Mačke su jedine asocijalne životinje koje smo uspešno pripitomili. Razočarani smo što se sa njima ne zbližavamo tako lako kao sa psima. Međutim, da li možda ne vidimo prave signale?
Psi deluju gotovo biološki nesposobni da sakriju unutrašnja raspoloženja – geganje, glasno disanje, mahanje repom, kao znaci zadovoljstva, nervoze ili čiste, nepatvorene radosti. Uprkos onome što slavna umetnička slika želi da nam poruči, psi bi bili strašno loši pokeraši. Suviše lako prepoznajemo sve njihove signale.
Mačke imaju sofisticiraniji govor tela – njihovo raspoloženje signalizira se preko trzaja repom, nakostrešene dlake i položaja ušiju i brkova. Predenje obično (ali ne uvek) označava prijateljsko raspoloženje ili zadovoljstvo. To su obično pouzdane metode da se utvrdi da li je mačka prijateljski nastrojena ili ju je bolje ostaviti na miru.
Iako možemo biti prilično sigurni u vezanost pasa za nas, uprkos hiljadama godina koliko su nam pripitomljene mačke pravile društvo, one i dalje trpe neku vrstu lošeg PR imidža. Samostalnost koju mnogi doživljavaju kao bonus, neki drugi doživljavaju kao uzdržanost ili sebičnost. Njihovi kritičari tvrde da one iskazuju nežnost samo kad im je prazna činija za hranu.
Vlasnici mačaka tvrdiće da su sve to gluposti, naravno, i da je njihova povezanost sa mačkom jednako jaka kao kod bilo kog vlasnika psa. Ali zašto onda i dalje opstaje taj imidž uzdržane, neprijateljski nastrojene mačke? I ima li u njemu ikakve istine?
U najmanju ruku, imidž „samostalne“ mačke nije joj mnogo naškodio u smislu njene popularnosti kao kućnog ljubimca. Smatra se da samo u Velikoj Britaniji ima čak 10 miliona pripitomljenih mačaka. Nekih 25 odsto domaćinstava smatra se da ima bar jednu mačku, u vreme kad je sprovedena studija iz 2012. godine.
Jedna naznaka imidža mačaka mogao bi da potekne od načina kako su one uopšte pripitomljene. Bio je to mnogo više postepen proces nego kod pasa – a mačke su same mnogo više diktirale kako se on odvijao. Najranije pripitomljene mačke počele su da se pojavljuju u neolitskim selima na Bliskom Istoku pre oko 10.000 godina. One nisu zavisile od ranih ljudskih domaćina za hranu – bile su podsticane da je love same, čineći useve i zalihe hrane bezbednim od pacova i drugih štetočina. Naš odnos sa njima je, od samog početka, bio na nešto većoj distanci nego sa psima, koji su nam pomagali da lovimo i koji su se pouzdavali u ljude da dobiju svoj deo plena. (Otkrijte zašto mačke i drugi kućni ljubimci možda kriju rešenje za krizu gojaznosti.)
Mačka koja bi baš u ovom času mogla da leži sklupčana na vašoj sofi ili zuri u vas sa osmatračnice na vrhu police sa knjigama deli mnoge instinkte sa svojim precima iz vremena pre pripitomljavanja – želja za lovom, patroliranje teritorijom, njeno čuvanje od druge mačke; one su mnogo bliže svojim bivšim ličnostima od pasa. Naše pripitomljavanje mačaka samo ih je delimično izdvojilo iz divljine.
„Uglavnom se samo radi o našem pogrešnom razumevanju ove vrste“, kaže Karen Histend, veterinarka i poverenica Međunarodnog centra za negu mačaka. „Psi i ljudi su veoma slični i već dugo žive zajedno. Na neki način radilo se o ko-evoluciji. U slučaju mačaka, to se desilo mnogo skorije. One potiču od usamljenog pretka koji nije društvena vrsta.“
Afrička divlja mačka od koje smo pripitomili naše kućne mačke, Felis lybica, obično živi usamljeničkim životom, a uglavnom se sastaje s drugim mačkama samo u vreme parenja. „Mačke su jedine asocijalne životinje koje su pripitomljene. Svaka druga životinja koju smo pripitomili ima društvenu vezu sa drugim pripadnicima vlastite vrste.“
Imajući u vidu da su mačke toliki netipične u odnosu na druge životinje sa kojima živimo, nije ni čudo da smo možda pogrešno tumačili njihove signale.
„Zato što su toliko samoopredeljene i umeju da se staraju same o sebi, mačke postaju sve popularnije“, kaže Histend. „Ali da li im ovakav način života odgovara sasvim je drugo pitanje. Ljudi od mačaka očekuju da budu kao mi i kao psi. Ali one to prosto nisu.“
Istraživanje o emocijama i društvenosti mačaka odavno je u zaostatku u odnosu na ono o psima, ali se u poslednje vreme malko ubrzalo. Veći deo je još u ranoj fazi, ali istraživanje je već pokazalo da je društvenost mačaka prema ljudima jedan prilično komplikovan spektar.
