Bila je to jeziva smrt za 39 vijetnamskih državljana pronađenih u oktobru prošle godine u prikolici u industrijskom parku u Eseksu. Ova vest je u žižu javnosti dovela podzemni svet krijumčarenja ljudi i trafikinga, izveštava Ket Makšejn, posebno što se tiče sve prometnije rute između Vijetnama i Velike Britanije.
Ba je sitan za momka od 18 godina. Njegovo telo se svo sklupča dok se priseća iskustava. Sedimo u jarko osvetljenoj kuhinji, džek rasel nam trčkara između nogu ispod stola.
Baova majka hraniteljica radi u pozadini, spremajući ručak i povremeno se ubacujući da pojasni ili doda neki detalj njegovoj ispovesti o putovanju iz Vijetnama. Ona samo želi da njegova priča bude pravilno shvaćena.
- Decu u baletskoj akademiji „ohrabrivali da puše“
- Upotreba kanabisa povećava rizik od psihoze
- Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje
Ba živi ovde skoro godinu dana. On je smešten u hraniteljsku porodicu nakon što je pronađen kako luta, zbunjen i uplašen, po železničkoj stanici na severu Engleske, samo sa odećom koju je imao na sebi.
„Sada se osećaš bezbedno, zar ne?“, pita ga njegova majka hraniteljica, želeći potvrdu da će se mentalni i fizički ožiljci koje Ba nosi zalečiti uz dovoljno pažnje.
Njegova priča je istovremeno izuzetna i tipična za sve veći broj Vijetnamaca i Vijetnamki koji su prepoznati kao potencijalne žrtve trafikinga u Velikoj Britaniji.
Vijetnamci su se nekoliko godina nalazili među tri najčešće nacionalnosti u slučajevima savremenog ropstva na koje se osvrnula Nacionalna agencija za kriminal, sa 702 slučaja 2018. godine.
Vojska spasa, koja ukazuje pomoć svim odraslim žrtvama savremenog ropstva u Velikoj Britaniji, kaže da se broj vijetnamskih državljana koji su im upućeni u poslednjih pet godina više nego udvostručio. Procenjuje se da svake godine iz Vijetnama u Evropu doputuje 18.000 ljudi.
Ba veruje da ga je u Veliku Britaniju prebacila kineska banda. Otet je sa ulica Ho Ši Min Sitija, gde je živeo kao ulično dete, siroče koje je spavalo u pregibu kanalizacione cevi.
Prodavao je loto tikete za novac, iako su ga stariji muškarci ponekad premlaćivali i uzimali mu zaradu.
Unicefov izveštaj iz 2017. godine opisao je Ho Ši Min Siti kao „izvornu lokaciju, mesto tranzita i odredište trafikinga dece“.
A izveštaj iz 2018. godine anti-trafiking dobrotvornih organizacija pokazao je da su brojna trafikovana vijetnamska deca prijavila da su bila oteta dok su živela na ulici.
To se desilo i sa Ba. „Jedan stariji muškarac mi je rekao da ako pođem s njim, pomoći će mi da zaradim mnogo novca.
Ali kad sam ja to odbio, navukao mi je vreću preko glave. Nisam mogao da verujem šta se dešava“, kaže on. Potom je ubačen u mali kombi, vezan i s povezom preko očiju, zapušenih usta.
Negde usput, Baovi otmičari su se promenili i sada nije mogao da razume jezik kojim su govorili. Kad su konačno stali i vreća je skinuta sa njegove glave, Ba se zatekao u velikom, praznom skladištu bez prozora u Kini i rečeno mu je da mora da čeka.
„Znao sam da se spremaju da me pošalju negde na prisilni rad“, kaže on.
U mesecima tokom kojih je Ba držan tamo, čuvar ga je redovno tukao. „Ne znam zašto“, kaže Ba sležući ramenima, „nije za to bilo nikakvog razloga.“
Kad je uhvaćen u pokušaju bekstva, njegova kazna bila je mnogo gora od dotadašnjeg šutiranja nogom i udaranja pesnicom – čuvar je sipao kipuću vodu preko njegovih grudi i ruku.
