„Gole, napuštene betonske dvospratne zgrade, pet samostalnih baraka i još jedna prostorija koja se zove ‘disciplinarna izolacija’. To je neka vrsta zatvora unutar zatvora.
„Kad život teče ustaljenim tokom u koloniji, kada su u barakama zatvorenici i počine prekršaj, za kaznu ih premeštaju u DIZO (disciplinarna izolaciona jedinica). Tamo sam i ja dospela“, priča Ana Voroševa o tome kako su je doveli u zatvor u Jelenovki na teritoriji samoproglašene Donjecke Narodne Republike u aprilu 2022.
Jelenovka je urbano naselje udaljeno 25 kilometara od Donjecka.
Njegovo ime se sada najčešće pominje u vezi sa kontroverznim ukrajinskim pukom Azov koji je početkom avgusta proglašen za terorističku organizaciju u Rusiji i zabranjen.
Upravo se u Jelenovki drže zarobljeni borci Azova i upravo se tamo krajem jula desila eksplozija u kojoj je poginulo 53 ljudi.
Rusija je objavila da je eksplozija rezultat granatiranja sa ukrajinske strane.
Ukrajina tvrdi da je eksploziju, pak, prouzrokovala Rusija u pokušaju da se unište dokazi mučenja i ubistava zarobljenika.
- „Rusi su mi rekli da će me batine prevaspitati“
- Jezivo putovanje Ukrajinca do ruskog zatvora i nazad: Povratak bez ijednog nožnog prsta
- „Ovde je sada kao u Černobilju“: Život u gradu duhova na istoku Ukrajine
Ranije je to bila korektivna kolonija koja je 2010. bila zatvorena i određena za otpis.
„Vojnici (DNR) su je stavili u u potrebu samo tako što su otvorili vrata“, objašnjava Voroševa
„Prvo što je upalo u oči je smrad i hladnoća. To su prostorije potpuno nepodobne čak i za kratak boravak“.
Stanovnica Marijupolja Ana Voroševa je provela u zarobljeništvu tri meseca i oslobođena je iz kolonije početkom juna, tri nedelje pre eksplozije.
Četiri dana pre udara za koji Ukrajina i Rusija okrivljuju jedna drugu, ona je za BBC ispričala vlastito iskustvo.
Njena priča može da pomogne da se utvrdi u kakvim uslovima u Jelenovki su se zarobljenici nalazili.
Marijupolj: tamo i nazad
Do invazije Rusije na Ukrajinu 45-ogodišnja Ana Voroševa je radila kao cvećarka i aerodizajner – dekorater za proslave.
Imala je sopstveno preduzeće, prodavnicu balona u centru Marijupolja površine 140 kvadratnih metara i radionicu za rekvizite.
Poslednju narudžbinu izdala je večeri 24. februara.
Posle nekoliko dana Voroševa se pridružila volonterima u marijupoljskom centru „Halabuda“.
„Vlasnici prehrambenih radnji su donosili hranu, vlasnici prodavnica obuće su donosili obuću, apoteke su donosile lekove, zato što su razumeli da će sve biti ili opljačkano ili će ljudi provaliti u radnje i, podstaknuti osećanjem opasnosti, uzeti nasumice sve u prekomernim količinama.
„Zato su namerno izneli svoje proizvode i organizacija volontera im je pomogla kako bi to besplatno stiglo do ljudi na neki organizovani način.“
Koliko se Voroševa seća, situacija u Marijupolju se pogoršavala brže nego što je mozak mogao da joj se adaptira.
Osvetljenje je nestalo u prvim danima invazije, a skoro odmah za njim i gas u raznim delovima grada.
„Okoštala svest ulazi u takav trans da do pameti ne dolazi ni misao da je svemu kraj, ničeg više neće biti. Svi su čekali da neko prosto nešto popravi“.
U noći između 1. i 2. marta nestali su i poslednji ostaci veze u centru grada.
Mnogi su tek tad shvatili, seća se Voroševa, da ne znaju napamet nijedan broj svoje rodbine.
U poslednjim trenucima u kojima je imala vezu ona je nazvala svoju odraslu ćerku koja je bila u Harkovu u skloništu i dala joj instrukcije kako da se izbavi iz borbenih zona.
