Jovo Marjanović i Haris Mekić

BBC/Grujica Andric
Jovo Marjanović iz srpskog dela sela dočekuje hodžu Harisa Mekića

Netaknuta džamija i crkva i neposvađani Bošnjaci i Srbi koji žive u slozi i prijateljstvu – to je slika koja se mogla videti u selu Baljvine tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Dok su se Srbi, Bošnjaci i Hrvati sukobljavali u obližnjem Mrkonjić Gradu i Jajcu između 1992. do 1995. godine, samo nekoliko desetina kilometara daleko, jedina bitka koja se u ovom selu vodila bila je ona za preživljavanje usled nestašice osnovnih sredstava.

Komšije Bošnjaci i Srbi dobili su je zajedničkim snagama.

Ni danas nije drugačije – umesto rasprava o politici, religiji ili drugim stvarima koje ih razdvajaju, meštani žive mirno i skromno, oslanjajući se jedni na druge, bez obzira na poreklo i veru, kaže za BBC na srpskom baljvinski hodža Haris Mekić.

„Ovde ljudi imaju jednu zajedničku molitvu, bez obzira da li su pravoslavci ili muslimani, a to je molitva za bolji život“, objašnjava ovaj 26-godišnji efendija, kako ga u selu najčešće oslovljavaju.

Fenomen ovog sela u kojem je mir živeo dok je ratni vihor zahvatao gotovo sva okolna mesta zainteresovao je i istraživački tim sa Univerziteta u Ljubljani, koji je pokrenuo projekat Anxious Peace u okviru kojeg, pored Baljvina, proučavaju još dva mesta na Kosovu i u Hrvatskoj – Kosovsku Kamenicu i Vukovar.

Ideja je potekla od Roka Zupančiča, profesora ovog univerziteta i lidera projekta, koji za BBC na srpskom kaže da ga je do nje dovela „kontra intuicija“.

„Kada pričamo o Bosni, uglavnom pomislimo na probleme među nacijama i etničkim grupama, a ovo je potpuno drugačija priča.

„Moj tim želi da pokaže da je multietnički sukob uvek stvar izbora, a ne unapred zapisana stvar, za šta su Baljvine sjajan primer“, kaže Zupančič.

‘Pusti sad rat, dajte nam vode’

U Baljvinama me dočekuje Haris Mekić, 26-godišnji hodža, pa krećemo u obilazak.

„Halo, treba mi nešto Jovo, je l’ kod kuće?“, pita on sagovornicu sa druge strane telefonske linije.

„Važi, tu smo za par minuta“, dodaje, pa pali automobil i krećemo u srpski deo sela.

Haris Mekić

BBC/Grujica Andric
Baljvinski hodža Haris Mekić dve i po godine živi u selu, a dobre odnose ima i sa bošnjačkim i sa srpskim stanovništvom

Stižemo pred kuću Jova Marjanovića, koga zatičemo posutog piljevinom dok seče drva, a buka motorne testere nam omogućava da mu priđemo neopaženi.

Kada je ugledao Harisa, odlaže alat i razvlači osmeh, pa nas poziva da sednemo u letnjikovac, a ubrzo stiže i njegov rođak Dragan Marjanović.

Počinjemo priču o ratu i baljvinskom fenomenu, a Jovo kaže za BBC na srpskom kako je tokom sukoba u Bosni u ovom selu bilo „odlično“.

„Jedino što gledaš i čuješ da se tamo oko Jajca puca, bila je linija srpske vojske na kraju sela, ali ovde je bilo sve dobro“, dodaje.

Marjanović je deo rata proveo u izbeglištvu u Srbiji i Nemačkoj, a u sukobima van sela nije učestvovao.

Njegov rođak Dragan je bio mobilisan u Vojsku Republike Srpske, veći deo rata proveo je na borbenim linijama, ali je tokom boravka u selu i na osnovu vesti koje su stizale od porodice stekao isti utisak kao njegov rođak.

„Štitili smo mi njih, a oni nas i tako smo uspeli da se sačuvamo svi“, prepričava Dragan Marjanović.

„Nije se imalo mnogo“, kaže on, ali su meštani bili solidarni, delili međusobno hranu i druge potrepštine i „niko nije bio gladan“, dodaje.

Desetine Baljvinaca učestvovalo je u ratu u prvoj polovine 1990-ih godina u Bosni i Hercegovini na strani srpskih i bošnjačkih snaga, a osmorica su poginula na frontovima širom zemlje – četiri Bošnjaka i isto toliko Srba, o čemu svedoče spomenici na muslimanskom i pravoslavnom groblju u selu.

