‘Na obali, njihova težina postaje smrtonosna’: Zašto je teško pomoći nasukanom kitu

Tužna sudbina nasukanog grbavog kita u Nemačkoj postavlja veća pitanja o kitovima u nevolji i kako im pomoći.

Četrnaestog maja 2026. godine, truplo 12 metara dugog grbavog kita talasi su izbacili na obalu u plićaku Anholta, ostrvceta blizu Danske.

Ljuljuškalo se na talasima, povremeno napadnuto od morskih galebova.

Danska Agencija za zaštitu životne sredine potvrdila je da se radi o Timiju, čija se skoro dva meseca duga spasilačka saga pretvorila u viralnu priču upozorenja.

Timijevo ime je poteklo od Timendorfer Stranda, nemačke plaže sa peščanim nasipom gde je kit prvobitno primećen.

Bio je delimično upetljan u ribolovačku mrežu, ali je ostao potopljen dovoljno da preživi duže od meseca dana.

Tokom tog vremena, a posle nekoliko neuspelih pokušaja spasavanja, stekao je milione strastvenih obožavalaca širom sveta, koji su se borili za njegov život.

Nakon što je procenila Timijevo stanje, Međunarodna komisija za lov na kitove savetovala je da je najsaosećajnija stvar koja može da se uradi – da ostave životinju da umre na plaži.

Umesto toga, dva privatna donatora navodno su platila otprilike 1,5 miliona evra da se Timi odsuče uz pomoć barže ispunjene vodom.

Kit je preživeo svega nekoliko dana posle oslobađanja.

Mnogi detalji Timijeve priče ostaju nejasni, ali njegova patnja i dalje postavlja važno, šre pitanje: kako najbolje pomoći nasukanom kitu?

Uz nasukanja čija brojka vrtoglavo raste u nekim delovima sveta, to pitanje postaje sve važnije.

Pogledajte kako su kita odsukali sa obale Nemačke

Dramatični porast

Nasukanja morskih sisara u dramatičnom su porastu u oblastima u kojima temperature obalskih voda rastu zbog klimatskih promena, kao u Velikoj Britaniji.

U Škotskoj je došlo do povećanja od 800 odsto nasukanja kitova usana u proteklih 30 godina, od 1992. do 2022. godine, prema izveštaju Škotskog programa za borbu protiv nasukanja morskih životinja (SMASS).

Iako ne postoji samo jedan razlog za ovaj skok, istraživači su zaključili da je zagrevanje vode koje tera plen dalje na sever odigralo izvesnu ulogu, zajedno sa više zagađenja plastikom i bukom od brodskog saobraćaja.

Nasukanje kitova može da se desi iz brojnih razloga, ali su česta zato što su životinje bolesne ili povređene, kažu stručnjaci.

„Dva najčešća antropogenska izvora povreda kojo dovode do nasukanja su sudari sa brodovima i uplitanje u ribolovačku opremu“, kaže Endrju Rid, profesor morske biologije i direktor Morske laboratorije Univerziteta Djuk u SAD.

„Ali kitovi bi takođe mogli da se nasuču, živi ili mrtvi, ako su bolesni. Bolesne jedinke obično iskazuju znake duge bolesti, kao što je loše telesno stanje.“

Timovi za reakciju na nasukanje iz američke vladine agencije Nacionalna okeanografska i atmosferska uprava (NOAA) zaduženi za ribnjake vide dokaze ovoga u proučavanjima i nekropsijama.

Ponekad je to mešavina faktora, među njima neuhranjenost, biotoksini i mladunčad odvojena od majki, kaže Rejčel Hager, šefica odnosa sa javnošću pri NOAA zaduženoj za ribnjake.

Cvetanje algi, na primer, može da ispusti biotoksine od kojih kitovima pozli , što dovodi do toga da se oni nasuču.

Ova cvetanja takođe mogu nenamerno da dovedu do nasukanja stvaranjem „mrtvih zona“, džepova ekstremno niskog rastvorenog kiseonika koji nastaje kad velike rascvetale alge umru i počnu da se razlažu na okeanskom dnu.

Mrtve zone mogu da pobiju snabdevanje hranom za kitove, nateravši ih da odlutaju bliže obali, gde se nasuču. (Čitajte više o skrivenim mrtvim zonama koje se šire dnom Baltičkog mora).

Vremenske promene takođe mogu da dezorijentišu kitove, kao što se veruje da je bio slučaj sa masovnim nasukanjem lažnih kitova ubica uz Tasmaniju 2025. godine.