„Još smo se dogovorile da treba nositi crni marker i, ako shvat da je dospela na veoma opasno mesto, treba da napiše na svom telu ime, prezime, lične podatke, kako bi telo moglo da se identifikuje.“
Uskoro je ceo Marijupolj tražio drva – hrana je pripremana na logorskim vatrama.
„Međutim, svi su se suočili sa tim da prosečna gradska porodica 2022. godine nema testeru za drva. Toga nije bilo u svakodnevnoj upotrebi.
„Imamo fen, mašinu za pranje veša, ali testeru ne. I tako su testere postale vredne, alati su se delili među dvorištima.“
„Ali bila je zima i hladno, drvo vlažno, nije gorelo, i svi, čak i najumereniji i najinteligentniji ljudi, razumeli su da nećemo preživeti ako ne iznesemo suvu opremu iz radnji i ne razmontiramo je. Svi su bili za to.
„Napravnjene su grupe i sve su dobile zaduženja: neko se bavio nalaženjem drva, žene su pripremale hranu, žene su i čuvale decu kako bi brzo reagovale na zvuk oružja koje se približava.“
Ana Voroševa je s grupom civila 18. marta uspela da ode iz Marijupolja u Zaporožje u nekoliko automobila.
„Putem smo sreli, ne znam, 50-60 kontrolnih punktova, ljude u raznim uniformama, potpuno raličitih nacionalnosti – bili su Rusi, izgledali su kao Burjati i još neki narodi sa severa.
„Svi ti ljudi su izgovarali čudne rečenice o tome kako su bili osam godina u podrumima.
„Naravno, mi smo skrivali naša osećanja, ali nas je ovo, i ljutilo i zabavljalo, zato što se ti ljudi nisu orijentisali u povesti trenutka, oni čak nisu ni razumeli na kojoj su teritoriji i da tamo gde su nikakvih akcija nikad nije bilo.“
Skoro odmah je Voroševa odlučila da prikupi humanitarnu pomoć i da se vrati nazad u Marijupolj – po njenim rečima, nije mogla da ne misli na to što je u gradu ostalo hiljade ljudi, neke od kojih je lično poznavala i koji su očekivali pomoć.
„Kako da živim i kažem da sam dospela ovde i otišla dalje, a vi se snađite kako znate?“, kaže ona.
„Bila je nesumnjiva odluka srca, savesti da se to organizuje.“
„Prijatelji iz inostranstva su svi vikali na mene preko Vocapa: ‘Sačekajte, time treba da se bavi država, gde si ti pošla?’.
„Italijani su me upućivali kako da dođem do međunarodnog centra za pomoć. Englezi su govorili: ‘Time treba da se bave muškarci, gde ćeš ti?’. Nisu se čudile samo devojke koje su poznavale moj karakter.“
- „Gde ste bili pre osam godina” i „nije sve tako jednostavno”: Kako i zašto Rusi pravdaju rat u Ukrajini
- „Svi su sve izgubili“: Priče izbeglih iz ukrajinskog Marijupolja
- „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti“: Marijupolj posle 80 dana rata
Voroševa i njen partner su natovarili minibuseve hranom, lekovima i sredstvima za higijenu.
Naslikali su na vozilima ogromna ružičasta srca kako bi naglasili civilno svojstvo tovara i 26. marta su krenuli nazad u Marijupolj.
Na kontrolnom postu u Nikoljskom, selu udaljenom 20 kilometara od Marijupolja koje je nekoliko nedelja ranije potpalo pod kontrolu DNR, volontere su zaustavili vojnici DNR, ispitali, pregledali tovar i dozvolili im ulaz.
Tamo je tovar počeo da se raspoređuje i odvozi putničkim automobilima u razne delove grada u koja su borbena dejstva dozvoljavala da se ode.
Sledećeg dana, 27. marta, volonterima je bilo potrebno da opet prođu kontrolni punkt u Nikoljskom i tada su ih zadržali.
„Oko 20 ljudi sa automatskim puškama, obučeni u vojna odela, u zelene uniforme. Oni su se predstavili kao vojne snage Donjecke narodne republike. Trebalo je da izađemo iz automobila i pokažemo dokumenta.
„Ali kada je jedan od njih prišao prtljažniku i video rezerve goriva i lekove, rekao je: ‘O! Volonteri! Dođite ovamo! Treba da razgovaramo!'“.
