Sekač i Leonardo iz kolekcije Dimitrijevića

Sava Dimitrijevic/BBC
Sekač i Leonardo iz kolekcije Dimitrijevića

Naše letovanje 1991. u Crnoj Gori obeležile su tri slike.

Unapred da kažem da se toga ne sećam jer sam imala dve i po godine, dakle – verujemo porodičnim legendama.

Tad sam prvi put letela avionom i toliko sam se ukakila na aerodromu, da ta priča i danas uveseljava moju majku.

Druga, mnogo ozbiljnija je da se baš tih dana zaratilo u Sloveniji pa smo prekratili boravak u Igalu, mada je majka kasnije shvatila da smo se „džabe ranije vratili“, jer je ružniji deo raspada Jugoslavije tek usledio.

Treća priča je da nam je nepoznata žena prišla i zapanjeno pitala majku za mog tad devetogodišnjeg brata:

„Kako vaše dete tako dobro poznaje renesansne umetnike?“.

Majka je zbunjeno zastala i tek posle nekoliko sekundi shvatila:

„A ne, on priča o Nindža kornjačama“.

Leonardo, Donatelo, Rafaelo i Mikelanđelo bili su deo njihove svakodnevice, uz koju sam i ja odrastala.

Crtani filovi o mladim zelenim mutantima koji žive u kanalizaciji Njujorka, jedu picu i bore se protiv Sekača, te godine počeli su da se prikazuju na Radio televiziji Beograd.

Sve ove slike bi i dalje stajale u našim mentalnim porodičnim albumima, da ove iste nindža tinejdžere ne obožavaju i današnja deca.

One su jedan od retkih crtanih filmova koje gledaju, svojevoljno, različite generacije.

Tako je Savu Dimitrijevića koji ima devet godina u njihov svet njujorškog mokrog podzemlja nedavno uveo 30-godišnji brat.

Od tada i on obožava Nindža kornjače.

„Volim ih zato što je mnogo zabavan i smešan crtani film.

„Takođe ih volim zato što je to priča o četiri brata, a nas je trojica u porodici“, kaže Sava za BBC na srpskom.

Njegova starija braća Lazar i Uroš imaju 31 i 30 godina, ali i dalje uživaju u druženju sa zelenim tinejdžerima i brojnim igračkama iz njihove kolekcije.

Omiljeni lik mu je Mikelanđelo, najveći ljubitelja pice i provoda među zelembaćima.

„On mi je omiljeni pošto je mnogo smešan i kul i zbog toga što vozi skejt“, kaže Sava.

Ko su Nindža kornjače?

Splinter je pacov i učitelj borilačkih veština

Sava Dimitrijevic/BBC
Splinter je mutant pacov i učitelj borilačkih veština

Leonardo nosi plavu traku i on je vođa ekipe, barata mačevima – katanama.

Donatelo je ljubičasti, tehnološki genije i najmanje koristi silu, od oružja ima bo štap.

Rafaelo je sa crvenom trakom, promućurni i sarkastični momak, čije je oružje trozubac sai.

Mikalanđelo je s narandžastim pojasom i nunčakama.

U sebi nose klicu globalizacije – imena su im italijanska, žive u Americi, bave se japanskim borilačkim veštinama, a kroz većinu epizoda provlači se kao vrlo važan značaj masovnih medija.

U nešto drugačijem obliku prvi put su se pojavili 1984. u stripu Kevina Istmana i Pitera Lerda, a na Balkan stižu kao junaci crtanih filmova.

Te VHS kasete smo gledali stalno.

Moj brat je dijaloge bukvalno znao napamet.

Pevušili smo uvodnu pesmu, iako je bila engleskom, a ja sam tek stasavala u govornicu srpskog jezika.

I sad čujem onaj posebni glas – Mladi mutanti nindža kornjače.

To je ujedno bio i jedini crtani film gde smo recitovali i čitavu odjavnu špicu.

„Preveo Goran Kričković.

„Tekst interpretirali Ljubiša Bačić, Nada Blam, Vlastimir Đuza Stojiljković i Nikola Simić, magnetoskop Predrag Jeremić, ton-majstor Miodrag Ž. Vučković, realizacija Slavko Tatić“.