„Bila je to agonija. Vikao sam na njega da prestane, ali me nije slušao“, kaže on. Ba je izgubio svest od bola. „Samo sam danima nepomično ležao. Nisam mogao da hodam. Bolelo me je dugo vremena.“
- SOS linije: Čemu to služi, a često i ne radi
- Ubica dece pisao porodicama žrtava
- Zlostavljanje dece dugo pola veka
Njegova majka hraniteljica dodaje da mu je njegova koža sa ožiljcima zategnuta po čitavom telu i predstavlja trajni podsetnik na ono što mu se desilo.
Ba je tad prebačen u Veliku Britaniju nizom kamiona. Seća se tišine u poslednjem kontejneru, gde se među kutijama krio ljudski tovar.
Tišinu je prekidalo samo šuškanje iscepanih kartonskih kutija, koje su korišćene kao izolacija od parališuće hladnoće. Njegova majica sa dugim rukavima pružala mu je vrlo malo zaštite.
„Stalno sam se plašio tokom putovanja i bio sam veoma umoran. Nisam mogao da spavam od zabrinutosti. Nisam znao šta mi se dešava. Niko mi ništa nije rekao o tome kuda idem.“
Zapravo, Bau je bilo namenjeno da radi kao „baštovan“ u britanskoj ilegalnoj trgovini kanabisom – koja, procenjuje se, donosi oko 2,6 milijarde funti godišnje.
Bio je zaključan u napuštenoj dvospratnoj kući okruženoj šumom i rečeno mu je da se stara o biljkama koje su rasle na svakoj dostupnoj površini. Bilo je to banalno bdenje koje se sastojalo od paljenja i gašenja svetla nad biljkama u određeno vreme i njihovo zalivanje svakih nekoliko sati.
Ali bilo je obeleženo i nasiljem. Kad bi neka biljka uginula, Baa je izgladnjivao i šutirao njegov kineski šef, koji bi namerno ciljao opekotine na njegovim grudima.
Ba nikad nije dobio nikakav novac za svoj rad i nije mu rečeno da radi da otplati put do Velike Britanije. Bio je pravi rob.
„Kako sam izdržavao? Uporno sam govorio sebi da moram da jedem, radim i samo čekam priliku da pobegnem“, kaže on.
Konačno je uspeo da pobegne tako što je razbio prozor na spratu i skočio dole na zemlju. Potom je trčao koliko ga noge nose.
„Bio sam preplašen, depresivan i uspaničen. Da su me uhvatili, još bi me gore umlatili“, kaže Ba. Ali morao je da preduzme taj rizik, jer je njegov život na farmi kanabisa bio „nepodnošljiv“.
Bez predstave o tome u kom pravcu treba da ide, sledio je putanju železničkih šina. Za jelo je imao samo paketić biskvita. „Nisam znao čak ni da sam u Engleskoj.“
Železnička trasa ga je, očekivano, dovela do železničke stanice – i do za njega veoma srećnog susreta sa britanskom saobraćajnom policijom. „Prošlo je mnogo vremena otkad je poslednji put neko bio ljubazan prema meni“, kaže on.
Ba se sada već navikao na britanski život. Nedavno je na koledžu osvojio nagradu za dobre ocene i proslavio prvi Božić. Nikad još u životu nije raspakovao poklon.
Prevoditeljka koja je srela Baa kad je stavljen u policijski pritvor kaže da je njegova transformacija izuzetna. Ona ga se seća kao mršavog i preplašenog. „Poput zeca uhvaćenog u farovima“, dodaje njegov otac hranitelj.
- Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror
- Tužba protiv SPC u Londonu: „Pedofilija je dokazana, traži se odgovornost“
- Vezivanje dece sa invaliditetom: „Moderno ropstvo“ traje godinama
Ba ne zna da li će mu biti dozvoljeno da ostane u Velikoj Britaniji. Njegov poslednji sastanak u Houm ofisu kada se razgovaralo o njegovom zahtevu za azil nije baš najbolje prošao.