Od Voroševe su tražili telefon i šifru za otključavanje. Vojnik je otvorio aplikaciju banke i video donacije, uključujući i one od stranih državljana.
„Volonteri su za njih bili ljudi koji na tome zarađuju. Volonteri su bili ljudi koji su ometali.
„Prvi put u životu sam čula tu reč u tako agresivnom tonu da sam shvatila da nam je bolje da dobro razmislimo da li da uopšte izgovaramo tu reč – ‘volonter’. Reakcija je bila: ‘O, otkrio sam još terorista’.
„Ta fraza ‘volonter-terorista’ se čula nekoliko puta tokom ove priče.“
Sledećih nekoliko dana Voroševu su vodili sa ispitivanja na ispitivanje.
Na jednom od njih, u Upravi za borbu sa organozovanim kriminalom (UBOP), prvi put je čula reč „zarobljenici“.
„Pitali su: ko je to? Odgovorili su im: To su zarobljenici. Kada sam čula tu reč, mnogo sam se uplašila, naravno. Živimo u 21. veku. Kakvi zarobljenici? Kakvi pirati? Kakav rat? Mozak je odbijao da to prihvati.“
Isprva je Voroševa dospela u donjecki UBOP kod jedne istražiteljke koja je donela odluku da je protivzakonito zadržana i da je treba pustiti.
Ali su se u poslednjem trenutku umešali neki muškarci u civilu (za njih su rekli da su obaveštajci) i naredili da se pripreme dokumenti o administrativnom zadržavanju od 30 dana.
Nikakve optužbe nisu podneli protiv Voroševe, kopiju zapisa o zadržavanju joj nisu izdali.
Istražiteljka joj je dozvolila da nazove ćerku i zatim su Voroševu i još pet ili šest žena ostavili da prenoće na stolicama.
„Tokom noći nam je istražiteljka iznela malo keksa, parče frotira koji sam kasnije koristila kao peškir, i rekla: ‘Ako vam kažu da se spustite dole, nemojte ići. Kažite da sam ja rekla da treba da budete ovde, jer tamo dole je pakao'“, prepričava Voroševa.
„Kad ti to kaže radnik te organizacije koji sam ono što se dešava dole u njegovoj zgradi naziva paklom, shvataš da se paralelno dešavaju veoma strašne stvari“.
Voroševu su 1. aprila odveli u pritvor gde je provela vreme u istoj sobi sa ukrajinskom bolničarkom Julijom Pajevskom, poznatoj kao Tajra.
Nju su zadržali ruski vojnici pri izlasku iz Marijupolja sredinom marta.
„Ona me je uputila u ono što može da me čeka, kakva su pravila, šta mogu da me pitaju, kako se pravilno ponašati radi snalaženja u ovim okolnostima apsurda i odsustva logike.“
Sledećeg dana su Voroševu prevezli u Jelenovku.
- Hrvat, Šveđanin i Britanci odgovaraju pred proruskim sudom za plaćeništvo u Ukrajini
- „Rekli su mi da će me pogubiti“: Britanac osuđen na smrt u Donjecku
- Još jedan Britanac poginuo boreći se za Ukrajinu
Jelenovka
Voroševu i još pet žena su smestili u izolaciju u Jelenovki, u maloj ćeliji razmera 2,5 sa tri metra.
Polovinu prostorije su zauzimala dva drvena ležaja, a na drugoj polovini površine kvadratnog metra su se nalazili metalni sto i klupa zavareni za pod.
Nije bilo mesta: „Dve devojke su spavale na gornjem ležaju, a ostale četiri su gomilale neke stvari pod noge i spavale popreko.“
Voroševa je ponekad spavala u sedećem položaju na ledenom metalnom stolu, zato što je bila odevena toplije od ostalih.
Pritom je, po Aninim rečima, situacija u muškim ćelijama bila još lošija: u ćelijama za četvoro se nalazilo do 20 ljudi, a u osmokrevetnim – do 55.
„Tamo gde je bilo 55 muškaraca nisu ni spavali naizmence, već su sedeli. Do toaleta je bio lanac ljudi.
„Prosto rečeno, čim završiš krug možeš opet da staneš na kraj reda, kako bi došao na red kad se okrene još jedan fiziološki krug.“
Kolonija je imala septičku jamu koja nije bila namenjena ovom broju zatvorenika.
