Srbija i književnost: Vek Vaska Pope, avangardnog moderniste, koji je ‘pesmom mislio’, a pisao da bi se osećao živim

Platan pali cigaretu, mala kutija u koju staje ceo svet, kuće izvrću gorke džepove soba, pločnici igraju karte i ruke bez kojih sunce nikada u snu ne bi prenoćilo – da nije Vaska Pope, ne bi bilo ni ovih slika u jugoslovenskoj i srpskoj književnosti.

„Bio je intelektualni pisac koji pesmom misli, imao je sposobnost da to mišljenje ne proguta pesničku maštu i talenat, a od prvog dela pokazuje razumevanje i osećanje šta se sve može sa jezikom“, kaže Dušan Marinković, profesor zagrebačkog Filozofskog fakulteta u penziji, za BBC na srpskom.

Vasko Popa je najprevođeniji srpski pesnik, njegove pesme objavljene su na 19 jezika, a njegova poezija uticala je na Britanca Teda Hjuza i Čarlsa Simića, američkog pisca srpskih korena, između ostalih, navodi se u tekstu Njujork tajmsa.

Njegova dela dospela i u ruke Tare Bergin, britanske savremene pesnikinje i profesorke Univerzitata u Njukaslu u Engleskoj, koja Popine pesme smatra „jednim od kamena temeljaca poezije koju piše“.

„Popa je jedan od najuzbudljivijih i najinspirativnijih pesnika čija su dela prevedena na engleski jezik, a njegove pesme su živopisne, zabavne, šokantne i značajne“, kaže Bergin u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Iako se njegove pesme mogu činiti jednostavnim, „Popa traži dugo čitanje i duboku duhovnu koncentraciju“, opisuje Marinković.

„Za analizu nekih njegovih misli i rečenica mogle bi se napisati i čitave knjige“, dodaje nekadašnji profesor južnoslovenskih jezika i književnosti, koji je sa studentima izučavao dela Vaska Pope.

• Miroslav Antić, maestro poezije boemske duše
• Bio jednom jedan Tmuša, mali čovek sa radija
• Branislav Nušić – šta bi satiričar danas pisao o Srbiji

Pesnik rumunskih korena udario je temelje modernizma u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata, kratkim pesmama i rečenicama bez znakova interpunkcije i rime, navodi se na sajtu Srpske akademije nauka i umetnosti čiji je Popa bio dopisni član.

Banatski umetnik bio je više od pesnika – 25 godina radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit i zaslužan je za to što su mnogi Jugosloveni čitali velike svetske pisce.

Bio je i osnivač Akademije nauka i umetnosti Vojvodine i Književne opštine Vršac.

Kako je Popa doneo „slobodu za pisca i čitaoca“

Njegove pesme su kratke, nije pisao u stihu, a zareze, tačke, znakove uzvika, upitnike, crtice i znakove navoda, Popa je prognao iz svoje poezije.

Nedostatak interpunkcije u njegovoj poeziji ukazuje na „osećaj slobode“, koji tokom 1950-ih godina nije bio uobičajen u jugoslovenskoj poeziji, smatra Dušan Marinković.

„To je sloboda i za pisca i za čitaoca“, ocenjuje on.

Popa je pesmu posmatrao kao „zatvoren sistem, gde je svaki znak upotrebljen da bi se doprlo do čitalaca“, dodaje.

Tatijana Petrika, koja je detinjstvo i mladost, poput Pope, provela u Vršcu, sa njegovim pesmama susrela se još u srednjoj školi, kada ih je na časovima rumunskog jezika i recitovala.

Više od 15 godina kasnije, doktorirala je književnost na Univerzitetu u Temišvaru i radi u školi, a poput njenih profesora, trudi se da decu upozna sa delima Vaska Pope.

Omiljena zbirka pesama joj je Kora, prva koju je Popa objavio, a njegove pesme razliku se od drugih po „zasebnom i neobičnom stilu“, kaže 34-godišnja Tatijana za BBC na srpskom.

Poeziju pesnika iz Grebenca „čini spoj ikonskog, mitskog i folklornog, religioznog i istorijskog, tradicije i nasleđa“, a jedan od najznamenitijih Vrščana „težio je i sabijanju smisla i osećanja“, objašnjava.

