Ruševine karaule Košare stoje i četvrt veka od razaranja.
„Ovde je pala bomba“, pokazuje mi stojeći na šutu Hisen Beriša, bivši komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Košare su pusto selo na zapadu Kosova, uz samu granicu s Albanijom, na obroncima Prokletija, do kojeg stižemo posle tri sata vožnje od Prištine.
Do kasarne nam treba još skoro sat hoda po uskim stazama kroz gustu borovu šumu.
Nekadašnji granični objekat Vojske Jugoslavije, oko kojeg su se vodile žestoke borbe od 9. aprila do 14. juna 1999. godine tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, u međuvremenu je stekao gotovo mitski status i na Kosovu i u Srbiji.
- Rečnik bombardovanja: Šizela, smirela, target, lokatori i kolateralna šteta
- Kako je pad „nevidljivog“ F-117A izgledao sa zemlje, a kako iz kabine aviona
- Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
- Zločini u Velikoj i Maloj Kruši na Kosovu, 25 godina kasnije: „I dalje ne razumem zašto“
Bitka na Košarama je jedno od poglavlja u sukobu bezbednosnih snaga režima Slobodana Miloševića i albanskih pobunjenika od 1998. do 2000, tokom kojih je ubijeno ili nestalo više od 13.500 ljudi, navodi Fond za humanitarno pravo.
Tokom 67 dana borbi na nepristupačnom terenu, poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije. Imali su u proseku 25 godina, a mnogi su bili tek punoletni redovi na odsluženju vojnog roka, podaci su Ministarstva odbrane Srbije.
Ubijeno je 114 pripadnika OVK, prema prištinskim zvaničnicima.
Dvospratnu građevinu od crvenih cigala NATO je gađao maja 1999.
„Tada je poginulo sedam vojnika i 15 ranjeno“, opisuje Beriša, pokazujući na gomilu šuta i slomljenih blokova, mesto gde je i sam povređen.
U karauli su tada bili borci pobunjeničke OVK koji su je zauzeli 11. aprila 1999. i držali je do kraja sukoba.
Košare danas
Tokom bitke, Beriša je bio 29-godišnji „razmetljivi komandant sa plavom beretkom, koji je zbijao šale i, tapšući ih po leđima, bodrio vojnike“, pisao je Vašington post u maju 1999.
Sličan je i četvrt veka kasnije, mada krupniji i u odelu, pošto je već nekoliko godina poslanik Demokratske partije Kosova Hašima Tačija, nekadašnjeg lidera OVK, danas na procesu pred sudom za ratne zločine u Hagu.
Beriša pristaje da, posle razgovora na dobrom srpsko-hrvatskom u Prištini, obiđemo Košare.
Kasnije zaključujem da sam među retkim novinarima iz Srbije koji će otići tamo posle okončanja sukoba.
Tokom vožnje, sa jednim od saboraca razgovara na albanskom, ali se trudi da mi prevede većinu razgovora.
Poslednje selo u kosovskoj ravnici je Batuša, odakle magistralni put nastavlja pravo ka Morini, još jednoj od nekadašnjih jugoslovenskih karaula.
Danas je tu granični prelaz ka Albaniji – vrlo uočljiva kućica na čistini, okružena visokim vrhovima obližnjih brda.
Dok su se vodile borbe, za artiljeriju je to bila jednostavna meta, objašnjava Beriša.
Dok se vozimo nazad ka račvanju da bismo skrenuli na uspon ka selu Košare, pored puta se smenjuju žute livade, poneki restoran i spomenik poginulim borcima OVK.
U ovom delu Kosova, nekoliko kilometara od Dečana i Junika, 1998. je bilo čvrsto uporište OVK.
Selo Junik ovenčano je svetskom pažnjom kada ga je posetio američki izaslanik Ričard Holbruk, snimljen u čarapama sa borcima OVK, prema tamošnjem običaju da se u kuću ne ulazi u cipelama.
Usput nailazimo na putokaz koji nagoveštava da se krivudavim asfaltiranim putem stiže do Memorijalnog kompleksa poginulim borcima OVK.
Nadgrobne ploče poređane su u koncentričnim krugovima po datumu smrti poginulih.
„To je ono što smo ovde nosili“, kaže Beriša, pokazujući na čelo.
Grb OVK, koji su imali i na beretkama, sastoji se od tri slova UČK (OVK) i kruga sa orlom, albanskim nacionalnim simbolom.
