bio i generalni direktor BBC-a koji je rekao: `Mi u Londonu nemamo ovako nešto`“, dodaje Đorđević.

Vukos je uspeo od Filmskog grada i „Avala filma“ da dobije zemljište i napravi zgradu, opremajući je najsavremenijom tehnikom.

„To je samo kruna, preuredio je i zgradu u Takovskoj, naročito tehnički, predajnike i ostalo.

„To su za to vreme bile velike stvari“, navodi i Mandić.

Druga dimenzija je raznovrsni program, za kojim se i danas često žali.

„Program u to vreme je bio izvanredan i to je ono što čujete na sve strane, da smo nekad imali dva kanala i imali smo šta da gledamo, a sad imako stotinu i nemamo šta da gledamo.

„Deo je toga iluzija. Ali program jeste bio promišljen, planiran, savesno urađen i pažljivo pripreman, za razliku od danas“, ističe Mandić.

Tih godina su nastale zabavne emisije Obraz uz obraz, dečije Neven, Poletarac, serije Salaš u Malom Ritu, Otpisani, Vruć vetar, Vuk Karadžić, Pozorište u kući i mnoge druge.

Ko je bio Vukos?

Rođen je na Svetog Savu, 27. januara 1932. u Kragujevcu u siromašnoj porodici.

U humorističkim memoarima „Uspo(n)mene“ Milan Vukos je zapisao brojne anegdote iz karijere i susrete sa različitim ljudima koji su obeležili posleratnu Jugoslaviju.

„Rođen sam u sedmom mesecu, bio sam dakle nedonošče. Koliko mi je poznato, isti slučaj bio je i sa Napoleonom i Čerčilom.

„Svakako bilo je i mnogo drugih slučajeva, ali ja za njima nisam tragao – pomenuto društvo mi je sasvim odgovaralo.

„Kako u to vreme nije bilo inkubatora, da bi me održala u životu, majka me je držala između dve flaše vode“.

Ovi zapisi su uvodni deo „Spomenara“ dok ostatak čine sećanja 41 savremenika, među kojima i Zorana Simjanovića, Ljubivoja Ršumovića, Mire Adanje Polak, Đorđa Kadijevića i mnogih drugih.

Kad je Vukos napunio osam godina, počeo je Drugi svetski rat i mnoge škole su pretvorene u nemačke kasarne.

Školovao se povremeno i to po kafanama.

Tokom dana je čuvao kozu, koja je „izvršila najveći uticaj na njega“, primetiće duhovito mnogo kasnije.

Da se ne bi dosađivao dok je čuva, čitao je svakog dana po knjigu, koju je uzimao iz učiteljeve biblioteke.

Već u gimnaziji, tadašnjoj Drugoj muškoj gimnaziji u Kragujevcu koja je trajala osam godina, počeo je da se bavi politikom.

Bio je na brojnim radnim akcijama – tokom izgradnje pruge Brčko-Banovići, auto-puta Beograd Zagreb, Studentskog grada u Zagrebu.

Skojevac i student generacije

Tada postaje i član Saveza komunističke omladine Jugoslavije SKOJ-a.

Kao gimnazijalac počinje da piše za humoristički list „Jež“, što će nastaviti i kasnije tokom studija na Filološkom fakultetu kad je bio glavni i odgovorni urednik lista „Student“.

Redakcijske dane delio je tada sa kasnije poznatim radijskim voditeljem i humoristom Borivojem Oljačićem.

„Vukos je bio studentski rukovodilac, a ja sam bio u redakciji.

„Recimo mi u „Studentu“ objavimo nešto preoštro za tadašnji režim ili nekog od reditelja, tada je Milan bio taj koji je to mirio – između žrvnja i nakovnja“, kaže Oljačić za BBC.

Kao predsednik Saveza studenata Beograda Vukos je odgovarao i onima „odozgo“ u partiji i kolegama „odzdo“.

„Mi smo koristili tu njegovu dobrotu, ali i on je znao šta radi.

„Plivao je vrlo uspešno, ali nikad nije doplivao do člana Politbiroa, ipak je i njega do koštalo što je imao razumvanja za sve studentske nemire“, priseća se satiričar.

List „Student“ je, kao studentski list, pedesetih godina dok je Vukos bio urednik dobio i stranicu „Student naopačke“ posvećenu humoru.

Na to se u tada vladajućoj Komunističkoj partiji nije gledalo sa odobravanjem.

„Ako se baviš humorom i satirom od Tvena i Čehova, do Nušića uvek tražiš minuse u društvu u želji da se to popravi, ali se to bogami često tumači često da ti napadaš bez razloga“, opisuje Oljačić.

