Ivanu* je suprug počeo da ponižava dok je još bila trudna.
Ubrzo su počela da dobija batine.
„Uvek je ispadalo tako da sam ja kriva što me je udario“, kaže Ivana za BBC na srpskom.
„Polako me je izolovao od svih, a onda mi je zapretio smrću“.
- Zbog čega žene u Srbiji najčešće stradaju od ruke najbližih
- Zaključani zajedno – Rusija: Kako žive žrtve porodičnog nasilja u uslovima karantina
- „Nijedna žena manje“: Šest žena ubijeno u porodičnom nasilju u Srbiji od januara
Ivana je već neko vreme u Sigurnoj kući, a dok prolazi emotivnu torturu, sledi i papirološka.
Srbija je tokom leta 2020. godine usvojila novu Strategiju koja treba da postavi zakonski okvir za narednih pet godina.
Strategija bi trebalo da pomogne žrtvama nasilja dok se, u nameri da se izbore sa nasilnicima, rvu sa procedurama po sudovima i policijskim stanicama.
Na listi Ivaninih nedoumica su – da li i kako dobiti finansijsku nadoknadu na sudu i kako izbeći da priču o batinama mora da ispriča i do deset puta da bi izdejstvovala zabranu prilaska.
Možda je i najvažnije – kako živeti sa strahom koji će je pratiti ceo život – šta ako se nasilnik jednog dana vrati po nju?
BBC je sa Ivanom i stručnjacima pokušao da odgovori na ova pitanja.
- U karantinu sa nasilnikom – kako to izgleda
„Ne izlazim nigde, on je obučen da me nađe“
Kad sam uspela da odem, prvih nedelju dana nije ni znao gde sam.
Onda je saznao i pretio da će prijaviti otmicu deteta, to mi je advokatica rekla.
Mislim da ne zna tačno gde sam. Mislim na lokaciju. Ili možda i zna.Ne izlazim nigde, jer gde god da sam – on sve zna.
Tako je bilo ranije.
Otišla sam samo dva puta do suda i savetovališta.I to je to.
Njemu je posao da se bavi bezbednošću, on je obučen da me nađe.
I druge žene se plaše.
Upravo je pitanje bezbednosti jedan je od elemenata kojom se bavi Nacionalna strategija za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela za period 2020 – 2025. godine.
„Kao deo strategije, biće osnovana Nacionalna služba za pomoć i podršku žrtvama krivičnih dela u okviru svih viših sudova u Srbiji“, kažu za BBC u Ministarstvu pravde.
Kada žrtva prijavi nasilje i obrati se za pomoć nekom od ovih sudova, dodaju u Ministarstvu, ona ima pravo i na besplatnu pravnu pomoć, ali i na to da bude obaveštena o tome kada je nasilnik pušten na slobodu.
Da žrtve u Srbiji, trenutno, nemaju pravo da znaju gde se nasilnik nalazi pokazuje, nažalost, broj femicida.
„U Vojvodini je pre par godina nasilnik izašao iz zatvora i ubio suprugu“, kaže za BBC Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.
„On je prethodno seksualno zlostavljao ćerku i iz zatvora joj je pretio. Niko se nije obazirao“.
Cela strategija, dodaje Macanović, u Srbiji je doneta jer smo u postupku usklađivanja zakonodavstva sa Evropskom unijom, gde postoji pravilo da žrtve moraju da budu obaveštavane kada je nasilnik pušten iz pritvora.
„To je pitanje njihove bezbednosti“, kaže pravnica.
„One se sada oslanjaju na to šta će im u hodniku možda reći policajac ili neko drugi. Kao da im čine uslugu, a to je, zapravo, njihovo ključno pravo – da znaju gde je nasilnik“.
Odgovornost države
Macanović kaže da je preporuka da se oformi grupa za podršku žrtvama, koja će mesec dana pre nego što nasilnik izađe iz zatvora – praviti plan za zaštitu žrtve ako nasilnik pokuša da joj priđe, a ima zabranu.
Da država može da bude odgovorna za bezbednost žrtava pokazuje i slučaj u Hrvatskoj od pre 11 godina koji je došao Evropskog suda za suda za ljudska prava u Strazburu.
Dogodilo se da je nasilnik pretio da će bivšu suprugu, ako mu se ne vrati, razneti bombom, kao i njihovu zajedničku ćerku.
- „Ostao sam sa njom iz straha da će me ubiti“
- „Nije bio srećan dok me nije imao samo za sebe“
- Šarliz Teron o porodičnoj tragediji: „Kad je moja majka ubila oca”
Kako je tu pretnju ponavljao i u Centru za socijalni rad, kao i tokom krivičnog postupka koji se vodio protiv njega zbog porodičnog nasilja, osuđen je na kaznu zatvora od pet meseci i meru obaveznog psihijatrijskog lečenja.
Ali, kada je izašao iz zatvora, ubio je obe.
Sud je utvrdio odgovornost Hrvatske zbog nepreduzimanja odgovarajućih mera.
„Sve sam morala da pričam, iznova i iznova“
Živeli smo sami i ja sam uvek bila sama. On je sve probleme spolja donosio u kuću. Nije prestajao taj pritisak.
Nisam radila, počinjalo je sve polako, da čovek ne primeti. Ja sam došla iz drugog grada, nisam imala nikoga.
Odjednom su, ali nije odjednom, krenule te batine i pretnje smrću.
To je bilo užasno.
Užasno je dalje bilo i kada sam sve to morala okolo da pričam, iznova i iznova.
Pomogli su mi mnogo u Sigurnoj kući. Onda imaš osećaj da nisi sam.