Antijunaci sa kojima se deca lako poistovete

Tajna uspeha Nindža kornjača je što su bili rodonačelnici određenog profila crtanog filma, kaže za BBC jedan od onih čije je ime na špici – prevodilac Goran Kričković.

„Oni su prvi super antijunaci i u tome je bila kvaka.

„Deci je bilo mnogo lakše da se poistovete sa nekim koji jeste da imaju veštine, ali imaju i puno slabosti – neispunjenih želja i snova“, kaže Kričković.

Čovekolike kornjače, između ostalog, žele da ih svet prihvati, ali ljudi najčešće vrište kad ih vide – onako zelene.

„Kad pogledate te filmove, a ja sam ih se nagledao onoliko, vidite da se najvažniji deo radnje odvija u njihovom interaktivnom odnosu i problemima sa kojima se suočavaju.

„Protivnik nije toliko bitan, njega na kraju uvek slupaju, više je to drugarstvo bilo u pitanju i duh čopora koji niko ne voli“, ocenjuje Kričković.

Glumica Nada Blam za BBC kaže da su njih četvoro glumaca davali glasove svim likovima crtanog ovog filma, a nije ih bilo malo.

Tu su pored četvorice kornjača i njihov učitelj Splinter, mozak Krang, mutanti Bibop i Rokstedi i brojni negativci, ali i prijateljica kornjača novinarka Kanala 6 Ejpril O`Nil sa ekipom kolega s televizije.

„To je bila ekipa sa velikim glumačkim iskustvom, darom i brzinom.

„Radilo se uživo, bili smo svi zajedno u studiju pa smo mogli jedni s drugima da komuniciramo kao u pozorištu i to mi danas nedostaje“, kaže ona.

„Zbog toga su ti filmovi posebno topli i uzbudljivi“, dodaje Blam.

Tada je od glumačkog umeća zavisilo koliko će se likovi razlikovati, danas to uglavnom moderna tehnika uradi.

„Igrala sam po pet šest likova u filmu, bila sam svaki ženski glas.

„I Ejpril O`Nil i susetka i prolaznica, i prodavačica i Irma, sve sam ja bila“, svedoči glumica.

Osvojile ceo svet

Popularnost koju su ubrzo stekle Kornjače Nada Blam iskusila je kod ćerke u školi, gde se znalo da je „njena mama Ejpril O`Nil“.

„Deca su očekivala valjda da će da dođe ona lično.

„Kad sam ja ušla, jedna devojčica je bila strašno razočarana i rekla je onako u šoku – `Jao, pa ona uopšte ne liči na Ejpril O`Nil`“, prepričava uz osmeh.

Emitovanje prvih crtanih filmova se poklopilo sa raspadom Jugoslavije, pa su Kornjače deci stasaloj u to vreme bile prozor u neki drugi, šareniji svet.

„Mnogo godina kasnije na letovanju u Grčkoj sreo sam mlađe ljude sa simpatičnom dečicom, kojima sam se predstavio.

„Oni su, maltene, pali ničice, rekao mi je ja ne smem ruku da perem, vi ste taj koji je meni obojio detinjstvo, ja sam se smejao do suza“, prepričava i Kričković.

BBC na snimanju srpskog filma o Ratovima zvezda.
The British Broadcasting Corporation

Glumačka ekipa snova

Za dobar deo generacije koja je sad u tridesetim postoje samo jedne – te Kornjače sa starom sinhronizacijom, gde se njihov ne tako moćni neprijatelj zove Sekač, a ne Šreder, kao u kasnijim filmovima.

Današnja deca su pametnija i manje isključiva, pa Sava voli i „stare i nove“.

Prevodilac Goran Kričković je zaslužan za sva imena, pa i ona koja su ostala kao na engleskom.

„Šreder je postao Sekač da bi bio nešto što asocira na noževe i strašno, a Bibop i Rokstedi su ostali kao u originalu.

„Dovoljno je to neobično i strano i na engleskom, pa sam ostavio tu aromu, i Betmen je Betmen, a ne Šiško ili Šišoljud“, otkriva Kričković tajne zanata.

Sekačevo skrovište Tehnodrom se, na primer, tako zove i u originalu.

Nije, kaže, bio presrećan kad mu je „zapalo“ da to radi.

