Olimpijske igre i politika: Kako i zašto su Igre otkazivane i bojkotovane kroz istoriju

Grčka, peti vek pre nove ere.

Persijski kralj Kserks dolazi u pohod sa vojskom koja broji od više od 300.000 ljudi u bici kod Termopila, opisanoj u holivudskom blokbasteru 300.

Ipak, protiv mnogobrojne persijske vojske izlazi da se bori svega 7.000 Grka, od kojih je 300 bilo Spartanaca.

Kada je Kserks pitao zašto ih je tako malo, odgovor je bio – svi odrasli grčki muškarci su na Olimpijskim igrama.

„Savremeni svet nije antička Grčka, da ratovi prestaju zbog Olimpijskih igara“, kaže za BBC na srpskom Nikola Mijatov, istoričar i saradnik Instituta za modernu istoriju.

Danas se dešava upravo suprotno, dodaje.

„Igre su više puta žrtvovane zbog politike i morala da bude odložene, najčešće zbog ratova“, kaže Mijatov.

• Zašto Japan ne otkazuje Olimpijske igre – sve više problema pred početak
• Minhen 1972: Septembarski dani posle kojih više ništa nije bilo isto
• Na tribinama muk – koliko je korona virus promenio Olimpijske igre

Japan nije prva zemlja koja je 2020. godine bila primorana odustane od organizacije Olimpijskih igara.

Dogodilo se to i 80 godina ranije, a razlog je bio Drugi svetski rat.

Igre su otkazivane još nekoliko puta kroz istoriju, pojedinci su ih bojkotovali ili su se bunili protiv nekih protokola, a svaki put se u računicu ubacila – politika.

Košarkaška zvezda Zoran Moka Slavnić je 1980. godine sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio zlato u Moskvi.

Taj turnir su bojkotovale Sjedinjene Američke Države, čija reprezentacija je bila ubedljivi favoriti za prvo mesto, a razlog je bio ulazak vojske Sovjetskog saveza u Avganistan krajem decembra 1979.

„Meni, iskreno, nije bilo krivo što Amerikanaca bilo, a i što bi“

„Što bih plakao što mi glavni protivnik nije došao? Pogotovo ako se umešala politika“, kaže Slavnić za BBC na srpskom.

Divlja maslinova grančica i Vane Ivanović

Kada je, opet u bici kod Termopila, Kserks pitao koja je nagrada za pobednika Olimpijskih igara, pošto je toliko Grka odustalo od bitke zbog njih, dobio je odgovor da je to – venac od grančice divlje masline, pisao je Aleksandar Ćirić, jedan od osnivača nedeljnika Vreme.

Ćirić, koji je bio veliki poznavalac antike i 1996e objavio knjigu o istoriji sporta Igre u Olimpiji, pisao je u tekstu Bitka kod vatrene kapije, da su Persijanci bili zapanjeni odgovorom.

„Teško nama, Mardonije (jedan od persijskih vladara), kad nas vodiš u borbu protiv takvih ljudi koji se ne bore za novac, nego za slavu“, rekao je tada jedan od persijskih zapovednika, piše Ćirić.

Za slavu se 1936. borio i Vane Ivanović, jugoslovenski atletičar, a kasnije i uspešni biznismen u Londonu.

Na jednom događaju pomešao je sport i politiku.

Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Berlinu, koje je nacističkim pozdravom i uz brojne tehnike masovne propagande, otvorio Adolf Hitler.

„Manje je poznato da su jugoslovenski sportisti, kao i sportisti delegacija iz još nekoliko zemalja, odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom na ceremoniji otvaranja Igara 1. avgusta.

„Još manje se zna da je za taj svojevrsni međunarodni bojkot Hitlera najzaslužniji bio jugoslovenski atletičar Ivan Stevan Ivanović (1913-1999). On se tada takmičio u trkama sa preponama“, piše Dejan Đokić, istoričar Goldsmits univerziteta u Londonu za Peščanik.

Berlin je dobio pravo da organizuje Igre pre nego što je Hitler došao na vlast.

Vane Ivanović je, piše Đokić, bio u olimpijskom selu u Berlinu, gde su prikazivani propagandni filmovi o kulturi i prirodnim lepotama Nemačke, i naišli su na dobar prijem.