Tu su i druge žene.
Kada se žrtva obrati sudu, podršku bi, prema Strategiji, trebalo da pružaju sudski i tužilački pomoćnici, dodaju iz Ministarstva pravde.
„U skladu sa raspoloživim ljudskim i materijalnim resursima, kao pružaoci pomoći će biti angažovani i psiholozi već zaposleni u postojećim službama podrške pri sudovima i javnim tužilaštvima“, dodaju iz Ministarstva.
Dodatna sredstva biće potrebna, piše u Strategiji, i da se zaposli dodatan broj psihologa, kao i pedagozi i specijalni pedagozi.
„Nama je žao što je strategija pisana tako da formiranje takvih službi bude samo pri višim sudovima, samo u 25 sudova i samo jedna osoba po sudu. To je nedovoljno“, kaže Macanović.
Ukazuje i na to da Strategijom nije propisana ni obaveza da postoji prostorija gde se žrtve saslušavaju.
- Trčanjem protiv nasilja
Žrtve imaju pravo da dobiju status posebno osetljivog svedoka, a retko ga dobijaju, tvrdi advokatica.
„Nedostaje nam to da žrtve imaju pravo da od države dobiju osobu od poverenja. To je osoba koja ide sa žrtvom da ona ne bi bila sama“, kaže Macanović.
„Kada žrtva treba da priča najstrašnije priče, te osobe su moralna podrška da bi žrtvi bilo lakše da podnese torturu krivično-pravnog sistema koji je bez empatije“.
„Novac ne može da kupi utehu, ali menja mnogo toga“
Mnogo žena u Sigurnoj kući nema nikakve prihode.
Čula sam da je taj džeparac 7.000-8.000 dinara.Ja sada imam platu pa mi ne zavisi toliko.
Ali, da nemam – zavisilo bi mi sve.
Ne bih očekivala da dobijem novac baš od njega, ali svima nama treba novac da bismo živeli. Kad nemaš ni džeparac, ne možeš ništa.Kako da pobegneš ili bilo šta?
Neću da ga tužim dalje, za to mora da se pokreće novi postupak.
Podnela sam za alimentaciju, ali ne mogu dalje.
Plašim se od same pomisli da ga vidim na sudu, a kamoli da to traje nekoliko godina.
Žrtvama nasilja bilo kakav novac ne predstavlja samo nadoknadu za pretrpljeni bol „već način da prežive“, kaže za BBC Vesna Stanojević iz Sigurne kuće.
„One moraju da imaju neka sredstva da bi osećale da barem deo mogu da iznesu same“, kaže Stanojević.
„Treba im barem za osnovno, dok ne stanu na noge“.
Nova Strategija propisuje da Srbija mora da usvoji određene pravne okvire da bi žrtve ranije u postupku mogle da dobijaju finansijsku nadoknadu.
Predviđeno je, kažu iz Ministarstva pravde, da žrtva dobije odluku o naknadi štete od nasilnika „u razumnom vremenskom okviru“.
Ipak, u praksi se pokazalo, dodaju iz ovog Ministarstva, da se „postupak značajno produžava, žrtva izlaže dodatnim troškovima, a pravosuđe opterećuje dodatnim brojem predmeta“.
Ako trpite nasilje pozovite:
Sigurna kuća
- 0800 011 011 besplatan poziv radnim danima 10-19 časova
- 011 2769 466 radnim danima 10-19 časova
- 062 304 560 noću 19-10 časova
Autonomni ženski centar
- 0800 100 007 – SOS telefon
- 065 26 56 178 – besplatna pravna pomoć
- Oba broja telefona su dostupna radnim danima od 10 do 15 časova.
- Tu su i mejlovi [email protected] ili [email protected], kao i Fejsbuk nalog.
Žrtvama novac generalno znači, u zavisnosti od toga kakvu su krivičnu štetu pretrpele, kaže Vanja Macanović.
„Nije pitanje kupovine utehe, već su žrtve pretrpele fizičke povrede pa moraju da idu rehabilitaciju ili da uzmu bolovanje.
„Pretrpele su i psihičku traumu pa im je potrebna terapija da se izbore sa tim. Sve to košta“, kaže ona.
Najveći problem je, dodaje ona, što žrtve moraju posebno da tuže nasilnika u novom sudskom postupku da bi dobile nadoknadu, a sve to traje.
„Nakon dve do tri godine koliko je trajao prvi postupak, žrtve onda moraju same da plaćaju sudske takse, da otvaraju novi postupak i plaćaju veštačenje“, kaže Macanović.
„Moraju da imaju advokata, a to traje nekoliko godina. Čak i ako dobiju spor, pitanje je koliko bi mogle da se naplate od učinioca. Sve to se dešava u vreme kada izvršioci bez problema naplaćuju račune“.
Već dugo se, dodaje Macanović, nevladine ogranizacije zalažu za pravljenje Fonda za žrtve.
„U Francuskoj na svaki ugovor o osiguranju jedan odsto ide u fond. Najčešće se fond puni od igara na sreću.
„Srbija još čeka taj fond“, dodaje advokatica Autonomnog ženskog centra.
Kad se sve završi
Imam planove za budućnost. Najbitnije mi je dete.
Da bude kod mene, da bude bezbedno.
Ne smem da pomišljam na dan kada ću ga videti. Biće to verovatno u sudu, ne znam kako će izgledati.
Posle toga, plašim se, videću ga ponovo.
Mislim da će prekršiti zabranu prilaska. Ne znam zašto, ali tako mi se čini.
Gde god da odem i da se sakrijem.
*Ime je promenjeno i poznato je redakciji.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