Odatle se pruža pogled na neobično ravni i pod snegom uglačani, gotovo pravolinijski vrh Škeljzen u Albaniji, koji je tokom rata koristio obema stranama kao orijentir, pokazuje mi Beriša.
Odatle krećemo ka karauli Košare, ali se do nje ne može kolima, već makadamom – prvo nizbrdo do potoka, pa preko drvenog mostića planinskom šumskom stazom uzbrdo.
Hodamo po puteljku dok nam pod nogama šušti suvo hrastovo lišće iz kojeg stidljivo izbijaju ljubičice i jagorčevine.
Na nadmorskoj visini većoj od 1.000 metara mirišu borovi.
Sunčano je, pa graške znoja odaju bivšeg komandanta OVK da odavno ne trenira.
„Za dva meseca bih se vratio u kondiciju“, kaže, šaleći se na sopstveni račun.
Na samo kilometar odatle je Albanija.
„Na tom delu granice se uvek ginulo“, navodi Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije, u razgovoru za BBC na srpskom.
Tokom 1998. Vojska Jugoslavije je registrovala 130 incidenata u pograničnoj oblasti „koji imaju akt agresije“, poput masovnog unošenja oružja, navodi srpski oficir.
„Sada da se to desi u nekoj državi Evrope, zasedao bi Savet bezbednosti UN“, uveren je.
A to je tek bio uvod.
Kako je došlo do bitke
„Bitka na Košarama nije počela 9. aprila 1999, već je tada doživela kulminaciju“, kaže Šljivančanin.
„Počela je 1997, kada je krenula pobuna u Albaniji, a oružje i oprema su prebačeni tamo“.
Te godine, susednu Albaniju su pet meseci potresali protesti i pobuna posle propasti piramidalne štednje u koju je bila uključeno skoro dve trećine građana.
Velike količine oružja pokradene su iz slabo čuvanih ili napuštenih skladišta i beogradske vlasti, ali i strani analitičari su u to doba tvrdili da je većina završila na Kosovu.
Tokom 1998, a posebno posle ubistva Adema Jašarija i njegove porodice u Drenici, OVK je dobijala sve veću podršku među Albancima na Kosovu, što je naišlo na snažan odgovor srpskih bezbednosnih snaga.
U borbama su stradali i civili, desetine hiljada Albanaca je raseljeno, a pripadnici OVK su zadobili težak udarac u centralnom Kosovu.
Snage su grupisali u egzilu, na severu Albanije.
„Mislim da je bio 30. septembar kad je Milošević rekao ‘nema više OVK’, mi smo tad sedeli sa Agimom (Ramadanijem), načelnikom štaba. On gleda televiziju i kaže: ‘E, ima OVK'“, seća se Beriša.
„Pita me jesu li uvežbani vojnici za zasede i borbe, kažem ‘jesu, i to bojevom municijom’, jer nismo imali manevarsku, a on mi naredi da okupim najbolje vojnike.“
Sledeće zore su, na osnovu prethodno svakodnevnog izviđanja, izvršili upad u pograničnoj oblasti, iz sela Padeš i Papaj u Albaniji, gde su bili smešteni u staroj kasarni albanske vojske.
Isti dan kao „najteži u životu, kada je čupao kosu s glave“ opisuje Šljivančanin, komandant graničnog bataljona u Đakovici, postavljen na to mesto jula 1998.
Tada su napadnute karaule Morina i Košare.
Poginulo je šest vojnika, a više ih je teško ranjeno, kaže.
Za OVK je ova akcija bila prelomna za promenu taktiku i sa gerilskog ratovanja, pređe na klasično vojno organizovanje.
„Gerila je takva da napadneš i stvoriš osećaj da si ti svugde, ali nisi u stanju da braniš civilno stanovništvo“, kaže Beriša, koji je u OVK bio jedan od retkih sa vojnim obrazovanjem.
Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) služio je 1990. u današnjoj Severnoj Makedoniji, dok su njegovi borci uglavnom bili civili obučavani u Albaniji.
„Rešili smo da pređemo u frontalni rat i napadnemo s granice.
„To je doktrina oslobađanja jedne teritorije, počnete rat s jedne, i završite s druge strane granice za slobodu“, opisuje Beriša.
Plan nije brzo ostvaren.
Tokom jeseni 1998, sve se više pominje da bi NATO mogao da započne vazdušne udare na Jugoslaviju u cilju.
Povod je bio, kako su govorili međunarodni zvaničnici, zaustavljanja humanitarne katastrofe, progona i etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova koje su počinile bezbednosne snage Miloševićevog režima.
