Uzani put od centra šumadijskog sela Velika Ivanča, koji se useca kroz šume i livade ovog mesta u podnožju planine Kosmaj ozelenele u proleće, vodi ka zaseoku Prevale.

Drum je dvosmerni, ali prostora za dva automobila nema, kao ni iscrtane razdelne linije, umesto koje ponegde vire mali busenovi trave, poput ožiljaka na sredini asfalta i opomena da se držite vaše strane puta.

Vozeći do mesta na kojem se put završava, ne srećem nijedan autombil koji bi mi krenuo u susret, a na kraju druma shvatam da su pukotine na asfaltu tek površinske rane.

Stižem do mesta gde su gotovo sve kuće zarasle bršljenom, dok u dvorištima oko njih buja trava i korov koje nema ko da pokosi.

Jovan Veličković, 31-godišnji meštanin Velike Ivanče, objašnjava mi da se ovde pre deset godina dogodilo masovno ubistvo koje se u selu „nikada neće zaboraviti“.

Izvršio ga je Ljubiša Bogdanović, koji je 9. aprila 2013. godine rano ujutru iz vatrenog oružja pucao na članove njegove porodice, prijatelje, rođake i komšije.

Stradalo je 13 ljudi, što se smatra najmasovnijim ubistvom u Srbiji u 21. veku.

Gotovo čitave porodice iz ukupno pet kuća su nestale, priča Jovan Veličković za BBC na srpskom.

„Stvarno je to bio jeziv dan, pogotovo zato što je bukvalno gotovo sve kuće u ovom delu sela zatvorio, a ljudi su sve to baš loše podneli.

„Neki izbegavaju da pričaju o tome i danas, pogotovo oni koji su bili blizu tog događaja, ima tu i dosta rodbine i svi se znamo, ali neki i govore o tome otvoreno.

„Verujem da se plaše ljudi, ne može tako nešto da te ne plaši, ali mislim da je veliki problem što ne shvataju zašto se to dogodilo i zašto se takve stvari i danas događaju“, govori Veličković dok stojimo pored iskrivljene drvene ograde kuće u kojoj niko više ne živi.

Tragedija poput ove, koja se 9. aprila 2013. godine dogodila u Velikoj Ivanči nije jedina.

Još nekoliko sela, poput Jabukovca (2007. godine) ili Dubone i Malog Orašja u maju ove godine, doživela su slične sudbine.

Pogledajte video

Dubona i Malo Orašje: Dan posle masovnog ubistva

Željana Đokić, psihološkinja iz Novog Sada, ističe da u manjim sredinama sve indirektne i direktne učesnike tragičnih događaja, bili oni žrtve, počinioci ili njihovi bližnji, čeka „mnogo veći teret“ u zajednici nego one koji su ovakve traume doživeli u velikim gradovima.

„Takvi ljudi prvenstveno osećaju mnogo veću dozu stida, teže se nose sa tim, jer u svakoj maloj sredini se informacije brže šire i ljudi žele da znaju tuđe probleme“, objašnjava stručnjakinja koja se bavi pomaganjem ljudi posle doživljenih trauma.

U seoskim sredinama postoji i veći strah od novog nasilja ili eventualne odmazde posle nasilnih događaja, kao i manji nivo otvorenosti za razgovor sa stručnjacima koji bi mogli da pomognu u prevazilaženju ovakvih iskustava, dodaje.

Ali, ističe Đokić, prednost stanovnika manjih mesta u ovakvim situacijama je bolja međusobna povezanost i razvijanje sličnih osećanja kod većine meštana.

„U malim sredinama je čak i prednost što su svi prošli kroz isti ili sličan osećaj straha i besa, što mogu o tome da razgovaraju međusobno i da se razumeju“, opisuje psihološkinja.

Jovan Veličković, Velika Ivanča — Jovan Veličković

‘U kući šok, u selu muk’

Događaj iz aprila 2013. godine poseban trag ostavio je na Dragana Bogdanovića, 39-godišnjaka kome je Ljubiša Bogdanović bio rođeni stric.

