„Nisam tražila“, „Ne znači ne“ i „Nisi sama“ – reči koje se na isti način razumeju i u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini.
Ove snažne poruke su ujedinile Balkan, a ujedno su to, između ostalih, i nazivi Fejsbuk stranica podrške ženama koje su preživele silovanje ili se susretale sa seksualnim uznemiravanjem.
One broje hiljade članova iz celog regiona, koji se posle krvavih ratova možda sad prvi put ovako poneo, otkako je objavljena ispovest glumice Milene Radulović u kojoj kaže da ju je Miroslav Mika Aleksić, vlasnik škole glume, napastvovao pre devet godina.
Aleksić je u nedelju uhapšen, a više devojaka je podnelo krivične prijave protiv njega za silovanje i seksualno uznemiravanje.
- Profesoru glume određen pritvor, nove optužbe protiv njega
- Seksualno nasilje u Srbiji – kome se obratiti za pomoć
- Kad ti na ulici dobace: „Lutko“
Grudva je krenula
Kako dani prolaze, čini se da ova tema o kojoj se decenijama, možda i vekovima ćuti, ne jenjava, već se poput grudve uvećava.
Reagovali su fakulteti iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, a stranica Nisam tražila koja postoji od 18. januara već ima više od 17.000 članova.
Svakog dana, stotine žena pišu, pod imenom ili anonimno, o jezivim iskustvima ili sećanjima na neprimerene postupke muškaraca, nastavnika, trenera, a neretko i budućih poslodavaca.
Govore o iskustvima u svim životnim dobima, ali mahom u pubertetu.
Zajedničko svim primerima seksualnog nasilja je što počinitelji polaze iz toga da „imaju moć i kontrolu nad žrtvom“, kaže za BBC Josipa Tukara Komljenović iz hrvatske nevladine organizacije Ženska soba – centar za seksualna prava.
„Najčešće su to nama poznate osobe u koje imamo poverenje, da li je to na otac, partner, šef ili porodični prijatelj.
„Odatle polazi strah žrtve da govori o tome“, kaže sociološkinja za BBC.
Teško je, užasno teško, silovana sam sa sedam godina od strane maminog rođaka i nikome ne govorim o tome jer ne želim da iko više osim mene pati. Zakopavam to duboko stalno.
Kako valjda predatori mogu da namirišu žrtvu nastavilo se dešavati i dalje u osnovnoj školi (ja sam naravno sebe uvijek krivila i pitala se kako je moguće da mi se to opet dešava mora da je u meni nešto krivo ili da ja nešto krivo radim ili izgledam kada se ponavlja).
Deo jedne od desetina ispovesti sa stranice Nisam tražila
Pokretačice stranice „Nisam tražila“ otkrile su da nisu očekivale toliko ispovesti.
„Krenulo je kao spontana inicijativa jer su sve administratorke stranice bile podstaknute činjenicom da se u sredini u kojoj živimo konstantno čudimo i osuđujemo nasilje koje se događa ženama u drugim sredinama, ali same nismo spremne govoriti o tome.
„Dakle, pravimo se da se to kod nas ne događa“, izjavile su one za Jutarnji list.
Inicijativu su pokrenule četiri koleginice, bivše studentkinje na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu: Ana Tikvić, Nadine Mičić, Matea Mavrak i Asja Krsmanović.
S tim u vezi, Akademija scenskih umetnosti iz Sarajeva oformila je Komisiju za prevenciju seksualnog i rodno zasnovanog uznemiravanja i savetnika kom se studenti mogu direktno obratiti, kontakte možete pronaći ovde.
Akademija dramske umetnosti Sveučilišta u Zagrebu, takođe, poziva sve da prijave rodno i seskualno nasilje i zlostavljanje.
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu saopštio je da pokreće posebnu platformu „FDU – Protiv nasilja“, sa namerom da se aktivno bavi prevencijom i sprečavanjem svake vrste zlostavljanja i zloupotrebe u obrazovnim procesima, a posebno problemima vezanim za seksualno uznemiravanje.
Sve poruke i prijave možete poslati na adresu [email protected].
Grupu „Nisam tražila“ podržali su i iz STEM tim platforme koja se bavi promovisanjem žena u nauci i tehnologiji.
https://www.facebook.com/iamstemteam/photos/pcb.163115058944804/163113128944997/
„Slučaj iz Srbije je bila kap koja je prelila čašu, svi znaju da se to dešava, svi smo svesni, međutim niko o tome ne priča.
„Ako se o nečemu ne priča, po difoltu to se i ne dešava i zato mi je stvarno bilo drago što je ta devojka progovorila“, kaže Neira Mujagić iz Sarajeva, autorka STEM tim platforme.