Poslednja šansa diplomatije propala je naredne zime, posle fijaska pregovora jugoslovenske i albanske delegacije pod okriljem međunarodne zajednice u francuskom gradiću Rambujeu i Parizu u februaru i martu 1999.
Na Kosovu se među Albancima uveliko sprovodi mobilizacija: obučavani su na pešadijskim, taktičkim vežbama, kao i za upotrebu minobacača, topova i tenkova.
Bombardovanje Jugoslavije je počelo 24. marta, bez prethodnog odobrenja Saveta bezbednosti.
„Najgore što se jednoj državi može desiti je da imaš spoljašnju agresiju NATO i unutrašnju pobunu na teritoriji“, kaže Šljivančanin.
„Nikad se nije desilo u istoriji da Srbija nema saveznike, sve susedne države su ustupile teritoriju, more i vazduh za agresiju na našu zemlju, a to državno rukovodstvo nije smelo da dozvoli.“
Šesnaest dana posle početka bombardovanja, počinje bitka za Košare.
Zašto je bitka za karaulu bila ključna?
„Nisam ovde bio 25 godina“, kaže Beriša nadomak granice s Albanijom, jer uglavnom obilazi samo memorijalni kompleks.
Dok hodamo kroz oronulu zgradu, kojoj je nedavno postavljena limena krovna konstrukcija, nije previše emotivan.
„Dali smo mogućnost svim jedinicama unutar Kosova da reorganizuju vatrene linije i krenu u akcije.
„Napali smo iz svih vrsta naoružanja, a otvorili smo i koridore preko kojih možemo slati naoružanje i ljude“, kaže Beriša, opisujući stratešku važnost bitke.
Teren je bio težak i za one koji napadaju i za one koji se brane – to je taktički aspekt bitke za Košare, objašnjava mi.
„Magla, kiša, sneg, hladno, ponekad minus 20, donesemo hranu i čim je stavimo napolju, ona se smrzne ili se puška zaledi.
„Mi smo to iskoristili, jer smo imali iskustvo iz 1998, i ljude iz okolnih sela koji su znali teren“, priča.
Istovremeno NATO bombardovanje bilo je „spas“ za OVK.
„Kopnenu vojsku sa pešadijskim naoružanjem, sad odgovorno tvrdim, mogli smo pobediti u ratu sa Srbijom“, kaže Beriša.
„To se videlo na Košarama: imali smo manji broj vojnika, za sve vreme ratovanja kroz liniju fronta je prošlo 1.800 ljudi, a nikad nisu bili zajedno“.
Ponosno ističe moral boraca kojih je u proseku bilo oko 400.
Dok je „Vojsku Jugoslavije predvodilo pet generala, među OVK je bilo svega pet-šest oficira“ sa formalnim vojnim obrazovanjem, ističe.
„Kad računam ko je bio ispred nas i ko smo bili mi, a znam tačno, ti ljudi su imali samo srce.“
Naspram albanskih pobunjenika, na Košarama su bili graničari Vojske Jugoslavije, mnogi na odsluženju vojnog roka, kaže Šljivančanin.
Ova služba je specifična: granični incident je da se „okrene puška ka teritoriji druge države ili neko stane na granični kamen“.
„Zadatak graničara nije da brane granicu (…) nego da prime taj prvi udar i stvore uslove da dođu jedinice iz dubine i postave liniju odbrane“, objašnjava.
Kao komandant pograničnog bataljona, kaže da je bio siguran u vojnike i verovao u njih.
Bitka
Zbog bombardovanja je izdata naredba da u kasarni Košare ne bude mnogo vojnika, kaže Šljivančanin.
Dan pre napada, obišao je karaulu i usput osetio „podmuklu tišinu“.
„Kad je krenuo napad na karaulu Košare, njihov cilj je bio da probiju odbranu, naprave koridor i spoje se sa Dečanima.
„Poenta je da smo mi graničari izdržali prva dva dana, sve do 11. aprila“, navodi.
Pružanje otpora i zaustavljanje linije fronta na graničnim planinskim vrhovima, od kojih neki prelaze 2.000 metara, ležala je strateška važnost bitke za Vojsku Jugoslavije.
Već prvog dana, Šljivančanin je ranjen, kada je vozilo u kojem je bio sa vozačem upalo u zasedu.
Ubijen je 21-godišnji vojnik Miroslav Stojanović, a Šljivančanin je pogođen u kuk i u petu.
Stojanovićev otac već godinama traži da se izvrši ekshumacija i obdukcija, jer sumnja u zvaničnu verziju o pogibiji sina, pisao je Danas.