Njegova kuća udaljena je samo dva kilometra od mesta na kojem je počinjeno ubistvo, a Dragan je tog aprilskog jutra za tragediju saznao „sa lica mesta“, priseća se on za BBC na srpskom.

„Tog jutra je trebalo da radimo nešto i otišao sam da se nađem sa Banetom, mojim bratom i Ljubišinim sinom – on je umeo da malo prošeta do mesta gde nas je uglavnom čekao, mi smo stigli i videli smo da ga nema, ali nije to delovalo nešto neuobičajeno.

„Pitao sam se gde je, bacio sam pogled ka njegovoj ulici i video sam samo jedno vozilo hitne pomoći, ali nisam ni pomišljao da se desilo nešto poput ovoga“, počinje priču 39-godišnji Bogdanović.

Polako otpija gutljaj kafe, pa nastavlja da premotava film.

„Rešio sam se spustim da vidim šta se dogodilo, ali vidim hitnu pomoć da se vraća i ide za mnom.

„Prvi komšija nam je onda ispričao šta se dogodilo, onako na bum, a ja nisam poverovao. Onda sam pitao jednog policajca šta se desilo i da li je stvarno takva katastrofa kao što sam čuo, a on mi je samo odgovorio: ‘Brate, katastrofa je'“, priča Dragan.

Kako kaže, kada je postao svestan razmera zločina i činjenice da mu je stradalo više članova familije, „milion stvari mu je prošlo kroz glavu“.

„U mojoj kući je bilo stanje šoka, a u selu muk – jednostavno nema reči za tako nešto, kao da nam je nebo tada palo na glavu.

„To stanje šoka i dalje traje, bez nekih rešenja i zaključaka“, govori on tihim glasom.

Iako je prošlo punih deset godina od masovne pucnjave u njegovom selu, Jovan Veličković se još seća svega što se dešavalo tog dana.

Tada je živeo u Beogradu, a u Veliku Ivanču nije dolazio gotovo godinu dana.

Veče pre tragedije rešio je da dođe, obiđe roditelje i rodbinu i „dobro se naspava“, kako to u selu obično čini, priča on.

Jovan se priseća da je narednog jutra uključio kompjuter, otvorio Fejsbuk, a tamo ga je dočekalo „99 plus“ poruka od prijatelja i poznanika.

„Pitao sam se ‘šta je bre ovo’. Dolazim do dela kuće gde su bili roditelji i majka mi kaže: ‘Samo da znaš, da se ne potreseš, Ljubiša je dole pobio neke ljude i zato te svi zovu, zbog toga je haos'“, kaže.

Veličković se seća da u to nije mogao da poveruje, pa je izašao ispred kuće i video „kombije sa novinarskim ekipama“, kada mu je postalo jasno da se nešto zaista dešava.

„Taj dan je u selo ušlo više ljudi nego u prethodnih 100 godina ukupno“, priča 31-godišnji Ivančanin dok pali cigaretu.

Na potpuno suprotnom kraju sela od onog u kojem se dogodila tragedija živi 51-godišnji Dejan Kostadinović, koji je tog jutra otišao na posao u Beograd.

Kada je bio nedaleko od zgrade u kojoj mu je smeštena kancelarija, zazvonio mu je telefon, a sa druge strane bio je prijatelj, koji je tada radio u policiji i koji je od njega želeo da sazna šta se dogodilo.

„Rekao sam mu da ne znam ništa o tome i on mi je onda kazao da je čovek izašao iz kuće i ubio komšije.

„Odmah sam pozvao majku i ona mi je rekla da je Ljubiša u pitanju“, seća se Dejan.

Posle ovog, usledile su desetine drugih poziva prijatelja i poznanika koji su želeli da se uvere da je dobro, ali i da saznaju detalje tragedije, kaže.