„U tom DIZO-u, ako bismo izbrojali ležajeve, zaključili bismo da je tamo trebalo da bude 100-115 ljudi, a bilo nas je 700-800.
„Nije bilo ni dovoljno vode za spiranje kanalizacije ili za čišćenje te jame. Ona se jednostavno prepunila i ponekad se ta sluz penjala do nivoa od sedam centimetara, pa je ceo prvi sprat bio potopljen fekalijama.
„Terali su osuđenike, tukući ih metalnim kablovima, da to skupljaju kofama. Odeća je poslužila umesto krpa i morala se žrtvovati za to. Ovakve situacije su se ponovile više puta“.
Ćelija u kojoj je bila smeštena Voroševa je bila na prvom spratu i na prvom spratu se odvijao prijem novopridošlih.
„Apsolutno svaka grupa muškaraca je bila tučena. To se pretvaralo u kakofoniju beskonačnog zvona, lajanja pasa, vikanja čuvara, molbi za pomoć, krika tučenih, molbi za vodu.
„Lupali su, udarali u ćeliju, vikali: ‘Vode!’, na šta su čuvari odgovarali psovkama. Ponekad su izvodili po nekoliko ljudi, premlaćivali i ubacivali nazad u ćelije, kako nikome ne bi palo na pamet da se buni.“
O premlaćivanju zarobljenih muškaraca pričaju svi koji su oslobođeni iz Jelenovke.
Volonter Vitalij Sitnikov, uhapšen 27. marta, pričao je za list „Služba podrške“: „U DIZO-u smo bili na istom spratu sa vojnicima i tamo se retko dešavalo da ceo dan ne tuku nekog strahovito.“
Prema njegovom svedočanstvu, borac bataljona Azov iz susedne ćelije jeposle tri dana neprekidnih batina verovatno umro.
Još jedan volonter, Stanislav Gluškov, takođe je pomenuo na konferenciji za novinare nakon oslobođenja sistemsko premlaćivanje vojnih zarobljenika: „To je bilo mučenje, teže nego ono kojem smo mi bili podvrgnuti. I ništa nismo mogli da učinimo.“
Prema rečima Voroševe, premlaćivanje se nije sprovodilo javno, ali joj je bilo jasno šta se dešava iz onoga što je videla.
„Vidiš kako čoveka vode na kraj hodnika, koraci prestaju i počinje buka, udarci i vrištanje. [Muškarca] su izvodili, terali da sedne u čučanj, pa zatim da tako ode do kraja hodnika dok su ga oni pratili.
„Trebalo je da se u čučnju i vrate, ali su se ponekad vraćali četvoronoške.“
Voroševa je jednom kroz otvor za hranu na vratima ćelije krišom videla kako jedan iscrpljeni muškarac ne može da izdrži povratak i pada na ruke, ali su ga iznova i iznova terali da hoda u čučnju.
Voroševa objašnjava da su sredinom maja dovedeni u koloniju ne samo zarobljenici iz Azova, već i drugih muškaraca.
Ujutro su terali zarobljenike da pevaju himnu Rusije.
„Muškarce su izvodili u neku ćeliju i terali ih da im pevaju. Loše je bilo ne prikloniti se tome zbog batina i cela ćelija bi bila kažnjena. Mogla je da bude i ostavljena bez vode i da bude ignorisana.“
„Šta je još bilo strašno? Nešto je stalno neprekidno zvonilo, zvono slično zvonu na vratima, ali vrlo jako. Kada se otvaraju vrata [kolonije], prekida se električna mreža i dok se ne zatvore to zvono zvoni beskonačno.“
„Dvadeset četiri [časa] sedam [dana nedeljno] su pristizali ljudi, tamo-ovamo su išli čuvari i radnici kolonije, hladnoća, vetar – kao da si na ulici u kamenoj prikolici.
, verovatno, I stalno nešto zvoni. I kad je svetlo upaljeno ceo dan i noć, isto se treba navikavati.“
Na pitanje šta je pomoglo da se održi psihološki, Voroševa ovako odgovara: „Pa, isprva je verovatno pomoglo to što smo izašli iz Marijupolja. I pomogla je umirujuća misao da mi je ćerka živa“.
„I ja sam još živa, preživela sam pod svim onim udarima, to jest moja je dužnost da izdržim i ne slomim se. I bila sam puna besa.