„Namučio sam se kao nikad.

„Najteže je bilo smišljati odvratnu hranu koju jedu, jer je ideja bila da one njihove pice napravim tako da deci bude bljak kad čuju u lokalnom maniru“.

Mutanti tinejdžeri često stavljaju različite, mnogima neadekvatne, priloge na picu, na primer – inćune ili džem.

„Ideja je bila da to bude antipod onoga što deca vole i da kad kod kuće dobiju ono što im majka skuva da to jedu sa zadovoljstvom, u suprotnom će da dobiju ono što jedu Kornjače“, kaže kroz smeh.

Marijana Mandić koja pravi pice 27 godina objašnjava šta svaka pica treba da ima.
The British Broadcasting Corporation

Zvuk štampača – njinjinjiiii

U to vreme nisu imali ni mnogo tehničkih pomagala.

Ekipa glumaca koja je radila na Kornjačama, radila je na gotovo svim ostalim crtanim filmovima, iako publika pamti svakog junaka drugačije.

„Radili smo kao neki monopolisti sve, jer smo bili fantastično uigrana ekipa.

„Tada se snimalo minut na minut, nismo smeli da gubimo vreme, jer nije moglo da se vrati ako neko pogreši“, svedoči Blam koja je jedina ostala od velike glumačke četvorke.

Kričković se seća da je Slavko Tatić, kao urednik programa, uveo „robotski govor“ – kroz plastične čaše.

„Kad govoriš kroz to zvuči kao Šer kad peva čuvene pesme, to su trikovi na sinhronizaciji“.

Rad na crtanom filmu bio je vrlo zahtevan, jer su se epizode često emitovale, a gotovo sve se radilo ručno.

„Morao sam da liferujem te epizode dinamikom koja je bila, blago rečeno, nehumana, ali sam bio mnogo mlađi pa sam mogao da noćim tamo“, priseća se sa osmehom.

On je već sedam godina u penziji, a prevodilački staž je počeo koristeći pisaću mašinu.

Ubrzo potom dao je hiljade maraka za „polovan, prošvercovan Komodor 64″, koji mu je zbog tastature za sva vremena prirastao za srce.

Kad je počeo da radi Kornjače, kompjuterska era je tek počela i najteže mu je bilo što je sve moralo da se štampa u šest primeraka, a ni fotokopir mašina nije bila baš tako dostupna.

Svaka epizoda imala je 15-20 strana.

Tada dostupni štampač je radio, kaže „svemirskom brzinom strana u minuti otprilike“.

„Snalazio sam se u vreme matričnih štampača, koji su počeli sa mastionicama.

„Koristio sam papir za teleprintere, ako se sećate toga, pravio ga tada još naša fabrika Aero Celje, jer je imao tri primerka, to su bile rolne od 20, 30 metara“.

Teleprinteri su prvobitne električne pisaće mašine koje su se koristile za slanje i primanje poruka, a dosta su ih koristile novinske agencije da primaju vesti.

„Taj štampač koji je traktorče bio, morao je da radi 30 do 40 minuta – njinjiiinji.

„Tako da su me komšije obožavale i ujutro bi mi rekli, a vi ste noćas radili do kasno“, kaže u šali.

Futuristička umetnost koja se ostvarila

Nada Blam kaže da se i danas seća svakog detalja sa snimanja.

„Nindža kornjače, kao i drugi crtani filmovi, uvek su vrsta umetnosti koja se može nazvati futurističkom.

„Sve što je bilo u filmu sve se 15 ili 20 godina kasnije pojavilo se u stvarnosti, osim naravno mutanata, ali stalno pričamo o mutacijama“, kaže Blam.

„Tamo ima mozak koji prati sve, a ti je IT sektor danas, to je to, apsolutno se sve ostvarilo“, dodaje.

Jedno od tih je zelena spravica – kornjokomunikator.

„Sećam se toga vrlo dobro, Ejpril O`Nil je komunicirala sa kornjačama tako što je imala u ruci nekakav aparat gde se videla slika njihova i njena, to je današnji mobilni telefon koji ima Vajber ili Vocap.

„Mislila sam da to nikad neće postojati i da to postoji samo u crtanom filmu, da su to pusti snovi, a već 15-ak godina kasnije ja sam takav aparat držala u rukama“, priča Blam.