„Nikada nisam imao veći broj poziva, zvali su me i iz inostranstva, čak sam na Fejsbuku napisao da sam dobro, da ne brinu“, priseća se deset godina kasnije Kostadinović.

‘Nešto neizbrisivo’

Dok sedi u dnevnom boravku njegove kuće u ovom selu, 51-godišnji Dejan i dalje nema odgovor na pitanje „zašto“.

„Taj događaj se nikada neće zaboraviti, to je nešto do tada i posle nezapamćeno u selu i još nikome nije jasno zbog čega se dogodilo“, vrti glavom ovaj Ivančanin.

„Ljubišu sam lično poznavao, moja majka je išla sa njim u razred u osnovnu školu, čak sam i prvi automobil kupio od njega.

„Zaista nemam šta loše da kažem o njemu, osim naravno toga što je na kraju uradio“, objašnjava razloge zbog kojih je ovaj događaj posebno iznenadio njegove ukućane.

Kako kaže, najveća tragedija u istoriji ovog mesta sa oko 1.500 stanovnika i dalje je česta tema kada se zapodene priča među meštanima.

„Priča se i danas o tome, makar u razgovorima u kojima ja učestvujem, evo baš me je drugar pozvao na desetogodišnjicu da mi kaže kako se seća toga.

„To je jednostavno nešto neizbrisivo“, sleže ramenima Kostadinović.

Psihološkinja Željana Đokić smatra da je razgovor između meštana jedan od načina da se ovakve situacije lakše prebrode i da stanovnici manjih mesta takve razgovore mogu da vode na otvoreniji način.

„Ljudi na selu su čak i spremniji da razgovaraju o osećanjima zbog načina života, više provode vremena u kući i sa decom, više sa njima razgovaraju, a bliži je i odnos sa komšijama nego u gradu“, opisuje ona.

Njena koleginica Meri Stojković, psihološkinja iz Centra za socijalni rad u Vlasotincu, koja ima iskustva u radu sa ljudima iz manjih mesta, uviđa i „problem ignorisanja“ ovakvih događaja.

„Tada se ljudi sklanjaju i nekako se trude da gledaju svoja posla, niko ne želi da porazgovara o tome.

„Ali, jednostavno, sa nekim problemima i tragedijama se ne možemo nositi sami, a ima i onih koji se suoče sa tragedijama u manjim sredinama i mogu biti u stanju da se spakuju i odu da žive negde drugde“, pojašnjava Stojković za BBC na srpskom.

Dragan Bogdanović, čija je porodica bila posebno pogođena tragičnim događajem, saglasan je da se „ne treba se distancirati i da o tome treba razgovarati“ sa bližnjima.

Ali, uviđa i da je „narod jednostavno svestan te katastrofe i da mnogi smatraju da nema mesta teoretisanju“.

„Danas nemam utisak da postoji strah u selu da bi nešto slično moglo opet da se dogodi i o tome se ne priča mnogo, makar do mene ništa ne dolazi“, ističe on.

Sve se deli na ‘pre i posle Ljubiše’

Govorilo se otvoreno o tragediji ili ne, ona je ovo mesto obeležila na dugi niz godina, smatra Dejan Kostadinović, pa uzima telefon da potvrdi tezu koju je izneo.

„Sad kad ukucaš Velika Ivanča na pretraživaču, izlaze samo spomenici“, pokazuje on ekran telefona.

„Imao sam i situacije da me na benzinskoj pumpi radnici dve ili tri godine posle toga pitaju odakle sam, pa onda iskolače oči kad im kažem da sam iz Velike Ivanče“, sada uz osmeh prepričava Dejan.

„Jednostavno, sve se ovde deli na pre i posle Ljubiše“, smatra 51-godišnji Ivančanin.

Situacija u kojoj se posle nesreće zadesio Dragan Bogdanović bila je još teža.