Popino interesovanje za tradiciju, poreklo i sredinu iz koje potiče može se videti i u započetom delu Lepa varoš V, koje je posvetio Vršcu, kao i krugu od pet pesama Ludi Lala, koji simbolizuje njegove banatske korene.

Popa je bio „vezan“ za Vršac, koji je za njega bio „važna tačka i most između srpske i rumunske kulture, koju je i sam oličavao“, kaže Mihajlo Pantić, glavni urednik Književne opštine Vršac, izdavačke institucije koju je Popa osnovao 1972. godine.

„To je pogotovo značajno ako znamo da je prve pesme kao gimnazijalac pisao na rumunskom jeziku“, dodaje Pantić za BBC na srpskom .

Uprkos formi koju je koristio u pisanju, bilo bi pogrešno reći da poruke koje se mogu naći u njegovim pesmama lako razumeju svi koji su ih pročitali, upozorava Marinković.

„Njegov jezik i slike koje prikazuje su samo naoko jednostavne, ali kada pokušate da pronađete polje značenja u tim rečima, onda vidite da vas diže na jedno apstraktno duhovno polje.

„Na primer, kada kaže `vrati mi moje krpice`, to izgleda tako transparentno, ali možemo celu jednu knjigu napisati o tome šta Popa sugeriše pod tim“, objašnjava.

Ko je bio Vasko Popa?

• Rođen je 29. juna 1922. godine u banatskom selu Grebenac, nadomak Bele Crkve, kao Vasile Popa
• Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Vršcu
• Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kasnije i na univerzitetima u Bukureštu i Beču, da bi diplomirao na Romanskoj grupi u Beogradu 1949. godine
• Objavio je osam zbirki pesama: Kora (1953), Nepočin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Vučja so (1975), Kuća nasred druma (1975), Živo meso (1975), Rez (1981), kao i ciklus pesama Mala kutija (1984), planiran kao deo buduće zbirke Gvozdeni sad koju nikad nije dovršio
• U Vršcu je 1972. godine osnovao Književnu opštinu Vršac, u okviru koje je pokrenuo i biblioteku „Slobodno lišće“
• Iste godine postao je dopisni član Akademije nauka i umetnosti i jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu
• Bio je generalni sekretar Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije i Francuske (1951-1954), a potom je od 1954. do 1979. radio kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu
• Tokom života dobio je Brankovu i Zmajevu nagradu, kao i nagrade Branko Miljković i Skender Kulenović za književnost u Jugoslaviji, dok mu je 1965. godine uručena Nagrada za evropsku književnost u Beču
• Bio je oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu
• Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Kako su oblikovali Popu, a kako je on uticao na pisce širom sveta?

Uprkos originalnosti pesama Vaska Pope, stručnjaci u njegovoj poeziji vide uticaj nekoliko autora iz Jugoslavije i sveta.

Marinković u njegovom opusu prepoznaje Momčila Nastasijevića, srpskog pesnika moderniste iz prve polovine 20. veka,

Tatijana Petrika smatra da treba otići i dalje, do Francuske i Šarla Bodlera, jednog od utemeljitelja modernizma u evropskoj poeziji.

„Za Bodlera ga vezuje i sama činjenica da se on u srpskoj poeziji pojavio prvenstveno kao pesnik u prozi.

„Navešću primer kada je Popa 1952. godine u časopisu Književnost objavio nestihovane, prozne lirske zapise koje je kasnije uvrstio u svoju zbirku Nepočin-polje“, ukazuje Petrika na sličnosti dvojice pesnika.

Kada treba popisati one na koje je Popa ostvario uticaj, spisak postaje nešto duži.

Među njima je i savremena pesnikinja Tara Bergin, koja fascinaciju banatskim umetnikom pokušava da prenese i na studente na Univerzitetu u Njukaslu, posebno onda kada želi da pokaže „dobar primer poetske sekvence“.

„Nadam se da će to pokrenuti čitavu novu generaciju pesnika koja će znati za Popu i biti inspirisana njim“, kaže ona za BBC na srpskom.

Britanski pisac Ted Hjuz u delima citira Popu i njegove pesme uvodi u zbirke koje je objavio još tokom 1960-ih godina.