Jovo i Dragan o ratu ne žele da pričaju mnogo, ali se ne snebivaju kada je reč o svakodnevnim problemima Baljvinaca.

„Pusti sad rat, o tome se toliko pričalo, mi ti ovde živimo bez vode u 21. veku“, žali se Jovo.

Meštani i dalje čekaju da se izgradi vodovodna mreža u selu, pa vodu uglavnom crpe iz nekoliko bunara, ali koriste i kišnicu.

„Zamisli kakva je ta kišnica, kad u susednom selu imamo fabriku i sve to ide u vodu. To je pre 50 godina i moglo da se radi, ali danas…“, razočarano priča Dragan Marjanović, pa otpija gutljaj rakije i pali cigaretu.

Dok sedimo ispred Jovove kuće, ovaj 65-godišnjak nam rukom pokazuje na mesto gde se završava put, nedaleko od njegovog dvorišta.

„Fali malo više od kilometra da se spoji sa drugim putem, pa bismo mnogo brže stizali gde god da krenemo. Ljudi zalutaju, dođu dotle i ne mogu dalje“, objašnjava Marjanović.

„Ovde mi nikakvih problema nemamo između sebe, ali ih imamo sa opštinom“, dodaje.

Još jedan problem za Baljvince predstavlja iseljavanje stanovništva, pa je od 1991. do 2013. više od dve trećine stanovnika napustilo selo.

Trend se nastavio i tokom prošle i početkom ove decenije, pa danas u Baljvinama živi „oko 200 ljudi“, a u srpskim kućama tek oko 20, pretežno starijih meštana, kaže hodža Haris Mekić.

Baljvinci su usredsređeni na pomenute probleme i načine na koje ih mogu rešiti, a velika politička pitanja izbegavaju, zapazio je Rok Zupančič.

I kada se dotaknu politike, to uglavnom nisu velike teme, već vrlo praktične stvari, dodaje on.

„Pitao sam jednog meštanina Baljvina koju političku partiju podržava, a on mi je rekao da podržava uvek onu na vlasti.

„Kada sam ga pitao da mi objasni, on je rekao da `zna da zagrli onog na poziciji` kako bi za sebe i selo dobio neophodne stvari poput vode ili puteva“, prepričava Zupančič.

Njiva u Baljvinama

BBC/Grujica Andric
Većina Baljvinaca se bavi poljoprivredom, a deo muškaraca radi i u fabrici u susednom selu, kaže efendija Haris Mekić

Amanet iz Drugog svetskog rata

Na jednostavno pitanje kako su izbegli rat početkom poslednje decenije 20. veka, Baljvinci daju različite odgovore.

Šaban Mešić, meštanin sela koga srećem ispred džamije sa dvojicom prijatelja, smatra da je ono što se u Baljvinama tokom rata dešavalo „normalno“.

Tako trebalo da bude svuda, kaže on, ali na opasku da u mnogim drugim multietničkim sredinama širom Bosne i Hercegovine mir nije sačuvan, Mešić ima spremnu repliku.

„Ma bolji ljudi, bolan“, kratko će Šaban.

„Možda je i od vode, pošto pijemo kišnicu“, dodaje uz osmeh ovaj Baljvinac.

Hodamo dalje kroz selo, a efendija Haris Mekić mi kaže kako bi bilo dobro da posetimo Ševka Čauševića, jednog od najstarijih stanovnika sela.

Haris mu kaže da želimo da razgovaramo o ratu, a Ševko diže ruke i kaže „ne daj Bože nikom“.

Na pitanje kako to da se u Baljvinama razmišljalo drugačije nego u drugim delovima zemlje, ovaj vitalni zidar nas vraća osam decenija u prošlost.

„Takvi smo ti mi još iz onog rata (Drugi svetski rat). Od tada je ostao dug, amanet i to se ovde poštuje“, priča Čaušević.

Dok su tokom većeg dela sukoba 1990-ih godina 20. veka ugroženi bili Bošnjaci, jer su snage vojske Republike Srpske kontrolisale ovu oblast, u Drugom svetskom ratu na udaru su najviše bili Srbi.

„Meni je otac pričao da su ustaše (vojska Nezavisne države Hrvatske) na početku rata došle i rekle da hoće da idu gore da zbrišu Srbe iz sela, dok muslimane nisu dirali.

„A Bošnjaci su im rekli `stop, samo preko nas mrtvih`. Rekli su im da im Srbi ne smetaju, da su to njihove komšije i da ih puste da žive“, prepričava Čaušević očeve priče.