„Ja sam Ukrajinka i moj karakter, moja nacija, naše žene su drugačiji, ponosimo se svojom snagom duha. I neću da ošljarim.“
Takođe, priseća se Vorošova, kroz nedaće im je pomogla aktivnost.
„Tražili smo posao. Pitali smo da nam dozvole da čistimo krompir. I to se dešavalo u izdvojenoj sobi u kojoj smo mogli da očistimo 10-12 vreća krompira, 50 kilograma.
„To je bilo vreme izvan ćelije, i za psihu, za održavanje sebe u dobrom stanju bilo je važno izlaziti iz ćelije pod bilo kojim izgovorom, da se ne bi gledalo u rešetke, da bi se video prozor, da bi se imala iluzija kretanja i iluzija slobode komunikacije“.
- Deca sa invaliditetom u Ukrajini su zlostavljana, upozorava UN
- Ukrajinci ljuti na Amnesti internešenel, organizacija kaže: „Ostajemo pri izveštaju“
Uslovi za žene
U izolaciji je duže vreme bilo samo šest žena, među kojima i Voroševa.
Međutim, kasnije je saznala da je 21 radnica policije bile držane u napuštenoj baraci sanitarne jedinice.
Njih su pustili posle isteka 30 dana administrativnog pritvora, prema informacijama koje ima Voroševa.
Kasnije su u Jelenovku dovezli 44 žene iz redova vojske, uhvaćenih tokom pokušaja izlaska iz marijupoljskih fabrika „Azovmaš“ i kombinata „Iljič“.
Kroz nekoliko dana većina njih je odvedena dalje.
Prema proceni Voroševe, ukupno se u Jelenovki nalazilo oko 100 žena istovremeno.
„Jedne su dovodili, druge odvodili. Ali uloške nisu dali nijednom za sve to vreme.“
U susednoj ćeliji su bile smeštene žene vojnici, bivše zaposlene u ukrajinskoj policiji, vojna medicinska sestra u trećem trimestru trudnoće i čak i obična stanovnica DNR sa psihičkim poremećajem.
Žene nisu tukli.
„Nisu ni nagoveštavali to, nisu nam pretili. Bilo nam je strašno u celokupnoj situaciji, ali straha od fizičkog nasilja uopšte nije bilo, [prema nama su se odnosili] daleko poverljivije, neuporedivo.
„Razumele smo da je s nama sve u redu samo zato što smo žene.“
Osim toga, Voroševa precizira: „Nije bilo ni nagoveštaja seksualnog nasilja, ni bilo kakvih šala.“
Pritom je problem bilo potpuno odsustvo higijenskih sredstava.
Jednog dana, kada su Voroševu pozvali u štab da potpiše o produženju njenog zadržavanja nakon isteka roka od 30 dana, pitali su je da svojeručno napiše „Žalbe na koloniju nemam“ i da potpiše.
„Tad je provalilo iz mene i ja sam već počela da pričam povišenim tonom.
„O čemu vi pričate? O čemu vi uopšte mislite? Kako mislite da zadržite žene? Nema tuša. Nema dovoljno vode. Hrana je kao za pse. Dajte nam makar uloške. Makar uloške, zato što mi je već treći ciklus bez higijenskih sredstava – probajte to sa svojom ženom.“
Ana objašnjava da je to bio jedini trenutak u kojem je mogla da izlije nakupljeni bes.
„Shvatala sam da više nema nikakvog smisla činiti od sebe i dalje mirnu, pokornu ženu, time se ništa ne menja.“
Prema njenim rečima, hrabrost joj je ulilo to što je govorila u ime svih žena u zatočeništvu.
Na pobunu što žene ne vode na tuširanje „mlađi radnik je ustao da bi zaštitio svoju upravu od napada poludele žene i rekao: „Nema tuša, pišaj sebi u dlanove. To je kao topla voda.“
„Gledam: Muškarac od trideset godina, starija sam od njega za polovinu njegovih godina. Kažem: ‘Na tvoje fore se verovatno ne smeju ni kod kuće. Da znaš da uopšte nije smešno. Imate tuš? Istuširajte žene’.“
Kako se Voroševa seća, ovo je zabolelo njenog sagovornika i on se uspravio.