Međutim, prilikom projekcije filma o nemačkoj vojnoj sili, dvojica jugoslovenskih atletičara, Jovan Mikić (poznatiji kao kasniji partizanski junak Spartak) i Vane Ivanović, glasno su protestovali protiv prikazivanja.

Mikić je to uradio na nemačkom, a Ivanović na engleskom.

„Pridružili su im se i ostali sportisti, pa je projekcija filma prekinuta. To je bila uvertira za ono što će se uskoro dogoditi“, piše Đokić.

Vane je pokušao da ubedi jugoslovensku, ali i druge delegacije, da ne pozdrave Hitlera na otvaranju Igara, piše u njegovim memoarima.

U tome je delimično bio uspešan.

Timovi iz Britanske imperije su se složili da ne treba pozdraviti Hitlera jer bi pozdrav izgledao kao da mu daju podršku, dok ga je francuska delegacija ipak pozdravila.

Samo prva tri čehoslovačka predstavnika podigla su ruku, dok su ostali sportisti mirno prošli ispred Firera.

Belgijanci, Danci, Poljaci, Šveđani i Peruanci su takođe bojkotovali naciste.

Grci, koji su prodefilovali prvi, pozdravili su Hitlera olimpijskim pozdravom i dobili aplauz, ali su prave ovacije dobili Bugari, Mađari, Estonci, Letonci, Turci i Japanci, koji su svi podizali ruke.

„Posle japanskih sportista na stadion su izašli jugoslovenski reprezentativci, koji su jedino spuštanjem zastave, kako se to čini u vojsci, izrazili poštovanje domaćinu“, kaže Đokić.

To su bile Igre na kojima je atletičar iz SAD, Afroamerikanac Džesi Ovens osvojio četiri zlatne medalje, a istoričar kaže da su on i Vane Ivanović bili prijatelji.

Adolf Hitler i tri Olimpijade

Olimpijske igre prvi put su u savremenoj istoriji otkazane 1916. zbog Prvog svetskog rata.

Šeste po redu Igre trebalo je da se održe u Berlinu.

Ipak, posle rata je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) odlučio da ne dozvoli Nemačkoj da bude domaćin 1920, već da to bude Holandija.

Zbog odlaganja Olimpijskih igara, ali i brojnih previranja i odustajanja od učestvovanja, istoričar Nikola Mijatov kaže da su „najveći teret uvek podneli sportisti“.

„Političke prilike i odnosi su se menjali, ali se to nije toliko odrazilo na konkretne političare ili odnose moći među zemljama, koliko na uspeh sportista“, kaže Mijatov.

Sledeća dva takmičenja koja su odložene takođe je pomerio rat.

Bilo je to 1940. godine, a i tada, kao i 2020, domaćin je trebalo da bude Japan.

Tokio je pobedio Rim i Helsinki u trci za organizaciju Olimpijskih igara osam godina kasnije i trebalo je da postane prvi azijski domaćin u istoriji.

Odabir Japana mnogima se nije dopao, zbog međunarodnih političkih odnosa, ali i nacističke propagande u Berlinu.

„Do početka 1938. godine, britanska delegacija pretila je bojkotom Igara, a postojale su glasine da bi i Sjedinjene Američke Države mogle da ga prate“, pisao je Vašington post.

Njujork tajms je tada objavio anketu u kojoj su američki olimpijci masovno podržali odlazak na Olimpijske igre u Tokio.

Ali uvaženi član Olimpijskog komiteta SAD tada je izjavio da ne može mirne savesti poslati sportiste u zemlju koja se zalaže za ono što zastupa Japan, pisao je Vašington post.

Stadioni u Tokiju su se masovno gradili od drveta, jer im je metal trebao za puške, pisao je američki ABC njuz, a neki od stadiona koji su napravljeni tada su otvoreni tek dve decenije kasnije.

Japan je podlegao pritisku sredinom 1938. godine, ali su objavili da će se ponovo kandidovati za domaćina na sledećim Igrama.

Tako je za domaćina 1940. izabran Helsinki.

Ipak, u septembru 1939, nacistička Nemačka napada Poljsku i ceo svet staje.