Kasnije su tokom rata ovim krajevima prolazili i četnički odredi, koji su želeli da Bošnjacima uzmu žito i da im naude, ali su Srbi stali u njihovu odbranu, dodaje.

Četnici su tokom Drugog svetskog rata bili gerilski borci i pripadnici Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji se nisu predali ili napustili zemlju tokom nacističke okupacije, a sukobljavali su sa nemačkim trupama, ali i pripadnicima partizanskih odreda i snaga Nezavisne države Hrvatske (NDH), navodi se na sajtu enciklopedije Britanika.

Ševko Čaušević

BBC/Grujica Andric
Ševko Čaušević jedan je od najstarijih meštana Baljvina

Tokom tog rata, kao i gotovo pet decenija kasnije, Baljvincima je glavni cilj bio doći do hrane i preživeti, a ne do pušaka.

Tako su se pravoslavci i muslimani pomagali kako „niko ne bi bio gladan“, kaže Čaušević.

„Dole na Vrbasu su tada bile vodenice, gde se mlelo brašno, a taj deo su držale ustaše.

„Mog oca pozove prijatelj u očaju, imao je žito, ali nije smeo da ode u vodenicu da ga samelje, pa je otac seo na konja i doneo mu samleveno“, prepričava jedan od najstarijih Baljvinaca.

Kada se situacija na frontu okrenula, Ševkov otac nije morao ni da zatraži pomoć – ona je već bila pred vratima.

„Kad su četnici preuzeli kontrolu, onda je sin očevog prijatelja sam pokucao na naša vrata, rekao da ga je otac poslao i mleo nam žito dole u mlinovima“, kaže Ševko, koji je rođen tokom Drugog svetskog rata.

Od još nekoliko stanovnika Baljvina, iz srpskog i bošnjačkog zaseoka, mogu se čuti iste priče, a došle su i do profesora Roka Zupančiča kada je posećivao selo.

„Priče se prenose i pamte sa generacije na generaciju i gotovo je nemoguće utvrditi da li su tačne i precizne, ali je važnije od toga da ih meštani znaju, da veruju u njih i da zbog toga poštuju njihove komšije druge vere“, objašnjava Zupančič.

Slovenački istraživač zato smatra da Baljvinci imaju „odličnu pozadinu i dobar socijalni potencijal“ da nastave da žive na ovaj način, ali je nemoguće predvideti da li će to biti dovoljno da Srbi i Bošnjaci ostanu ujedinjeni ukoliko dođe do sukoba u budućnosti.


Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Muralom protiv podela u Bosni
The British Broadcasting Corporation

‘Ako nema za sve, neće biti ni za koga’

Kada je početkom rata vojska Republike Srpske ušla u selo, vojnicima je bilo teško da poveruju da su i u novonastalim okolnostima Baljvinci nastavili da žive u slozi i zajedno, a ne samo jedni kraj drugih.

O tome govori priča koju zna nekoliko meštana, a do detalja je priča Jovo Marjanović.

Srpski starešina je, želeći da proveri istinitost onoga što je čuo, pitao da li neko iz bošnjačkog dela sela sme da ode u srpsku kuću i pokuca na vrata, počinje priču ovaj penzioner.

„Javi se jedan Šaban i kaže im `smem ja, što ne bih`.

„Ode kod njegovog komšije Stojana i zove ga ispred vrata, a ovaj mu iz štale viče `gde si, Šabane, ajde ti u kuću dok ja namirim krave, rakija ti je na stolu, sedite, sipajte i pijte`.

„Srpski general kad je to video kaže: `niste vi Srbi, niti su oni muslimani` i ode“, kroz smeh priča Jovo.

Između juna i oktobra 1992. godine, vojska Republike Srpske sprovela je Operaciju „Vrbas“, kada je učvrstila kontrolu nad ovim delom teritorije Bosne i Hercegovine, a neki od najžešćih sukoba vođeni su u Jajcu.

Iako u Baljvinama nije bilo sukoba, za meštane je tada počela borba sa glađu, koja je trajala do kraja rata, a jasno je se seća 74-godišnji Ramo Zahirović.

„Kolika je god Jugoslavija, ovo ne bi našao“, prvo je što kaže Ramo na zapažanje da Bošnjaci i Srbi žive u slozi i zajedništvu.

Tako je bilo i pred 30 godina, kada ni rat nije uspeo da prekine niti koje vezuju meštane, dodaje on.

„Bila je borba za preživljavanje, samo hrane da imaš, ali smo se pomagali i uspeli da preživimo“, objašnjava.

Dok se pridržava za štap, „Staran“, kako ga zbog godina u šali zovu komšije, priseća se komšije Jovana i njegove velikodušnosti tokom rata, kada je brinuo da „niko u selu ne bude gladan“.