„To pokazuje koliko je jak bio uticaj Pope već u tom ranom periodu Hjuzovog stvaralaštva“, smatra Bergin, čija je doktorska teza posvećena Hjuzovom delu.

Čarls Simić, jedan od najpoznatijih pesnika srpskog porekla, prevodio je Popine pesme u Sjedinjenim Američkim Državama, a tokom 1970-ih u Beogradu se i sretao sa njim.

Simić, dobitnik Pulicerove nagrade koji je rođen i odrastao u Beogradu, Popi je posvetio i pesmu Piramide i kule.

Oktavijan Paz, meksički pisac i dobitnik Nobelove nagrade, preveo je mnoge pesme Vaska Pope na španski jezik.

One su tako dospele i do Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa, jednih od najznačajnijih pisaca 20. veka u Južnoj Americi, navodi list Politika.

Popa je tokom boravka u Buenos Ajresu 1987. napisao pesmu sa posvetom Borhesu:

„Neizmerna ogledala Buenos Ajresa zapamtila su tango koji je, na oštrici sna i noža, igrao i odigrao Borhes: ponavljaju ga, nastavljaju, ustostručuju, i već, polako, nalaze igri izlaz iz lavirinta ulica i nedoumica“, prenosi Politika.

• Zašto je Horhe Luis Borhes važan 35 godina nakon smrti
• Ginter Gras – od moralnog autoriteta Nemačke do „izdajnika posleratne generacije“
• Uliks – 100 godina od objavljivanja Džojsovog remek-dela

Doživotni komunista sa etiketom nacionalizma

Još u detinjstvu, tokom školovanja u Vršcu, Popa je otkrio marksizam, koji je prihvatio i do kraja života smatrao se komunistom, navodi Čarls Simić u tekstu objavljenom u Londonskog književnoj reviji (London review of book).

Početkom Drugog svetskog rata Popa odlazi na studije romanistike u Bukurešt, a zatim i u Beč.

Međutim, vraća se u domovinu 1943. godine, kada ga nacisti u maju hapse i odvode u koncentracioni logor u Zrenjaninu.

U septembru je oslobođen, i ubrzo se priključio partizanima.

Uprkos činjenici da je aktivno učestvovao u Narodno oslobodilačkoj borbi, Popa se zbog pesama kasnije našao na udaru nekih komunista.

Nekoliko njegovih pesama koje prožimaju religijski i tradicionalni simboli iz srpske srednjovekovne istorije poput Svetog Save, Kosovskog boja ili simbola vuka, nekima u socijalističkoj Jugoslaviji nisu bile po meri, a najviše rasprava izazvala je zbirka Vučja so (1975), navodi Čarls Simić.

Zbog toga je bio „poštovan u Srbiji i prekoren u drugim delovima Jugoslavije“, piše Simić.

„To nije bilo fer: Popa je bio previše prefinjeni mislilac da bi ga optužili za šovinizam.“

Simić se sa Popom poslednji put video 1989. u Njujorku i kaže da je pesnik „bio ekstremno zabrinut zbog onoga što su spremali nacionalistički nastrojene lude i oportunisti. „

„`Biće krvoprolića uskoro`, rekao mi je potpuno siguran, a mogao je da uvidi da je već postao sumnjiv superpatriotama zbog rumunskog porekla“, prepričao je Simić.

• Gabrijel Garsija Markes: Magija kao bekstvo od haosa i nasilja
• Mihail Bulgakov – genijalnost utekla iz kandži morfijuma
• Ćosić, Kusturica, Momo Kapor: Sme li umetnik sa Balkana da se bavi politikom

Još tokom 1950-ih, mnogo pre objavljivanja Vučje soli, Popine prve dve zbirke pesama Kora (1953) i Nepočin-polje (1956) „mogle su se iščitavati kao ideološki sumnjive“, napominje Dušan Marinković.

„Njegova poezija se bavi temeljnim pitanjima civilizacije u kojoj je živeo, posezao je i za iskustvom srednjovekovne srpske literature i kulture, pa možemo reći da je bio jedno sabiralište jezičkog iskustva srpske kulture i u tom smislu on priziva tradiciju.

„On nije razmišljao uopšte o tome da li je tada bilo opasno pisati na način na koji je on to radio“, dodaje Marinković.