Iako mu je počinilac ubistva bio rođeni stric, Dragan i njegova uža porodica nisu bili ni na koji način umešani u incident, čega su ljudi u Velikoj Ivanči bili svesni, priča on.

U selu, kaže, nije bilo „nikakvog osuđivanja ili upiranja prstom“.

„Živim na 150 metara od kuće momka čiji su baba i deda stradali tog dana, ali nikad, ni tog dana, ni narednih, a ni posle toga, nije bilo ni najmanje trunke odbačenosti – sve je među nama isto kao i pre toga“, objašnjava dok laganim pokretima obrće šoljicu na tacni.

Uprkos tome, on i njegovi bližnji imali su „pomešana osećanja i nisu znali kako da se osećaju“.

„Nema razloga da se osećamo krivima, ali opet sve to izaziva neku neprijatnost, ne znam ni sam kako bih objasnio“, dodaje 39-godišnjak.

Zbog toga se „na ljudima jednostavno vidi“ trag masovnog ubistva koje se dogodilo pre deset godina, bili oni rodbinskim vezama povezani sa žrtvama ili počiniocem, smatra Bogdanović.

„Na svakome ko je ostao iz tih porodica može da se vidi ožiljak, kao neka senka.

„To ništa neće moći da skine ni toj, a ni sledećoj generaciji, uvek će to da se provlači kroz kraj. Ta priča će uvek ostati živa kod nas“, opisuje Dragan.

Psihološkinja Meri Stojković napominje da je svima koji su na neki način povezani sa zločinom u malim sredinama teže nego onima koji isto dožive u većim gradovima.

„Svi se znaju i onda se događa stigmatizacija“, kratko opisuje ona.

Željana Đokić dodaje i da osećaj meštana da ih neko sažaljeva zbog bliskosti sa ljudima direktno umešanim u zločin „nosi određeni teret“ u seoskim sredinama.

„Treba razgovarati sa ljudima i objasniti im da je perspektiva drugih ljudi nešto lično, da nisu krivi zbog toga što ih neko sažaljeva ili ima reči utehe, čak i onda kada nisu potrebne.

„Bilo bi dobro raditi sa celom zajednicom kako bi im se objasnilo da možda ne bi trebalo tako da reaguju i da ih podrže na drugi način“, ocenjuje stručnjakinja iz Novog Sada.

‘Flešbek’ posle tregedija u drugim mestima

Nešto više od deset godina tragedije u Velikoj Ivanči, u okolini Mladenovca, beogradske opštine, ponovo se dogodilo masovno ubistvo.

U selima Dubona i Malo Orašje, samo nekoliko desetina kilometara daleko, ubijeno je osmoro mladih, a 14 je ranjeno.

Ovaj događaj je za 31-godišnjeg Jovana Veličkovića bio „baš flešbek“, priča on.

Na pitanje da li su se ljudi posle nove tragedije uplašili da bi tako nešto ponovo moglo da se desi u njihovom mestu, Veličković kaže – „i jesu, i nisu“.

„Sada i da ne želiš, uvek gledaš ljude po ulici i pitaš se koji bi mogao da bude sledeći.

„Mračnije su mi misli i posle ovog sada ubistva, nesporno, ali se trudim se da procesuiram sve deo po deo, nekim svojim tempom“, priča muzičar iz ovog šumadijskog sela dok mota cigaretu i priprema se da je zapali.

Pogledajte video: „Dubona ovako nešto ne pamti“

U masovnom ubistvu u selima u okolini Mladenovca ubijeno osmoro ljudi.

Sličnu reakciju na tragediju u obližnjim selima imao je i Dragan Bogdanović, kome su ponovo u misli navirale slike koje je video pre deset godina u njegovom rodnom mestu.

„Kada se ovo sada desilo u Duboni i Malom Orašju, kao da nam se slika vratila i kao da je ono što je bilo pre deset godina bilo juče“, priča on.