„Mi im u prvom naletu nanosimo gubitke, a onda oni staju, jer ne znaju šta ima iza.
„Da su znali, mogli su da uzmu ko zna šta“, govori Šljivančanin dok na svesci crta kako je bitka mogla da izgleda.
Dodaje da je OVK pogrešila koristeći „sitnu taktiku da zauzmu ovu ili onu čuku“.
Jugoslovenskim graničarima se narednih dana pridružuju i iskusniji vojnici iz 125. motorizovane, 63. padobranske i delovi 72. specijalne brigade, kao i pripadnici Vojne policije, i dobrovoljci.
Posle dve nedelje se uspostavila ravnoteža snaga, kaže Šljivančanin.
Narednih sedmica, nastavljene su borbe prsa u prsa, granatiranje, ali i izviđanje i sačekuše, a sukob se prelio i na drugi deo granice, oko Paštrika u blizini Prizrena.
Borbe između OVK i vojske na planini Paštrik vođene su od 26. maja do 14. juna 1999. Desetine boraca na obe strane su poginule, neki i od NATO bombi.
Vojska je dugo odolevala iako su udari NATO avijacije dodatno otežavali njen položaj, kaže Šljivančanin, ne sporeći da je zbog navodnih „grešaka NATO“ i OVK trpela gubitke.
„Rat je opšti haos, civili to nekad ne razumeju.
„Sve do 14. juna, bitka u rejonu Košara je bila briljantna pobeda srpske strane“, tvrdi Šljivančanin.
Bezbednosne snage pod komandom Miloševića su se sa Kosova povukle po potpisivanja Kumanovskog sporazuma 14. juna, kojim je okončano i NATO bombardovanje.
„Srpska strana i Kosovsku bitku 1389. dan danas slavi kao pobedu, a nije bila pobeda.
„Ni u Košarama nije bila pobeda, ali oni kažu ‘mi smo branili domovinu od svih ostalih Amerike, Engleske, Albanije, OVK terorista'“, kaže Beriša.
OVK je pod kontrolom imali granični pojas dužine dvadesetak kilometara, širine od nekoliko stotina metara do osam kilometara, tvrdi Beriša.
„Kad jednoj vojsci uzimaš kasarnu, ta vojska je već poražena.
„Kad jednoj državi uzimaš granicu, nije bino koliko kilometara držiš, ta država je izgubila suverenitet i teritorijalni integritet, a mi smo to uspeli u Košarama.“
Nijedna država nije poslala vojnike da budu deo OVK, već su stranci, pa i iz Albanije, bili samo pojedinačni borci, tvrdi on.
Ipak, o akciji su obavestili Vrhovni štab albanske vojske i bezbednosne službe Velike Britanije i Amerike, MI6 i CIA, NATO, priznaje.
Beriša demantuje navode iz trodelnog filma srpskog Ministarstva odbrane i Radiotelevizije Srbije da je OVK imala više hiljada boraca, tvrdeći da ih je na početku „od komandanta do Šefčeta kuvara bilo 256″.
„Kažu tamo da je do kraja akcije ‘terorista’ bilo 7.000, a 7.000 je polovina cele OVK, ukupno je bilo od 15 do 20.000″, ističe Beriša.
NATO: ‘Nije bilo zasebnih velikih bitaka’
Džejmi Šej, tadašnji NATO portparol, kaže da je bombardovanje bilo „humanitarna intervencija kako bi se zaustavilo kršenje ljudskih prava i nasilje nad civilima“.
„Cilj je bio da se omogući kosovskim Albancima da ostanu na Kosovu i ne postanu izbeglice ili stalno raseljena lica.
„I, naravno, imalo je uporište u međunarodnom humanitarnom pravu“, kaže Šej u video razgovoru za BBC na srpskom.
Posle neuspeha pregovora u Rambujeu, NATO je odlučio da je vojno rešenje jedino moguće, dodaje.
Ideja je bila da se utiče na Miloševićev režim da povuče snage s Kosova, a da međunarodne trupe održe mir.
- „Žalim zbog ‘kolateralne štete’, ali je bombardovanje opravdano“
- Prvi komandant Kfora: „Pomogli smo i Srbiji“
„Pre svega, NATO nije imao kopnene snage na Kosovu, već je vodio kampanju iz vazduha.
„I kada to izvodite, da budemo potpuno iskreni, ne možete da posmatrate svaki segment borbi, u svakom pojedinačnom selu“, ističe Šej, danas penzioner.