Sekač u jednoj od epizoda šalje male kamere koje lete i imaju propelere, a iz sedišta Tehnodroma gleda šta one snimaju.

Danas se dronovi za snimanje koriste gotovo svakodnevno, čak i za snimanje svadbi.

„Moj zaključak je da ljudi koji stvaraju crtane filmove imaju na umu da su oni namenjeni deci, oni na jedan način edukuju klince za ono što će doći kad oni porastu.

„Crtani filmovi od Diznija pa nadalje imaju svoju pouku, samo je potrebno da budeš dovoljno sposoban da shvatiš koja im je misija“, kaže glumica koja već decenijama pozajmljuje glas animiranim likovima.

„Ono što je danas trend je očuvanje prirode, da se svaka stvar i svaka biljka i životinja vrate u svoje stanište“, dodaje Blam.

Nije stvar samo nostalgije

Do danas snimljeno je šest filmova, pet TV serija, u jednom su se družili sa Betmenom, objavljeno je mnoštva video igara i bezbroj stripova.

„Tako su Kornjače postale deo popularne kulture kao malo koja strip kreacija“, piše američki novinar Ričard Njubi za Holivud reporter.

Razlog što su toliko voljene i posle tri decenije ne leži samo „ u nostalgiji za detinjstvom“, navodi u tekstu posvećenom mladim nindža reptilima.

„Stil u kome su prikazani se menjao i njihova nijansa zelene varirala je tokom godina, ali Kornjače nikad nisu ostale dugo zaglavljene u kanalizaciji.

„Uverljivo prikazan svet je ono zbog čega je film tada radio, i zbog čega je 30 godina kasnije ostao toliko cenjen među obožavaocima i poznavaocima stripova“, opisuje Njubi.

Radnja se ne dešava u nekom izmišljenom gradu, poput Betmenovog Gotama, već u pravom Njujorku, koji je pomalo prljav, ali živi – i to se oseća.

Džidžabidže i komercijalni uspeh

Propratne „džidžabidže“ omogućile su dodatnu vezu dece sa ovim junacima, smatra Goran Kričković.

„Globalizacija je već tad bila toliko prisutna da je štamparija u Gornjem Milanovcu već štampala sličice za nekoliko serijala.

„Uz crtane filmove prodavali su se torbice, peškiri koferčići, jer su otkrili zlatan rudnik da sam crtani nije ono što je profit, već sve ono što prati“, kaže on.

„Deca neće da se kupaju ako nije Nindža kornjača peškirić ili sapunčić.

„Udarili su na najmekše i možda to i jeste razlog njihovog globalnog uspeha“, ističe Kričković.

Prodaja igračaka sa likovima Nindža kornjača napredovala je vrtoglavom brzinom, a nastavila se i danas.

U Netfliksovom dokumentarcu Igračke koje su nas napravile, u epizodi o Nindža kornjačama navodi se kako je sve počelo u jednom stanu u Americi, da bi za nekoliko godina donelo milione dolara prihoda i autorima i prodavcima igračaka.

Detinjstvo sve više unutra

Kornjotenk

Sava Dimitrijevic/BBC
Kornjotenk

Možda je sve to dovelo do toga, smatra Kričković, da moderna deca većinu vremena za zabavu provode unutra, ispred ekrana – manjih ili većih.

„Gledajući klince i klinceze oko moje zgrade vidim da se niko više ne igra napolju, osim što voze one trotinete i rolšue to sa štitnicima i kacigama, kao da su kornjače.

„A suštinski verujem da je oguljeno koleno važan element odrastanja“, ističe Kričković, danas 60-godišnjak.

Druženje se posebno smanjilo tokom epidemije.

Dimitrijevići kod kuće imaju sve glavne likove, ali i skrovište za Nindža kornjače, Kornjotenk, motor i nekoliko negativaca, među kojima je i Sekač.

„Zbog korone mi ne dolaze drugari, ali se redovno igram sa braćom.

„Oni smišljaju i najbolje igre“, kaže Sava.

Pa, Kavabunga!


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

close
Nindža kornjače: Zašto i posle 30 godina volimo ovaj crtani film 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.