Zvaničnik je pokušao da ga ubedi da ako se vrati u Vijetnam, tamošnje vlasti će mu pomoći, u šta Ba teško može da poveruje.
On je ubeđen da će, ako bude bio vraćen, ponovo postati žrtva trafikinga.
To je zabrinutost koju deli i vijetnamska stručnjakinja za trafiking Mimi Vu, koja kaže da su ljudi koji su bili žrtve trafikinga i vratili se u ozbiljnoj opasnosti da ponovo budu ubačeni u mašinu, naročito ako njihovi trafikanti tvrde da im ovi duguju novac.
Bau se u vezi sa seocetom u kom živi, ispunjenom starim kamenim kolibama i nizovima bungalova, najviše sviđa tišina.
Gomile ljudi ga čine nervoznim; plaši se da će ugledati čoveka koji ga je držao u zarobljeništvu na farmi kanabisa i šutirao ga u povređene grudi.
Čin je takođe uplašen, ali ne od ljudi koji su ga prokrijumčarili u Veliku Britaniju. On se plaši vijetnamskih vlasti.
Taj strah zasnovan je na gorkom iskustvu. Ovaj sedamnaestogodišnjak bio je primoran da napusti Vijetnam početkom 2019. godine kako bi pobegao od desetogodišnje zatvorske kazne za rasturanje literature protiv vlade od vrata do vrata.
„Mislio sam da se odatle neću vratiti živ“, kaže on.
Ljude koji kritikuju vijetnamsku komunističku vlast očekuju veoma stroge kazne.
U skorijem izveštaju Hjuman rajts voč navodi da je najmanje 30 aktivista i disidenata osuđeno na zatvor 2019. godine „prosto zato što su koristili fundamentalno pravo na slobodu izražavanja, druženja i veroispovesti.“
To podrazumeva čak i pisanje na Fejsbuku nečega što se smatra da je usmereno protiv vlade; Amnesti internešenel kaže da je najmanje 16 osoba uhapšeno, zadržano u pritvoru ili osuđeno 2019. godine zbog ovog konkretnog prestupa.
„Godina 2019. bila je brutalna za osnovne slobode u Vijetnamu“, prokomentarisao je Bred Adams, direktor Hjuman rajts voča.
„Vijetnamska vlada tvrdi da njihovi građani uživaju u slobodi izražavanja, ali da ta ‘sloboda’ nestaje čim počne da se koristi za pozivanje na demokratiju ili kritiku vladajuće Komunističke partije.“
- Kako su se porno snimci devojčica iz Severne Makedonije našli na internetu
- „Očevi prijatelji“ je silovali za novac
- Marihuana, planine, i novac: kako Lesoto zarađuje za život
Činovo hapšenje usledilo je zato što je njegova porodica pripadnik vijetnamske budističke zajednice Hoa Hao.
Ovu religiju vlada priznaje, ali mnoge grupe ne slede put ogranka koji ima dozvolu države i njih vlast nadgleda i silom suzbija. Isto važi za druge neodobrene verske grupe. Hjuman rajts voč kaže da se sledbenici hapse, ispituju, muče i prisiljavaju da se odreknu vere i zatvaraju iza rešetaka „iz nacionalnog interesa“.
Čin je živeo u Hai Duongu, gradu u severnom Vijetnamu. Njegov san, zajedno sa milionima drugih tinejdžera, bio je da postane fudbaler, i strastveno je pratio karijeru portugalske zvezde Kristijana Ronalda.
Ali bio je i zadovoljan dok je radio na majčinom štandu sa domaćinskim proizvodima, kad god nije išao u školu. Bio je veoma blizak sa njom i svojim dedom, koji je živeo sa njima.
Čin je 2018. godine otišao na demonstracije sa dedom.
Seća se koliko je bio nervozan tog jutra i zastava stotine ljudi koje su se vijorile na vetru dok su oni skandirali, tražeći slobodu veroispovesti i oslobođenje političkih zatvorenika. Posle toga, Čin ostaje paralisan u razgovoru.