Za manje od četiri godine završio je studije jugoslovenske književnosti – kao prvi i student generacije.

Humor mu je bio hobi celoga života, pa je mnogo kasnije bio scenarista jedne od epizoda kultne serije „Pozorište u kući“.

Napredovao je kroz partiju, ali nije bio nalik klasičnim aparatčcima.

„On zapravo nikad nije bio ideologiziran.

„Za njega je politika bila način da se život unapredi, da se rešavaju problemi ljudi“, napisala je njegova partijska drugarica još iz rodnog Kragujevca, istoričarka Latinka Perović.

Selidba Narodne biblioteke

Tako je kao najmlađi ministar kulture, odredio da je vreme da knjige iz narodne biblioteke koje su stajale u podrumima punim vlage dobiju novo mesto stanovanja.

Pre glasanja na sednici Vlade, nekolicinu ministara poveo je u prostorije nadomak Kalemegdana da se lično uvere u propadanje dragocenosti i zahvaljujući njihovim glasovima uspeo je da se donese zakon i biblioteka dobije zgradu na Vračaru pored Hrama Svetog Save.

„Trebalo je i hrabrosti u to vreme i vidovitosti da se biblioteka napravi pored hrama.

„Ima tu neki patriotski gest, tu je neko duhovno mesto i prirodno mesto biblioteke, da je samo to uradio trebalo bi da ga se sećamo“, ističe Aleksandar Mandić.

Ta hrabrost će ga pratiti kroz ceo životni put – i vaganje između politike i kulture.

„Vodio je računa šta će reći drugovi u komitetu, naravno.

„Ali si imao utisak da se, u krajnjoj liniji i desi nešto, da ga smene, da on neće mnogo da mari, jer je uradio pravu stvar“, dodaje Mandić.

Četiri velike kulturne manifestacije

Miladin Šakić i Milan Vukos su bili potpredsednici Skupštine grada u vreme kad je predsednik bio Branko Pešić, po mnogima najuspešniji gradonačelnik Beograda.

Vukos je bio zadužen za kulturu, obrazovanje i zdravstvo.

„Tu ima zanimljiva anegdota, kad je Pešić jedan dan krenuo u kancelariju do Šakića, on tamo s nekom balerinom.

„Dođe kod Vukosa, on razgovara sa glumicom. Kad su se posle našli zajedno, kaže im `Lepo smo podelili dužnosti, vi balerine i glumice, a ja majke palih boraca“, sa neskrivenim ponosom prepričava Vukosov unuk.

Branko Pešić se više bavio infrastrukturnim projektima – tokom njegovog mandata izgrađeni su Palata Beograd, poznata kao „Beograđanka“, Mostarska petlja, auto-put kroz grad, most „Gazela“, Terazijski tunel, kao i brojni sportski objekti i bazeni – gotovo na svakoj opštini.

Zato je oko sebe imao tim ljudi s kojima se dobro slagao i kojima je dao mogućnost da donose odluke, svedoči Vukosov unuk.

„Konkretno za FEST deda je rekao (osnivaču festivala ) Milutinu Čoliću `želim da Beograd ima internacionalni filmski festival, evo ti budžet, evo ti podrška, evo infrastruktura`.

„Slično su nastali i ostali festivali“, opisuje Đorđević.

Festivali poput FEST-a, koji je nastao 1971. godine, „otvorili su oči“ Jugoslovenima i uveli ih u svet, ocenjuje danas, pola veka kasnije, novinar i filmski kritičar Milan Vlajčić.

„Stizali su filmovi, pozorišta, mucički koncerti i videli smo gde smo.

„Šezdesetih i sedamdesetih godina mi smo mimo politike samoupravljanja i nesvrstanih bili otvoreni prema svetu kroz kulturu, a danas smo tobož deo tog sveta, pa vidite gde smo stigli“, kritikuje Vlajčić.

Govoreći o Vukosu, navodi da je „sve ono najbolje na televiziji Beograd“, napravljeno u njegovo vreme.

„Bilo je svega i dobrih filmskih programa, kulturnih i serije rađene sve je to u međuvremenu palo.

„Vukos je istorija za nas i lepi san“, ističe Vlajčić.

Političar kao pregrada od politike

U vreme raznih cenzura Vukos je uspevao da balansira i zaštiti novinare i urednike.

„Vukos je umeo da ceni i voleo je talentovane ljude.

„Svakoga koga je mislio da može nešto da uradi, on je zvao, dovodio i zapošljavao, bez obzira na politiku i to je velika stvar“, ocenjuje Aleksandar Mandić, televizijski, filmski i pozorišni reditelj.