Kako je Vasko Popa ‘decentralizovao’ srpsku književnost

Posle Drugog svetskog rata, Popa dolazi u Beograd, gde je 1949. godine diplomirao na Filozofskom fakultetu.

Radio je kao novinar za Radio Beograd i Književne novine, u kojima je i objavljivao dela.

Bio je generalni sekretar Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije i Francuske između 1951. i 1954., a potom je od 1954. do 1979. radio kao jedan od urednika u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu, navodi se u njegovoj biografiji.

Pored poezije koju je pisao, izdavačka delatnost jedan je od najvažnijih aspekata zaostavštine Vaska Pope, smatra Mihajlo Pantić, urednik u Književnoj opštini Vršac.

„Bio je jedan od urednika Nolita, koji je izdavao prvi jugoslovenski modernistički časopis Delo, a najznačajnija edicija bile su `Metamorfoze`, preko kojih su se jugoslovenski čitaoci upoznavali sa nekim od najznačajnijih imena svetske književnosti 20. veka, poput Borhesa,“ objašnjava Pantić za BBC na srpskom.

Popa je verovao da „evropsko pesništvo treba da se ujedini“, ali je istovremeno nastojao da širi izdavaštvo i u manjim gradovima Jugoslavije, napominje Pantić, koji je priredio knjigu U sazvežđu Vaska Pope povodom obeležavanja 100 godina rođenja pesnika..

Sa tom idejom je 1972. godine Vasko Popa osnovao Književnu opštinu Vršac.

„Njegova ideja kao izdavača je bila da se decentralizuje izdavaštvo, na čemu mogu da mu budu zahvalni ljudi iz Vršca, ali i drugih gradova u Srbiji.

„Želja je bila da se okupljaju i objavljuju lokalni autori, prvi roman je bio posvećen Jovanu Steriji Popoviću, koji je takođe bio Vrščanin, ali i da se ljudima približe veliki strani pisci“, dodaje Pantić.

Vasko Popa danas

Tatijana Petrika svake godine sa učenicima vršačke Osnovne škole „Mladost“ čita, analizira i izučava Popina dela, decenijama neizostavni deo lektira za osnovce i srednjoškolce u Srbiji.

Dok je studirala u Temišvaru, bila je iznenađena što studenti nisu proučavali Popina dela.

Međutim, to ne znači da su ga u Rumuniji zaboravili, kaže profesorka.

„Povodom stogodišnjice njegovog rođenja će se održati književno veče i izložba u Nacionalnom Muzeju u Bukureštu, što je činjenica koja govori koliko je Popa, rodom Vrščanin, poštovan i u susednoj Rumuniji“, dodaje Petrika.

U Hrvatskoj je ovaj pesnik „vrlo malo zastupljen“, smatra Marinković.

„Stanje u regionu je još uvek posleratno, sve je naizgled slobodno, ali se zna da li se nečemu daje dovoljno prostora ili ne“, tvrdi Marinković.

„Ne brinem za Vaska Popu i njegovu poeziju, ali mi je žao što je više prisutan, na primer, u američkom, nego u hrvatskom društvu“, dodaje.

Da li danas ljudi u Srbiji dovoljno čitaju pesme pisca iz Banata?

Mihajlo Pantić smatra da to pitanje „ne treba personalizovati“, pošto na njega znatno utiče i status poezije u današnjoj kulturi, koji nije na zavidnom nivou.

„Popa nikad neće biti bestseler, ali mislim da se ipak u Srbiji i Vršcu prilično sećamo njega.

„Mislim da on ima dobar status i van Srbije – ako je neko u svetu asocijacija na srpsku književnost uz Iva Andrića i Danila Kiša, to je sigurno Popa“, dodaje.

Pantićeve reči potvrđuje primer Tare Bergin iz Njukasla, kojoj je, kako kaže, posebno drag ciklus pesama „Vrati mi moje krpice“.

„Kada razmišljam o pisanju, često se setim Pope i vraćam se na ono što je izgovorio u jednom intervjuu: ‘Iznova i iznova vas pitaju zašto pišete pesme. Da biste se osećali živim – eto zašto'“, poručuje Bergin.

Možda će vas zanimati i ova priča:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]