U polusatnom razgovoru, ovaj iskusni stručnjak u odnosu sa medijima, gotovo da ne izgovara reč Košare, iako se više puta vraćamo na ovu temu.
„Drugo, nije bilo zasebnih velikih bitaka kao u konvencionalnim ratovima, gde učestvuju hiljade vojnika i koje bi bile lake za praćenje.
„OVK je bila u malim grupama, sa lokalnim komandantima po selima, i nekad su bili potpuno nezavisni od bilo kakve centralne komande“, napominje Šej.
Iako su se iz OVK sve više oslanjali na Alijansu da će sprečiti nasilje prema civilima, Šej kaže da NATO „nipošto nije bio avijacija OVK“.
Nijedna tadašnja članica NATO nije snabdevala oružjem OVK, već je ono stizalo iz skladišta u Albaniji ili iz zauzetih rezervi srpskih snaga, dodaje.
Tvrdnje srpskih vlasti da je NATO bio poput saučesnika OVK odbacuje kao „mit“.
„Svaka zemlja voli sopstvene istorijske mitove, oni su vrlo zgodni i često razlog da se ne suoče sa istorijskom realnošću i istinom“, kaže Šej.
Kultura sećanja – opet dvostrana
Na bitku na Košarama, političari i neki mediji u Srbiji u poslednjih desetak godina podsećaju uz pominjanje „heroja“ koji su se borili protiv „velike sile“, „terorista“ i „džihadista“.
„U najnepravednijem ratu ikada vođenom, vojna alijansa nije uspela da savlada Vojsku Jugoslavije koja je herojski branila i odbranila našu otadžbinu. (…)
„Oštrica tog napada, vrh koplja koji je trebalo da proburazi našu raspetu zemlju, trebalo je da udari na Košare“, rekao je 2023. Miloš Vučević, srpski ministar odbrane.
„Tamo na Košarama su se slegli vitezovi srpski, kao nekada 1389. godine, i svojim životima stvoriše bedem između dušmana i slobodne Srbije“, poručio je Vučević.
Centar za primenjenu istoriju (CPI) iz Beograda analizirao je 557 medijskih tekstova o Košarama od 2011. do 2020.
U njima se retko daje širi kontekst, a najčešće se ne obrazlaže kako i zašto je do bitke došlo, beleže istoričari.
Grupe su jasno podeljene i nema prostora za nijansiranje i protivrečnosti, čemu pogoduje senzacionalističko izveštavanje i iskrivljavanje činjenica, dodaje se u izveštaju.
Takozvano „političko sećanje“ koristi se u izgradnji nacionalnog zajedništva, gde još izrazitiju ulogu može da igra „sećanje na poraz ili kolektivno pretrpljene nepravde zbog naboja“, jer se grupni identitet konstituiše oko uloge žrtve.
Paralelno sa interesovanjem medija, od 2016. podižu se spomenici poginulim borcima, a neke ulice u Srbiji nose njihova imena.
Na beogradskim zidovima su oslikani murali posvećeni vojnicima sa Košara.
Kosovska politika sećanja o bici na Košarama ne samo da je suprotna od srpske, već se značajno razlikuje i u odnosu na ostale događaje iz sukoba na Kosovu, navodi se u izveštaju Rekoma Decenija sećanja.
„Ona ne samo što preispituje narativ o žrtvi, već ističe jedinstvene značaje koje Košare čine simbolom otpora i pobede.
„Dinamika bojnog polja, jedinstvo Albanaca i strateške implikacije proboja granice doprinose trajnom značaju te bitke za istoriju i politiku zemlje“.
Dok se vozimo nazad ka Prištini posle celodnevnog obilaska granice, Hisen Beriša me pita znam li pesmu „Junaci sa Košara„.
Pomislim da je reč o albanskoj pesmi i odgovorim da ne znam.
Okreće se s prednjeg sedišta ka meni pozadi i kaže: „Ma ne, srpska, sestre Santrač pevaju, pusti da čuješ.“
Uz etno melodiju, tekst je nalik epskoj poeziji:
Ja ti majko živ se vratit’ kući neću i sad već u crkvi zapali mi sveću.
Da Bog meni pokoj s junacima poda, skupom cenom, majko, plaća se sloboda.
Beriša mi kaže da je pesmu pustio i njegovoj majci.
„Ja joj prevedem tekst, majka počne da plače“, priča mi sa sjajem u očima.
„Kažem, ‘ali, majko, to su Srbi, protiv njih sam ratovao, ona kaže ‘pa šta, i oni su nečiji sinovi’.“
Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu iVajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