„Digao je tu pregradu i ne može se reći za njegovo vreme da je neko stradao ili bio uskraćen zbog toga što ga vlasti nisu volele.

„Energično je branio svoje ljude“, dodaje Mandić.

Na ličnom primeru je to iskusio 1981. godine kada su, godinu dana posle smrti predsednika Josipa Broza Tita, izbile demonstracije na Kosovu.

Nije želeo da se televizijski izveštaji završe na rečima „informatora iz Informativne redakcije koji u kratkim prilozima javljaju da će svu štetu od demonstracija popraviti jedan staklorezac za tri dana“, kako je pisao u knjizi.

• Da li demonstracije na Kosovu 1981. godine i danas imaju posledice
• Kako su politika i istorija zaplele kolo na Kosovu
• „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića

Zatražio je od Vukosa da ode na Kosovo i na terenu napravi istinitu, dokumentarnu emisiju.

Vukos mu je dao snimatelja, auto i sedam dana snimanja.

Sve se dešavalo u strogoj tajnosti, montiralo se noću kad svi odu, ali je na kraju emitovano u udarnom terminu.

Tako je nastao dokumentarni film „Sto minuta o Kosovu“, kog se i danas mnogi sećaju.

„Takvih primera je mnogo.

„Matija Bećković je u to vreme bio `četnički sin` i mogao da očekuje da spava na ulici, a on mu je dao stan“, ističe Mandić.

Dodela stanova i podobnim i nepodobnim umetnicima

Porodica pesnika Matije Bećkovića dobila je od države stan u vreme kad je Vukos bio ministar i to baš kad mu se žena porodila i dobili blizankinje.

Vukos mi se uvek ukazivao kao neko ko u svetu u kojem je živeo i radio nije pripadao svojom dušom nego svojom sudbinom, napisaće Bećković u knjizi ono što Vukosu – nije rekao za života.

Dodela stanova uspešnim umetnicima bila je tokom šezedesetih i sedamdesetih godina jedan od zadataka državne uprave i gradskih čelnika.

Mnogi od „srećnih dobitnika“ i danas su zahvalni Vukosu, o čemu se na više mesta govori u „Spomenaru“.

Jedan od zanimljivijih je slučaj Branke Petrić koja se posle uspeha filma Skupljači perja u Kanu, gde je njen suprug Bekim Fehmiu igrao glavnu ulogu, zajedno sa mužem obrela u kancelariji Milana Vukosa.

Pričamo o Kanu – čestita Bekimu, obećava dvosoban stan i kaže u šali: „Molim vas nemojte da se razvedete. Desilo se par puta oženjeni dobiju stan, a onda se razvedu pa ponovo neko od njih traži stan“.

Bekim i ja, kao đaci odgovaramo. „Ne, ne brinite, to se nama neće desiti“, napisala je glumica u tekstu koji je objavljen u knjizi.

Aleksandar je jedini Milanov unuk i kaže da ga je deda razmazio.

Zato do zrelog doba nije razmišljao o dedi kao istaknutom pojedincu.

„Ja sam bio Milanova slabost, tako da ja doskoro nisam gledao na taj način.

„Na sahrani sam rekao da to jeste breme i da se uvek osećam nedostojno što sam unuk jednog velikog Milana Vukosa, a on jeste bio veliki, pre svega kao čovek“, kaže Đorđević.

Deda koji je razgovarao sa Titom i britanskom kraljicom

Kao istaknuti član partije Vukos se sastajao sa Titom, kao i sa svim ostalim vodećim funkcionerima.

Na spisak njegovih uspeha, međutim, treba upisati i razgovor sa britanskom kraljicom Elizabetom, tokom njene posete Jugoslaviji 1972. iako „s oskudnim znanjem engleskog“, zapisao je u memoarima.

Prišla mu je u špaliru od 200 ljudi, ali se brzo završilo.

Jezik će usavršiti kasnije, kao i španski, posebno dok je bio ambasador Jugoslavije u Venecueli od 1986. do 1990.

Po povratku ga dočekuju ratovi i sankcije, a Vukos se povlači iz javnog života.

Preminuo je 15. februara, na praznik Sretenje 2016. godine.

Govoreći o dedinoj skromnosti Aleksandar Đorđević nam je ispričao kako je svojevremeno Vukos, kao direktor televizije, uveo pravilo da je za ulazak u zgradu neophodna propusnica.

Međutim, prvog dana on ju je zaboravio.

Neko iz obezbeđenja mu je na ulazu rekao, u šali, „Direktore, gde je propusnica“, on je zastao i nije želeo da uđe bez nje, već je poslao vozača da je donese i tako ušao u zgradu.

„To vam je bio on“, kroz osmeh zaključuje Đorđević.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]