„Neki kitovi su mogli da se nasuču zbog greške u navigaciji ili iz društvenih razloga – ako se nasuče jedan član grupe, možemo da vidimo kako se drugi članovi grupu nasuču zajedno sa njim dok se trude da ostanu zajedno“, kaže Natali Erou, morska veterinarka i direktorka Veterinarske službe za morske sisare i volonterka pri Brtainskim roniocima spasiocima morskog života (BDMLR), koji se bave nasukanjima kitova.

Bilo je to najgore masovno nasukanje u Tasmaniji za 50 godina, i, nažalost, zbog snažnih talasa, nijedna od životinja nije mogla biti spasena.

• Otkriveno groblje kitova staro pet miliona godina
• Odiseja grbavog kita: Zašto je preplivao više od 13.000 kilometara za pet godina
• Jedino mesto na svetu gde kitovi dolaze da posmatraju ljude

Vraćanje kita u more

Relativno je retko za velikog kita da preživi nasukanje, prema podacima NOAA.

Od 201 velikog kita koji su se nasukali živi u SAD između 2006. i 2025. godine, samo 17 su uspeli da se iskobeljaju i otplivaju.

Samo sedam kitova je odsukano uz pomoć ljudske intervencije.

Čak i kad je kit živ, njegovo uspešno odsukavanje je retko.

Samo 0,8 odsto (15 kitova) od 1.939 kitova nasukanih u SAD između 2006. i 2019. godine bili su vraćeni u more (samo 128 su bili živi kad su prvi put pronađeni), prema još jednoj analizi NOAA.

Puka veličina kitova još je jedan razlog zašto je toliko teško pomoći im bez njihovog dodatnog uznemiravanja.

Manje životinje iz redova kitova kao što su delfini i kornjače mogu da se prenesu nazad do vode da bi se vratili u more, kažu stručnjaci, ali taj proces je mnogo teži za kitove.

„Oni obično ne mogu biti pomereni na način koji je istovremeno bezbedan za ljude i ne nanosi kitu neželjeni stres ili rizik od povreda“, kaže Erou.

„Grbavi kit može da dostigne i do 40.000 kilograma, a plavi kitovi 140.000 kilograma.“

To je ekvivalent 30 afričkih slonova.

Nasukani kit sa 7,5 metara dugim repom može nenamerno da vas ubije ako mu stojite blizu dok maše njim.

Čak i kad je kit koji se nasuče inače zdrav, njegovo telo može rapidno da propadne.

„Životinje iz redova kitova nisu pravljene tako da mogu da borave na kopnu i na njihovo telo utiče ono što nazivamo ‘patologijama povezanim sa nasukanjem’“, kaže Erou.

U to može da spada dehidracija, povrede od žuljanja o kopno, osušena koža koja počinje da se guli i cepa, pa čak i hipertermija, zato što kit ne može više da reguliše telesnu temperaturu.

Ono što se dešava unutar tela nasukanog kita još je drastičnije.

Simptomi šoka, kao što su otežano disanje i krv koja se nakuplja u stomaku i grudnom košu, se razvijaju, i težina kita može da počne da mu gnječi unutrašnje organe, kaže Rid.

„Ove životinje žive u vodi gde njihova težina ne predstavlja problem. Ali na obali, njihova težina postaje smrtonosna.“

Ako naiđete na nasukanog kita

Ako naiđete na nasukanog kita ili bilo koju drugu veliku morsku životinju, prvo što treba da uradite je da nazovete lokalnu mrežu za spasavanje nasukanih morskih sisara, kažu stručnjaci.

U SAD, NOAA ih navodi po regionu i državi.

Velika Britanija ima nekoliko različitih organizacija koje možete kontaktirati na osnovu vaše lokacije.

Kad ih kontaktirate, pitaće vas gde ste pronašli nasukanu životinju i da li možete da im pružite bilo kakvu informaciju o njenom sadašnjem stanju (da li se mrda, kako joj izgleda koža, i da li ima vidljivih rana, na primer).

Ako životinja deluje kao da je živa, savetovaće vas da je se klonite.

„Ne preporučujemo da prilazite kitu bez direktnog saveta da to učinite od tima za hitne reakcije“, kaže Erou.

Ako ima drugih prolaznika u blizini, stručnjaci savetuju da svi budu tihi da ne bi dodatno uznemiravali kita.

Hager predlaže slkanje životinje i scene iz različitih uglova, i da se fotografije pošalju timu za hitne intervencije da bi mogao da prati njen status.

U nekim slučajevima, ako tim za nasukanje proglasi situaciju bezbednom, prolaznici mogu da pomognu da održavaju životinju hladnom uz pomoć vode.

Ni pod kojim uslovima, ljudi ne smeju da pokušaju da gurnu ili povlače životinju nazad u vodu, upozorava Hager.