„Teško mi je da pričam o tome“, kaže on. Činov deda uhapšen je i poslat u zatvor, gde je nedugo potom umro. „Kad smo ga posetili, izgledao je veoma slabašno“, kaže Čin.
Prema Amnesti internešenelu, zatvoreni aktivisti su izloženi mučenju i drugoj vrsti zlostavljanja. Priča se da vijetnamski zatvori nisu higijenski, a zatvorenicima se uskraćuje pristup odgovarajućoj zdravstvenoj nezi, pijaćoj vodi i svežem vazduhu.
- Ulični kanabis sadrži „tragove fekalija“
- CBD i industrijska konoplja: Da li je „biljka budućnosti“ neprihvatljiva u Srbiji
- On zavisnost leči drugačije: „Sve počinje od traume“
Ophođenje prema njegovom dedi navelo je Čina da nastavi da protestuje, ali početkom 2019. godine i on je uhapšen, zato što je delio letke. Držan je 10 sati u maloj, uskoj ćeliji i ispitivan bez prisustva advokata. Njegova vera mu je pomogla da izdrži, kaže on.
„Naravno, bio sam uplašen. Policija bi dolazila u ćeliju i ispitivala me o mojoj porodici i zašto sam posedovao literaturu usmerenu protiv vlade. Vikali su na mene kad god ne bih odgovorio. Plašio sam se da će da me udare.“
Na sudu mu nije dozvoljeno da se brani, osuđen je i rečeno mu je da će izdržavanje kazne započeti kad napuni 18 godina. Njegova majka je tada sakupila novac da plati agenta koji će ga prokrijumčariti u Veliku Britaniju.
„Poslednje reči moje mame bile su: ‘Idi tamo, nađi nekoga da ti pomogne i ne vraćaj se više.“
Na aerodromu ga je predala dvojici agenata, koji su zadržali njegov pasoš. „Presedali smo na mnogo letova i odsedali u kući raznih ljudi sve dok nismo stigli u Francusku“, kaže Čin. Nije imao pojma kroz koje je sve zemlje prošao, sem Malezije i Grčke.
U Francuskoj je jedne noći strpan u kontejner na kamionu. Unutra je bio samo još jedan čovek, ali njih dvojica nisu razgovarali sve dok nisu stigli u Veliku Britaniju, plašeći se da će skrenuti pažnju carinika na sebe.
„Bilo je veoma hladno i bilo je veoma teško disati, zato što je prostor bio skučen, minijaturan“, kaže Čin.
„Ležao sam na vrhu visko naslaganih kutija u kamionu, skoro do vrha, tako da sam gore imao mesta samo da ležim. Bilo je veoma mračno. Samo sam spavao. Ništa nisam imao sa sobom – nisam imao hrane, nisam imao vode.“
Kad je kamion konačno stao, Čin je odveden do jedne vijetnamske porodice, koja ga je nahranila i dala mu krevet da prespava. „Mogu da te odvedem na bezbedno mesto“, rekao mu je njegov domaćin.
Ujutro, Čin je ostavljen ispred lokalne zgrade Houm ofisa sa parčetom papira na kom je pisalo njegovo ime i datum rođenja..
On se seća koliko se čudno osećao zato što ne govori engleski. Ali se osećao bezbedno, kaže on, „zato što sam bio u Velikoj Britaniji“. Houm ofis mu je nedavno odobrio status izbeglice, koji mu daje pravo da ostane u Velikoj Britaniji pet godina. Onda će se doneti odluka da li može da ostane na neodređeno.
Čin je imao sreće. Njegova majka je mogla da plati njegovo putovanje unapred.
Kad su prošle godine pronađena tela 39 vijetnamskih državljana u Eseksu, javljeno je da su to ekonomski migranti iz nekih od najsiromašnijih regiona u Vijetnamu, koji su digli kredite u vrednosti i do 30.000 funti kako bi stigli ovamo.
Porodične kuće su korišćene kao garancija a oni su bili u obavezi da otplate putovanje čim stignu, radeći ilegalno na farmi kanabisa, u salonima lepote i restoranima.