O tome se mora govoriti, ali bez sramoćenja ili okrivljavanja žrtve, dodaje.
„U svim strukama se to dešava, mi to doživljavamo od srednje škole, preko fakulteta.
„To se dešava i muškarcima, ali su uglavnom žene“, ističe Mujagić.
„Nisam tražila,imala sam samo 14 godina…on 21. Osuđen je na samo godinu dana, suđeno mu kao mlađem punoletniku!
Prvi put umesto od ginekologa, imala sam pregled od patologa jer sudski ginekolog je bio na odmoru. Nije isto raditi sa mrtvima i sa živima.Tada sam mislila da je bolje da nisam živa.
Više od toga bolelo je to što me je okolina osuđivala! `Da nije htela ne bi joj se to dogodilo!`
Poručujem mu: „Nisi me ubio, nisi me slomio, nastavila sam, podigla se bolja i jača!“
Neira Mujagić očekuje da će se neka promena desiti u narednom periodu i da su mlade devojke „ta prekretnica“.
Ima 21 godinu i studira građevinu u Istanbulu.
„Moja majka to ne može da uradi, jer ima blizu 60 godina, ali je na našoj generaciji da promenimo nešto i kažemo dosta je„.
Želje nasuprot realnosti
Influenserka Ana Jakšić iz Beograda o ovim temama je dosta pisala na društvenim mrežama.
Primetićete da je lepo navedeno da tražim dokaze za predatorsko ponašanje u vidu bilo kakvog snimka i slično, ispovesti koje sam kačila sam kačila zato što znam kojih je slao, preko sajta ide samo uz dokaze, nemojte da pokušavate od ovoga da pravite sprdnju jer se ja ne sprdam pic.twitter.com/4KusAiGR7q
— TarotBebac (@tarot_bejb) January 20, 2021
Na pitanje očekuje li da ovo bude početak neke sistemske i dubinske promene u društvima, odgovara „da – kada bismo pričali o željama“.
„Kada bih pričala realno – ne očekujem gotovo ništa osim da buduće potencijalne žrtve budu upozorene na vreme.
„Mnogi od navedenih predatora su imali i prijave, pa se ništa nije dogodilo“, kaže Jakšić.
Malo se, kaže, nada da će zbog progovaranja (predatori) početi više da obraćaju pažnju na ponašanje.
„I to je otprilike maksimum mog nadanja“.
Pokrenut je sajt predatorisrbija.com na kom devojke mogu da registruju lične ispovesti seksualnog uznemiravanja sa imenom i prezimenom, koje će biti anonimno objavljena.
„Niko, niko nije željan krvi, samo se ženama smučio život i ne žele više da ćute, samo hoćemo da se zaštitimo“, dodaje Jakšić.
Prijavljeni slučajevi – samo vrh ledenog brega
Krivično delo silovanja kao jedno od najtežih protiv polne slobode spada u grupu dela gde je fenomen „tamne brojke“ prema svim istraživanjima, pa i u Srbiji, među najzastupljenijim, kaže u pisanom odgovoru za BBC Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.
Tamne brojke su termin koji se u kriminologiji označava za neregistrovane slučajeve.
Iz hrvatske organizacije Ženska soba – Centar za seksualna prava kažu da na jedno prijavljeno silovanje dođe 15 do 20 neprijavljenih slučajeva.
„Ovo što se sad dešava je odlično, jer više od 90 odsto devojaka nikad nikome ni roditeljima, ni partnerima ili prijateljima na kaže šta se dogodilo.
„Za 11 meseci u Hrvatskoj je prijavljeno 150 slučajeva, ali to je samo vrh ledenog brega“, kaže Josipa Tukara Komljenović iz ove organizacije.
Ni kad dođe do suda situacija nije mnogo bolja, procesi dugo traju, a kazne budu blage.
U Srbiji je 2016. takozvanim Marijinim zakonom uvedena zabrana zastare krivičnog dela protiv polnih sloboda kad su učinjena prema maloletnicima.
Za teže oblike silovanja zaprećena kazna je od pet do 15 godina u Srbiji, ali se te višegodišnje retko izriču.
Od ukupno 81 presude, izrečeno je samo 20 kazni iznad pet godina zatvora, koliko iznosi zakonski minimum za ovo krivično delo, pisala je Politika 2019, na osnovu podataka objavljenih u istraživanju „Kaznena politika u Srbiji – zakon i praksa“.
„To pokazuje bolećivost naših tužilaca i sudija i prema silovateljima, zato ne čudi broj povratnika.