Rukovanje nasukanim morskim sisarom ili njegovo guranje nazad u vodu, čak i ako je dobronamerno, može da se računa kao zlostavljanje zaštićene vrste, koje je protivzakonito u SAD, kaže Hager.

Kad odsukavanje funkcioniše

Jednom kad tim za hitne intervencije pristigne i proceni kita, može da pokuša da vrati kita u more ako ga proglasi dovoljno zdravim za to.

Prema ekspertima, to je retko sa tako velikim kitovima ili grbavim i plavim kitovima.

„Gotovo nikad ne možemo da izvedem kontrolisano vraćanje u more kita, jer su suviše veliki za manuelno pomeranje, čak i uz pomoć specijalizovanih pontona za spasavanje životinja iz redova kita koje neke organizacije poseduju – oni su samo za male kitove“, kaže Erou.

Tim za hitne reakcije bi mogao da angažuje prolaznike kod manjih kitova ili drugih morskih sisara ako se smatra bezbednim i odgovarajućim za njihovo odsukavanje.

Svaki slučaj nasukanja je jedinstven i samo obučeni član tima može da donese odluku u vezi sa blagostanjem životinje, kaže Hager.

Eutanazija nasukanog kita

Odluka da se izvrši eutanazija nasukanog kita – što znači, ubiti ga da biste mu skratili muke – nikad nije laka, kažu stručnjaci.

„Eutanazija je poslednje pribežište koje se koristi za životinju proglašenu nesposobnom da preživi“, kaže Džim Rajs, direktor programa za nasukane životinje pri Institutu za morske sisare Oregonskog državnog univerziteta.

Međutim, čak i ako veterinari koji su prisutni na sceni veruju da je to najmilosrdnija moguća stvar, to nije uvek moguće.

Na primer, potrebna je veoma velika količina lekova da bi se izvršila eutanazija nad kitom na saosećajan način i može biti teško primeniti ga.

Ubiti životinju vatrenim oružjem je takođe teško imajući u vidu koliko joj je debela koža – i, naravno, eutanazija bilo kojim sredstvom zahteva specijalno odobrenje.

U Timijevom slučaju, nemački zvaničnici su rekli da eutanazija nije održiva opcija pod datim okolnostima.

A onda je tu i pitanje preostale životinjske strvine.

Ako je na kitu izvršena eutanazija hemijskim agensom, njegovo telo mora da se odloži na odgovarajući način, jer može da otruje strvinare.

Ako umre prirodnom smrću ili bez opasne hemijske pomoći, strvina se često ostavlja ili sahranjuje na plaži na kojoj se nasukala.

Imajući u vidu odsustvo drugih opcija, krupni kitovi se često ostave da umru bez intervencije jer je to „najhumaniji i najpraktičniji način“, kaže Rid.

To može da potraje od nekoliko sati do nekoliko dana.

Za posmatrače, može delovati surovo ostaviti životinju da umre bez pokušaja intervencije.

Morski stručnjaci saosećaju sa naletom saosećanja i željom da se spasi tako veličanstveno stvorenje.

„Morske životinje izazivaju veoma snažne emocije kod ljudi, od kojih većina želi samo najbolje za tu životinju“, kaže Rajs.

Ali bi ljudi mogli da imaju nerealna očekivanja u vezi sa tim šta je izvodivo za opstanak životinje, dodaje on.

Dok su spasilačke operacije za premeštanje Timija započinjale, on je već verovatno bio u stanju ozbiljno narušenog zdravlja, a šanse za opstanak bile su izuzetno niske, kaže Erou.

„Nije uvek u najboljem interesu životinje vratiti je u more, imajući u vidu njeno zdravstveno stanje, kao i cenu i napor nasukanja dok je bila živa“, kaže Hager.

Za ljude koji žele da pomognu kitovima ugroženim od nasukanja, efikasnija tačka intervencije mogla bi da bude pre samog čina: na primer, kroz inicijative koje sprečavaju prilov i upetljavanje i tako smanjuju ukupan broj slučajeva nasukanih životinja.

Prilov i uplitanje kod ribolovačke opreme ubije procenjenih 300.000 životinja iz reda kita godišnje – među njima, izgleda, i Timija.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Povratak otpisanih: Pesma plavih kitova odjekuje tropskim rajem, naučnici uzbuđeni
• Uginuo beluga kit za koga se sumnjalo da je „ruski špijun“
• Kako kitovi pomažu da se ohladi Zemlja
• Šta raditi sa jatom nasukanih kitova: Ukopavanje ili vraćanje trupala u more
• Kako se na Balkanu čuva šarolikost prirode
• Traženje utočišta za kita proglašenog ruskim špijunom