Olimpijske igre nisu ni održane 1940, kao ni 1944, a London je u kratkom vremenskom roku pozvan da bude domaćin narednih Igara 1948. godine u opustošenom i delimično razorenom gradu.

„Uprkos nestašici osnovnih proizvoda zbog racionalizacije, grad se sjajno poneo sa izazovom – to je bila istinska pobeda tokom mračnih vremena“, stoji na sajtu Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Hladni rat

Do izbijanja pandemije korona virusa 2020, Olimpijske igre više nisu otkazivane.

Ipak, istorija pamti brojna politička previranja, bojkote nekih zemalja i korišćenje Igara za uticaj na javnost.

Tako su 1980. Igre trebale da se održe u Moksvi, ali je godinu dana ranije sovjetska vojska ušla u Avganistan kako bi pružila podršku vladi u Kabulu u borbi protiv antikomunističkih muslimanskih pobunjenika.

„Tokom 70-ih godina prošlog veka, imali smo relativno miran period kada su odnosi između SAD i Sovjetskog Saveza bili bolji i zategnutost je popuštala“, kaže za BBC istoričar Dragan Bogetić, čija je specijalnost Pokret nesvrstanih i period Hladnog rata.

Taj period se naziva detant, a tokom njega su Olimpijske igre normalno organizovane.

„Zemlja su vodile pregovore o razoružanju, ali posle sovjetske vojne intervencije u Avganistanu, došlo je do konfrontacije“.

• „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Šta je sve posedovao Tito: „Sve je bilo Brozovo i ništa nije bilo njegovo”

Amerika je saopštila da neće učestvovati na Igrama dok se Sovjetski Savez ne izađe iz sukoba.

Kako se to nije dogodilo, američki sportisti bojkotovali su Igre, ali to su učinili i olimpijci 65 drugih zemalja.

Ipak, Jugoslavija nije bila među njima.

„Jugoslavija je pokušavala da balansira između Pokreta nesvrstanih, koji se u tom trenutku sve više vezivao za sovjetsku politiku, i Amerike“, kaže Bogetić.

„Tito je godinu dana pre Igara bio na samitu Nesvrstanih u Havani, a već tada se osećao pritisak da postane čvršći saveznik Istočnog bloka.

„Kada je Tito umro 1980, njegovi naslednici nisu želeli da prave nagle zaokrete i odlučili su da pošalju sportiste na Olimpijske igre, kako bi se našla sredina i da se ne bi konfrontirali SSSR-u“.

Moka Slavnić – prvi osvajač zlatne medalje u košarci

Tako su sportisti Sovjetskog Saveza i Istočne Nemačke te godine osvojili 127 od ukupno 204 medalja, a Jugoslavija devet.

Jedna od njih je bila i zlatna medalja u košarci, koju je u Moskvi osvojio i Zoran Moka Slavnić, tada igrač reprezentacije, a kasnije i selektor.

Do tog trenutka, američki košarkaši su dominirali na Igrama, osvojivši zlato na prvih sedam takmičenja, da bi tek 1976. Sovjetski Savez prvi put pobedio.

Kada je 1980. Jugoslavija osvojila zlato, bila je tek treća zemlja u koju su otišle zlatne medalje.

„Više verujem da je Amerikancima kod kuće bilo krivo što ne mogu da gledaju sopstvene sportiste i verovatno igračima.

„Ali nama – mi smo samo mislili na zlatnu medalju i ni na šta drugo“, kaže Slavnić za BBC na srpskom.

Kaže da sportisti u Olimpijskom selu nisu mnogo razgovarali o bojkotu.

„I neke druge zemlje nisu dozvolile sportistima da dođu, ali kada stignete na takmičenje, priča se samo o trenutnoj konkurenciji, ne o nekima sa kojima nećete igrati“, kaže Moka.

„Tako je tada bilo, tako je i sada“.

Tri dana pred otvaranje Igara, pisao je američki magazin Sport ilustrejted, u Filadelfiji je održan dvodnevni Liberti bel klasik, koji je trebalo da bude paralelna Olimpijada i koju je američki Kongres podržao finansijski sa deset miliona dolara.

To je zapravo bio samo politički naziv za ovaj događaj, kaže Bogetić, jer je takmičenje zapravo bilo atletski miting na kome je učestvovalo svega 300 sportista iz 26 zemalja.