„Išao je po selu, od kuće do kuće, i pitao `ko je taj što nema da jede, da mu dam hrane`.

„Svi su ćutali, a možda su samo dve kuće imale šta da jedu, ostale je bilo sramota da kažu“, priča Ramo.

Ramo Zahirović

BBC/Grujica Andric
Srpske komšije su pomagale Bošnjacima da dođu do hrane tokom rata, kaže Ramo Zahirović

Bošnjaci su tokom rata u selu imali radnu obavezu, koju su uglavnom ispunjavali na njivama njihovih srpskih komšija, a Zahirović je to činio na Jovanovom imanju.

„Mi smo kod njih radili, oni nas plate, davali su nam kafu i brašno, iako nisu morali.

„I kad je bio naš praznik, Jovan je zaklao ovna i napravio večeru za sve nas“, prepričava 74-godišnji Baljvinac.

Prijateljstvo meštana ni 30 godina kasnije ne remeti različito poreklo ili vera, tvrdi Ramo.

„Isto živimo i danas, Srbi dolaze ovde kod nas, kupuju u prodavnici, sednu da popiju, popričaju, družimo se“, dodaje ovaj penzioner.

Nešto stariji Ševko Čaušević ispričao je još jednu anegdotu koja dokazuje da ratni vihor nije odneo solidarnost iz ovih krajeva početkom 1990-ih.

U selu je tada bilo nekoliko prodavnica, ali ne i osnovnih namirnica, a najteže je bilo doći do brašna, napominje on.

„Bila je jedna žena koja je držala prodavnicu i išla je u Banja Luku da nabavi brašno za celo selo, a posle više od dvadeset dana je uspela da ga nađe.

„Kad je došla sa brašnom, vojnici joj kažu da danas ima za Srbe, a sutra za Bošnjake“, priseća se događaja iz rata Čaušević.

Međutim, trgovkinja nije pristajala na takve uslove, dodaje Ševko.

„Kaže ona njima `nemojte da me sramotite, to su sve moje mušterije, i Srbi i Bošnjaci`.

„`Ako ima, onda ima za sve ili neće biti ni za koga`“, prepričava 80-godišnji Baljvinac.


Crkva i džamija kao ‘spomenici mira’

Pravoslavna crkva u Baljvinama

BBC/Grujica Andric
Izgradnja pravoslavne crkve u Baljvinama započela je 1988, a završena je neposredno pred početak rata

U Baljvinama postoje crkva i džamija, što nije neuobičajena slika za multietničke sredine u Bosni i Hercegovini, ali se ovo mesto može pohvaliti da su i pravoslavni i muslimanski verski objekat iz rata izašli neoštećeni.

Meštani su na tu činjenicu posebno ponosni, tim pre što su Srbi učestvovali u građenju džamije, koja je podignuta na današnjem mestu 1971. godine, dok su Bošnjaci pomogli da se sazida crkva u srpskom delu sela neposredno pre početka rata, kaže baljvinski efendija Haris Mekić.

Zemljište na kojem je izgrađena crkva nekada je pripadalo Islamskoj zajednici, a na tom mestu je od 1908. stajala džamija, dok nije izmeštena na današnje mesto.

„Zato volim da kažem da je naša džamija u Baljvinama, kao i pravoslavna crkva, verski objekat, ali i spomenik miru, pošto je ovo jedina džamija koja nije srušena tokom rata u Republici Srpskoj“, smatra Mekić.

„Ona svedoči suživotu, toleranciji i miru među različitim narodima i nacijama, a to je pokazatelj i vere, ljubavi prema svojem i poštovanju tuđeg“, dodaje 26-godišnji hodža, koga je verska služba u Baljvine poslala pre dve i po godine.

Baljvinska džamija

BBC/Grujica Andric
Džamija u Baljvinama se na ovom mestu nalazi od 1971. godine, a Srbi su pomogli komšijama Bošnjacima da je izgrade

Zašto se u Baljvinama kaže ‘pomaže hodža’?

Na samom početku srpskog dela sela nalazi se škola, pohađa je petoro dece od prvog do petog razreda i svi dolaze iz bošnjačkih porodica.

Srpske dece u školi više nema od kada je jedna učenica prošle godine prešla u školu u Mrkonjić Gradu, kako bi nastavila školovanje u višim razredima.

U dvorištu škole je učiteljica Brankica Lekić, koja svakog jutra dolazi u Baljvine iz Mrkonjić Grada.