Dragan vodi trgovačku radnju u Mladenovcu, a ovih dana su u nju dolazili i ljudi iz Dubone, koji sada znaju kako izgleda ružno iskustvo koje je i sam doživeo.

Kako kaže, „na ljudima se tačno vidi“ šta se dogodilo, ali ne želi da im pitanjima staje na muku.

„Ne želim ništa da budim kod njih i nisam siguran šta bih znao da im kažem, a da je konkretno i direktno“, prepričava.

Ovakav događaj neminovno kod Bogdanovića budi strah da se nešto slično ponovo ne desi u njegovom okruženju.

„Ima možda malo straha da mi živimo u atmosferi koja ljude može da dovede do te tačke, iako mislim da ne postoji bilo šta što bi trebalo da podstakne čoveka na tako nešto“, dodaje.

(Ne)prihvatanje pomoći stručnjaka: ‘Ovde se svašta smatra sramotom’

Kada je pre deset godina došlo do pucnjave u Velikoj Ivanči, Dragan Bogdanović nije razgovarao sa stručnjacima koji bi mu pomogli u savladavanju traume.

„Niko nam nije nudio stručnu pomoć, nismo se bilo kome obraćali.

„Vreme prolazi, pitanje uopšte koliko smo se i kako oporavili i da li će to ikada proći – to je jedno stanje šoka koje još traje.

„Ljudi su takvi kod nas – dobri, plemeniti, nekako se to gura zajedničkim snagama“, opisuje on.

Stanovnici u manjim sredinama nisu otvoreni za razgovore sa stručnjacima i priču o mentalnom zdravlju kao u velikim gradovima, iako se situacija po tom pitanju popravlja, kaže Meri Stojković.

„Kod nas u malom okruženju je to drugačije – ukoliko se neko obrati psihoterapeutu ili dete odvede psihologu i za neki manji problem, oni će u okruženju biti smatrani bolesnim.

„Stvoren je otpor – razmišljaju na način ‘bolje da ja prećutim, sam ću se izboriti sa problemom’, a to dalje rađa veći problem“, ocenjuje psihološkinja iz Vlasotinca.

Poput Dragana Bogdanovića, ni Dejan Kostadinović nije čuo da je neko iz sela zatražio pomoć stručnjaka, iako ne isključuje mogućnost da je toga bilo.

„Moja je pretpostavka da je to zbog toga što se ovde svašta smatra sramotom.

„Ovde se živi na specifičan način, živi više generacija zajedno u porodici, i nekako je ustaljen način razmišljanja da ti slušaš svog oca, a on njegovog – ljudima je teško uopšte pristupiti i objasniti im šta je psihološka pomoć.

„Na sam pomen psihologa ili psihijatra, ljudi će vam uglavnom odgovoriti ‘ja nisam lud i meni ne treba pomoć'“, slikovito će Dejan.

Jovan Veličković imao je 22 godine kada se pucnjava odigrala, ali posle nje sa roditeljima „nije mnogo razgovarao“ o tom događaju.

„Majka je uglavnom uzdisala i kukala, razumem da ni oni ne mogu to da ‘sažvaću’ i danas, a i nemamo mi ovde kulturu da roditelji pričaju sa decom, ni o čemu, pa ni o ovom, što po meni jeste problem“, opisuje.

Na pitanje da li je bilo razgovora sa psiholozima i psihoterapeutima, Jovan odmahuje rukom uz osmeh.

„Ma kakvi. Možda su žrtve imale pomoć, to ne znam, ali ostali sigurno ne“, priča.

Kako kaže, u selu nije bilo ni organizovanih grupnih razgovora o tragediji i načinima da se ona prevaziđe.

„Logika ljudi u ovim krajevima je ‘valjda neće opet i valjda neće mene’, ne priča se o tome uz verovanje da se tako osigurava da se ponovo ne dogodi“, dodaje.

Pogledajte video. Hapšenje osumnjičenog za masovno ubistvo kod Mladenovca