„Visoko je promenljiv, zavisi od genetike i njihova društvenost može da proistekne iz onoga što iskuse u prvih šest ili osam nedelja života. Ukoliko imaju pozitivna iskustva u ranim fazama života, verovatno će voleti ljude i želeti da se druže sa nama.“
Čak je i pripitomljenost mačaka spektar sam za sebe. Divlje lutalice često se kriju ili beže od ljudi, ponašajući se mnogo više kao njihovi divlji preci. Na mestima kao što su Mediteran i Japan, kolonije „komunalnih mačaka“ rastu u ribarskim selima, gde su dovoljno prijateljski nastrojene da se sažive sa meštanima koji ih hrane. U Istanbulu, na primer, mačke polu-lutalice hrane se i paze među stanovnicima, i postale su identitet grada, dovevši nedavno čak i do snimanja dokumentarnog filma o njima.
Potom su tu mačke koje žive sa nama, ali čak i ta podvrsta je spektar; neke održavaju relativnu distancu, dok druge cvetaju u ljudskom društvu. (Otkrijte da li vas vaša mačka kontroliše.)
Dakle, ukoliko želimo jaku vezu sa našim mačkama, šta bi trebalo da obratimo pažnju?
Baš kao i psi, mačke komuniciraju mnogo više telima nego zvukovima. „Mislim da je ljudima mnogo teže da protumače njihov govor tela u odnosu na pse“, kaže Kristin Vitale, doktorka istraživačica koja proučava ponašanje mačaka. To nije nužno mačkina krivica.
Jedna važna osobina možda je omogućila psima da prestignu mačke u dodvoravanju ljudima. Studija sa Univerziteta u Portsmutu pokazala je da su psi naučili da oponašaju mimiku novorođenčadi, što aktivira želju za negovanjem kod njihovih vlasnika. Promena se čini da se ogledala u razvoju mišića koji podiže unutrašnju stranu obrve – i ne može se naći kod njihovih vučjih predaka. „Oči šteneta“ nisu samo kliše, one su evolutivni trik koji je pojačao vezu između pasa i ljudi.
Loše vesti za mačke? One nemaju taj mišić. Kao posledica toga, pogled mačke ume da deluje hladno i neprijateljski nastrojeno, a dve mačke koje zure jedna u drugu često ume da bude uvod u ozbiljnu kavgu. Ali pogled sa sporim treptanjem – koji vam mačka verovatno upućuje sa drugog kraja sobe – nešto je sasvim drugo; to je njihov način iskazivanja ljubavi. Čak i okretanje glave na jednu stranu nije nužno prezir, već znak da se opuštaju.
Vitale ukazuje na vlastito istraživanje na Oregonskom državnom univerzitetu, u kome su vlasnici ostavljali mačke i pse u prostoriji, a vlasnik se iznenada vraćao posle nekog vremena. „Jedna zanimljiva stvar je da je većina mačaka koja se osećala bezbedno kod svojih vlasnika, kad bi se ovi vratili, pozdravljala vlasnike a potom se vraćala ispitivanju sobe, sa kratkim trenucima povratka. Psi su se ponašali veoma slično“, kaže Vitale. „Kad pas trčkara po sobi, igrajući se s igračkama i povremeno se vraćajući vlasniku, mi se onda ne brinemo toliko.“ Istraživači to zovu „bezbednim vezivanjem“ – opuštenost po povratku vlasnika, što sugeriše jaku emotivnu vezu između njih.
„Pristrasnost u očekivanjima ljudi od životinja utiče na njihovo ponašanje“, kaže Vitale. Prisiljavanjem mačaka da se ponašaju više kao psi – da nas obasipaju pažnjom – mi pokušavamo da ih udaljimo od njihovog prirodnog ponašanja.
Histend kaže da naša istorijska nemogućnost da temperament mačaka sagledamo drugačije od onog kod pasa zapravo predstavlja deo problema. Čak ni eksperti koji poseduju godine i godine obučavanja na ovom polju nisu na to imuni. „Išla sam na jednu konferenciju 2007. godine i osećala se tamo kao potpuni idiot“, kaže ona. „Tu su saopštene osnovne informacije o mačkama koje nisam znala, kao što su da vole da vodu i hranu dobijaju na različitim mestima. Ova istraživanja prilično su nova, ali jednom kad ste dovoljno skrušeni da se pomiriste s tim da je ono što ste znali o njima pogrešno, tad počinjete da saznajete stvari o njima koje su zanimljive.“
Uzmite na primer način na koji se mačke češu o svoje vlasnike. To se nekada smatralo obeležavanjem teritorije, kao što divlje mačke rade na drveću ili drugim obeležjima teritorije. Ali kad one to rade na ljudima, to je obično znak vezanosti – mačka prebacuje vlastiti miris na vašu kožu i istovremeno prebacuje vaš na svoju dlaku. To rade divlje mačke sa drugim mačkama sa kojima su u savezništvu. To je način da se stvori „jedinstveni miris“ koji razdvaja prijatelja od neprijatelja.
Na kraju, kaže Histend, jedna stvar je ključna – opuštene mačke su mnogo sklonije tome da žele da sklapaju prijateljstva. „One žele vodu, hranu, mesto za spavanje i kutiju za pesak tačno onako kako treba, a kad to dobiju, spremne su da počnu da istražuju društvene veze.“
Dakle, kad se sledeći put vratite kući i zateknete mačku kako vas u tišini proučava sa kauča ili lenjo zeva dok se gega hodnikom, nemojte biti razočarani. Na svoj vlastiti, povučeni način, one vam saopštavaju da im je drago što vas vide.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