„Tužiocima je lakše da dokažu blaže oblike krivičnog dela, a za njih je zaprećena i blaža kazna“, kaže za BBC Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.
„Smatram se eto, sretnom, jer srećom nisam doživela ništa gore od situacija koje ću podijeliti ovde.
Iskreno, situacije u javnom prijevozu kada bi se neki muškarac, barem 30 godina stariji od mene, slučajno `očešao` o moju stražnjicu ili me primio za vaginu prestala sam brojati“.
Pristanak je ključ
Iz AŽC traže izmene zakona kako bi pristanak, kao u Konvenciji Saveta Evrope, bio ključni za definiciju silovanja, a ne to da li je žrtva pružala otpor i na koji način je primorana na seksualni odnos.
„Ako se dokazuje samo to da li je žrtva pružala otpor, šta ćemo sa devojkama koje se zalede u takvim situacijama?
„Zato smatram da bi ovaj slučaj mogao da bude prekretnica i veliki ispit za tužilaštvo“, dodaje Macanović.
- Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo“ kada smo svedoci nasilja
- „Moja žena me je silovala deset godina“
Na sajtu srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova seksualno nasilje definiše se po tome da li je bilo pristanka.
„Seksualno nasilje je seksualni akt bez saglasnosti ili mogućnosti izbora žrtve da da pristanak, nezavisno od toga da li se akt odigrao, zatim seksualni akt ili pokušaj tog akta kada osoba nije u stanju da se saglasi ili odbije učešće usled bolesti, invaliditeta, uticaja psihoaktivnih supstanci, uzrasta, odnosno zastrašivanja, ucene ili pritiska, bolan i ponižavajući seksualni čin“, navodi MUP.
Srbija ima jedan od najstrožih Krivičnih zakonika, smatra Ivana Stevanović.
„Mišljenja sam da težina zaprećene kazne nije uopšte nešto što opredeljuje žrtvu da prijavi bilo koje krivično delo, već činjenica da će osumnjičeni biti uhapšen i sankcionisan“, dodaje Stevanović.
U Hrvatskoj je od 2020. podignuta minimalna zaprećena kazna sa jedne na tri godine.
„Većina silovatelja dobija minimalnu zaprećenu kaznu“, kaže Komljenović.
Sudski postupci traju od tri do osam godina, što je često demotivišuće za žrtve.
Dodaje da po hrvatskom zakonu, ako je maloletna osoba preživela seksualno nasilje, od njegove ili njene 18. godine počinje rok od 10 godina do zastarevanja tog slučaja.
„Ako se odlučite prijaviti nasilje sa 25 godine može, sa 28 ne.
„Srbija je imala odlično loš primer i tako je nastao Marijin zakon“, navodi ona.
Šta može da se učini?
Ohrabruje što su žene iz celog regiona javile da podele iskustva i traume, navodi Ivana Stevanović iz Instituta za kriminološka istraživanja.
Drugi deo priče je, dodaje, da bi pravosudni sistem trebalo da umanji traumatične posledice koje žrtva neminovno prolazi u svakom krivičnom postupku.
„U smislu stvaranja uslova za korišćenje savremenih audio i tehničkih pomagala koja će omogućiti da žrtva svoj iskaz daje van prostorija tužilaštva i suda, omogućavanja bezbednog okruženja i osećaja bezbednosti.
„Zatim, davanja zakonskih garancija za zabranu unakrsnog ispitivanja i suočavanja, davanja statusa posebno osetljivog svedoka i ograničenja broja davanja iskaza, pogotovo za maloletnike“, predlaže Stevanović.
Neki koraci su napravljeni, ali je to i dalje sporo, smatra i Komljenović iz Ženske sobe.
Nisu dovoljne samo izmene zakona ili pravosudnog sistema, potrebne su i politička volja, ali i obrazovanje o ovim pitanjima „od vrtića do fakulteta“.
„Kad bi prevencijski programi kako prepoznati nasilje bili obavezni u obrazovnom sistemu, moglo bi da dođe do smanjenja predrasuda i osude žrtava `što je popila, što je nosila kratku suknju`, kao i kome se obratiti u takvim slučajevima, što bi bio put ka zdravijem u društvu“, zaključuje Komljenović.
Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve iz Srbije mogu zatražiti i pozivima na:
SOS linije za žrtve nasilja – 0800 222 003 SOS telefona Autonomnog ženskog centra – 0800 100 007SOS telefona Centra za podršku ženama – Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010
U Hrvatskoj takvu pomoć pruža Ženska soba +385 1 6119 174
U Bosni i Hercegovini Ženska mreža je napravila spisak organizacija, koje možete videti ovde
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