- Zlato u ajvaru, cigarete u torti, devize u termosu, bitkoin mašine u kombiju i druge zaplene srpskih carinika
- Tajland dozvolio upotrebu kanabisa u medicinske svrhe
- Marihuana se koristila i pre nove ere
Možda nikad nećemo saznati kakvo je obećanje dobilo 39 ljudi pronađenih u Eseksu, ali je velika verovatnoća da bi neki od njih završili radeći u ropskim uslovima.
Jakub Sobik iz Međunarodne organizacije za borbu protiv ropstva kaže da su Vijetnamci koji su podigli kredit da bi platili putovanje podložniji iskorišćavanju.
„Oni putovanje započnu verujući da su platili da budu prokrijumčareni u potrazi za boljim životom, ali obične završe kao žrtve trafikinga.“
„To što moraju da se kriju od vlasti olakšava čitavu stvar trafikantima. Prekršaj je što su tu i s ogromnom količinom novca koji duguju ne mogu da rizikuju da ih deportuju nazad u Vijetnam.“
I dok muškarce obično šalju u fabrike kanabisa, Vijetnamke rizikuju da budu seksualno eksploatisane.
Čitala sam ispovest dečaka od 15 godina koji kaže da je, dok je radio u fabrici kanabisa, mogao da čuje vriske žena u podrumu. On veruje da su one bile seksualne zlostavljane.
Mlada samohrana majka Ejmi bila je silovana u više navrata tokom putovanja u Veliku Britaniju, kao i nakon što je stigla, sve dok jedna zdravstvena radnica nije prepoznala da je ona potencijalna žrtva trafikinga.
Bila je uzbuđena što će napustiti porodičnu farmu sa sestrom još 2013. godine, ispričala je dobrotvornoj organizaciji koja je počela da se stara o njoj u Velikoj Britaniji.
Dvojica muškaraca ubedila su njenu porodicu da pošalju devojke u inostranstvo kako bi zaradile novac. Nije bilo naknade koja se plaća unapred, tako da su morale da rade da bi otplatile putovanje. Ejmi je ostavila mladog sina sa ujakom.
Poslata je prvo u fabriku odeće u Rusiji, gde je radila od 10 do 12 sati dnevno bez ikakve plate. Spavala je u maloj sobi sa desetak drugih ljudi, gde su je muški radnici redovno silovali.
Posle dve godine, ona i osam drugih radnica odvedene su u Veliku Britaniju i rečeno im je da će ako budu vredno radile biti plaćene.
Umesto toga, nakon što se probudila sama u kamionu koji ih je prevezao preko Lamanša (krijumčari su je ostavili iza sebe iz razloga koji i dan-danas ostaju nejasni), uvučena je u novi svet eksploatacije. Na kraju je bila primorana na prostituciju u domu vijetnamskog para, koji je radio i kao farma kanabisa.
Tek nakon što je zatrudnela i bila uhapšena u raciji izvršenoj na kuću, jedna babica je primetila da nešto nije u redu i uputila Ejmi na Nacionalnu agenciju za kriminal kao očiglednu žrtvu savremenog ropstva.
Potom joj je Vojska spasa pronašla mesto u skloništu.
Sada je ponovo mama, usredsređena na to da uradi ono što je najbolje za njenu bebu.
Čin živi sa hraniteljskom porodicom. Vredno radi na svom engleskom – pa čak i lokalnom severnjačkom slengu – i ostaje aktivni budista. Njegov 18. rođendan, dan kada bi završio u zatvoru, ubrzano se približava.
Ba i dalje pati od noćnih mora i flešbekova na vreme koje je proveo u rukama trafikanata. On nervozno iščekuje odluku da li će mu biti odobren azil. Ali nedavno je počeo da ide na terapiju i, dan za danom, pod brižnom negom hranitelja, počinje da se oseća bezbednije.
Imena Ba, Čin i Ejmi su pseudonimi
Ilustracije: Ema Rasel
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