Džimi Karnes, američki trener, koji je tada učestvovao u organizaciji Bel klasika rekao je da „Olimpiske igre ipak nemaju alternativu“.

Moskva uzvraća

Četiri godine kasnije, SSSR je uzvratio istom merom.

Igre su bile u Los Anđelesu, a Iran je bio prva zemlja koja je objavila da neće učestvovati na njima, pisao je Njujork tajms.

Razlog je bilo „mešanje Amerike u zbivanja na Srednjem Istoku“.

Sovjetski savez je konačno odustao od odluke da pošalje sportiste pod obrazloženjem da Amerika ne može da garantuje za njihovu bezbednost zbog brojnih antisovjsetskih organizacija.

Ipak, vladin list Izvestija naveo je kao glavni razlog za bojkot „antisovjetska politika“ tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana.

• Kako su Sovjeti osvojili Britaniju na fudbalskom terenu
• Karl Marks – kapitalni mislilac antikapitalističke ideologije
• Priča o družini koja je autobusom krstarila iza Gvozdene zavese

Upravo se Regan, navodno, tada pozvao na običaj grčkih polisa, koji su prekidali međusobna ratovanja zbog Igara, pokušavši da ubedi Sovjetski Savez da nađu kompromis.

Sovjeti, pak, nisu pozvali druge zemlje da se pridruže bojkotu, kaže Bogetić, „ali se podrazumevalo da će ga oni slediti“.

Jugoslavenski sportisti su otišli u Los Anđeles, ali propustili su ih olimpijci Istočne Nemačke, Bugarske, Avganistana, Laosa, Vijetnama.

Gruzija i mediji

Još jedan put kada je politika iskoristila sport, smatra Mijatov, bio je 2008. tokom sukoba gruzijske i ruske vojske u oblasti Južna Osetija.

„Tenkovi su došli do Tbilisija u trenutku kada je ceo svet gledao otvaranje Olimpijade, a to nosi sa sobom određenu poruku“

„Ovaj postupak je bio posebno važan i zbog toga što su Igre tada organizovane u Kini, a to je predstavljalo svojevrsno otvaranje Kine za svet“, kaže Mijatov.

Predsednici Gruzije i Rusije, Mihail Sakašvili i Vladimir Putin, u tom trenutku su se nalazili na otvaranju u Pekingu.

I sukobi u Ukrajini imali su određeni uticaj na Olimpijske igre u Riju, pa je Vlada u Kijevu 2016. zabranila sportistima da daju izjave ruskim medijima.

• Ruski olimpijci dobili instrukcije kako da odgovaraju na „provokativna pitanja“
• „Zašto sam digla glas protiv seksističkih opaski šefa Tokijske olimpijade“
• Rusija ne može na Olimpijske igre i Mundijal

Sportisti nemi posmatrači politike?

Bivši košarkaš Zoran Slavnić kaže da je „osvajanje zlata na Olimpijskim igrama najlepši događaj koji sportista može da doživi“.

„Pored mene stoji Teofilo Stivenson (jedan od najtrofejnijih boksera u istoriji Kube) i Lase Viren (jedan od najpoznatijih altetičara Finske).

„Ko to u Olimpijskom selu nije doživeo, ne zna šta je sport“, kaže on.

Niko od sportista u tim trenucima ne vodi računa o politici, dodaje.

„To je lepota Igara, a pogotovo kada postaneš zlatan“, kaže Slavnić.

Nekim sportistima se na putu do zlata, politika ipak isprečila, kaže istoričar Mijatov.

„Više puta se događalo da se znalo da su neki sportisti najbolji te godine u određenoj kategoriji, ali nisu imali ni mogućnost da dođu po medalju zbog, na primer, hladnoratovske politike tokom 80-ih godina.

„Tako su nam Olimpijske igre, na žalost, više puta pokazale kako je sport istrumentalizovan zarad više politike“, kaže on.

Atletičar i diplomata Vane Ivanović se, kaže Đokić, „zalagao da se sport i politika ne mešaju“.

„Ipak, 1936. u Berlinu je očigledno pokazao da postoje trenuci kada sportisti ne smeju da budu samo nemi posmatrači“, zaključio je on.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]