„Uplašila sam se, ali vidim da uprava stoji i ne prekida ni mene ni njega. Znači, nešto se može učiniti. Pa, može se pomalo. Došao je do mene i, znate, kao neka domaća scena: ‘Nemamo tuš.’ – ‘Znam da imate tuš.’ – ‘Nema tuša.’ – ‘Ima tuša! Čuvari, vaši momci hodaju.'“
Svađu je čuo još jedan vojnik.
Voroševa je shvatila iz konteksta da je on iz Rusije.
„On je čuo tu svađu i rekao: ‘Stvarno vas nisu nijednom okupali?’ – ‘Ne.’ – ‘Ali vi ste žene.’ Ja mu kažem: ‘Pa da.'“
„I on izađe i naredi.
„Tad sam shvatila da ova strana [može] onoj strani da naređuje. On je naredio čuvarima DIZO-a da me odvedu na tuširanje. 29. aprila sam se prvi put istuširala od početka ovog divljeg putovanja. Voda je bila ledena, ali je delovala predivno“.
- Kako je žena preživela udar bombe od 500 kilograma na ukrajinsko pozorište
- Ruski napad na pozorište u Marijupolju je ratni zločin, kažu iz Amnesti internešenela
Oslobađanje
Status volontera u Jelenovki je sve vreme bio neodređen, objašnjava Ana Voroševa.
Nije bio uključen na spiskove za razmenu zarobljenika, jer se nije radilo o vojnim zarobljenicima, a pritom nisu iznete nikakve optužbe.
Voroševu su jednog dana pozvali na ispitivanje.
„Bio je čovek sa fantomkom koji se nije predstavio. Pitala sam ga ko je on, rekao je da je Istražni komitet Ruske Federacije.
„Pitala sam zašto sam zadržana, zašto sam toliko dugo ovde, zašto mi niko ništa ne govori. Odgovorio je: ‘Ta pitanja ne treba da budu upućena meni, već onome ko vas je zadržao’.“
Muškarac sa fantomkom je postavljao pitanja Voroševoj o tome da li je poznavala nekog borca puka Azov“ i da li poseduje svedočanstva o „uključenosti bataljona Azov“ u masakrima u gradu, u vojnim dejstvima, priča ona.
„Nikog nisam znala i niko od mojih poznanika nije bio član. Čak se ni moje drugarice nisu sretale sa momcima iz bataljona. Na šta je on računao? Čak i kad bih znala…“.
Kad su Voroševoj dali da potpiše zapisnik, primetila je da tamo ne samo da nije naveden razlog za njeno zadržavanje, nego su bili navedeni i pogrešni podaci.
„To uopšte nije važno, možete čak i da se ne potpišete“, odgovorio je čovek sa fantomkom.
Više nikakvih ispitivanja i istraživanja u vezi sa Voroševom nisu sprovođena.
Samo oslobađanje je bilo iznenađenje – jednog jutra, 4. jula, Voroševa je čula da su čuvari otišli na prvi sprat i počeli da prave spisak „prezimena sa stvarima za izlazak“.
„Znala sam ta prezimena napamet. To su bila prezimena volontera, shvatila sam da ih puštaju, i mogla sam da se nadam da ću na tom spisku da se nađem i ja.“
Tog dana je iz Jelenovke pušteno ukupno 22 volontera.
Voroševoj su vratili dokumenta u UBOP-u u Donjecku, izdali filtracionu kartu (dozvolu za napuštanje teritorije DNR) i potvrdu da se odbacuje podizanje optužnice protiv nje na osnovu krivičnog dela po članu terorizma.
Pri tom je taj dokument tvrdio da je zadržana samo od 6. juna i da je već 14. odbačena optužnica.
„To jest, oni su već imali rešenje tužilaštva [o mom puštanju], ali me po rešenju svog tužilaštva kolonija nije pustila“, objašnjava Voroševa.
„Prvo što smo pitali [kad smo uspeli da naputimo teritoriju samoproglašene DNR]“, priseća se Voroševa, „’Kijev, naš Kijev? Kijev je ostao ceo?’ – ‘Da, da, da.’ – ‘Ura!'“.
Kad je Voroševa puštena početkom jula u Jelenovki je ostalo oko 2000 ljudi., prema njenim podacima.
Ruski servis BBC-ja poslao upit Ministarstvu unutrašnjih poslova DNR s molbom da prokomentarišu izveštaje o nasilju nad zatvorenicima u koloniji u Jelenovki.
Odgovor se još čeka.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