Deca su „kulturna, vaspitana i pristojna“, a Baljvinci „vredni i pošteni ljudi“, koji se prema njoj ophode sa poštovanjem, slično onako kako pozdravljaju sveštenika ili hodžu, priča Brankica.

U školi sa učenicima razgovara o značenju i običajima muslimanskih i pravoslavnih praznika, što deci pomaže da bolje upoznaju tradiciju njihovih komšija.

„Za Uskrs farbamo i jedemo jaja, a za Bajram deca donesu pun sto baklava“, opisuje Lekić.

Brankica Lekić

BBC/Grujica Andric
Brankica Lekić, učiteljica u baljvinskoj školi

Brankica u Baljvinama radi više od pet godina i, iako nije svedočila ratnim dešavanjima, razumela je logiku kojom se meštani vode, pa odmah prepičava kako je to uvidela na ličnom primeru.

Pre nekoliko godina bila je osmom mesecu trudnoće, krenula je automobilom na posao, ali joj se na strmom putu do Baljvina dogodila nezgoda.

„Bila je oštra zima, seoski put se sporije očisti, auto mi je proklizao i zaustavio se poprečno na putu.

„Nisam znala šta ću i pozvala sam tadašnjeg hodžu da mi pomogne, a on je odmah došao sa džakom peska i lopatom, izvukli smo auto i rekao mi `ajde ti sad polako idi kući i ništa ne brini`“, prepričava Lekić.

Kako kaže, podelila je tu priču sa kolegama u Mrkonjić Gradu, a anegdota je u njenom kolektivu postala jedan od simbola baljvinske solidarnosti među Bošnjacima i Srbima.

„Posle smo se u centralnoj školi u Mrkonjiću šalili da se u Baljvinama ne kaže `pomozi Bože, nego pomozi hodža`“, priča kroz smeh Brankica.

‘Taktika preživljavanja’, baljvinski identitet i mozaik mira

Dok se međusobno poštovanje i život u miru Bošnjaka i Srba podrazumevaju, postoji još nešto u šta se u Baljvinama „ne dira“ – pripadnici ova dva konstitutivna naroda u selu ne venčavaju se međusobno, kaže efendija Mekić.

„Nije bilo mešovitih brakova ni ranije iz poštovanja prema komšijama, a to je bio način za očuvanje svoga i poštovanje tuđeg“, objašnjava Haris.

Istraživač Rok Zupančič primetio je kod meštana i jedan model ponašanja, koji opisuje kao „taktiku preživljavanja“.

„Izbegavaju teme koje bi mogle da budu problematične – jednostavno ne razgovaraju o ratu, ali izbegavaju i politiku“, objašnjava profesor.

Međutim, pored mudrog odabira tema, stvari koje ih razdvajaju stanovnicima ovog sela na listi prioriteta nisu iznad dobrosusedskih odnosa, zapazio je ovaj Slovenac.

„Primarni deo njihovog identiteta je to što su Baljvinci, a tek onda su Srbi ili Bošnjaci, muslimani ili pravoslavci“, kaže.

„Imali su i sreće da ih nisu terali da stave neki ovih drugih identiteta na prvo mesto, što je doprinelo da nastave da žive u miru“, zaključuje Zupančič.

Profesor Rok Zupančič (levo) sa meštaninom Baljvina

Andjela Djordjevic
Profesor Rok Zupančič (levo) nekoliko puta je posetio Baljvine u okviru projekta Anxious Peace

Povoljan geografski položaj i nepristupačan teren bili su olakšavajuće okolnosti koje su doprinele da vojska Republike Srpske u selu ne nađe značajne interese, smatra profesor iz Slovenije.

Baljvine su smeštene u brdu ispod planine Čemernice, između tri veća grada – Jajca, Mrkonjić Grada i Banja Luke.

„Mrkonjić Grad i Jajce su u dolinama, zbog čega su važna strateška mesta, dok su Baljvine u brdu, put se u selu i završava i kao da je i Bog zaboravio ovo mesto“, kaže Zupančič.

Ipak, meštani su odigrali veliku ulogu da se ne zarati u selu, pošto je „jedan incident ili jedan metak mogao da izazove sukob“, smatra on.

Zato je, kako kaže, krvoproliće izbegnuto zbog „baljvinskog mozaika mira“.

„Delići tog mozaika su strateški položaj, dobri odnosi meštana, mudri verski lideri, koji nisu potpirivali mržnju, ali i narativ iz Drugog svetskog rata, a oni su poređani na idealna mesta“, zaključuje slovenački profesor.


Možda će vas zanimati i ova priča:

Detinjstvo u ratu: Fotografija i pismo koji podsećaju na odrastanje među rafalima
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.