Turisticka organizacija Mionice — Vojvoda Živojin Mišić rođen je u selu Struganik blizu Mionice

„Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“.

Iako je drugi deo poznatiji, prva rečenica parole vojvode Živojina Mišića, ukratko opisuje njegov život.

Dete sa sela koje je iz opanaka stiglo do najviših srpskih i svetskih odlikovanja, savremenici su mu se divili, a oreol časnog vojnika i komandanta nije dovođen u pitanje, ipak je bio žrtva spletkarenja i karijerizma.

Zbog političkih previranja tri puta je bio udaljen iz službe i sva tri puta vraćan.

Danas on je mnogima sinonim za reč vojvoda – što je i titula, ne samo vojni čin, koji se daje za izuzetne zasluge pojedinicima.

„Kada kažete vojvoda prva asocijacija ljudima je upravo Živojin Mišić, ne samo zbog veličine znanja i sposobnosti komandovanja, već zato što je s njim doneta sloboda narodu i to je prenošeno s generacije na generaciju do danas“, kaže za BBC na srpskom Mitar Kovač, general-major u penziji.

Mišić je ostao upamćen kao komandant srpske vojske koji je u Prvom svetskom ratu izvojevao pobedu u bici na Kolubari.

Njegov manevar se i danas izučava na vojnim školama, a bio je i deo oslobodilačke Solunske operacije 1918.

Vojnik odluke

Spomenici Mišiću nalaze se na gradskim trgovima u Mionici, Valjevu, a jedan manji je i ispred Beogradskog sajma.

Njegova rečenica s početka teksta već godinama prekriva ruševine zgrade Generalštaba, oštećene 1999. tokom NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije.

„Postoji komemorativno sećanje […] On je, do danas, za sve režime ostao nesporna ličnost“, kaže Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Mišića su, tvrdi, vojnici voleli i bojali su ga se, ali su znali da je pravičan i verovali su u njegovu srećnu zvezdu.

„On je bio vojnik odluke, izuzetno inteligentan, dalekovid u procenjivanju gotovo kao dobar šahista i znao je da bude uporan u viziji i da je nametne“, ističe Bjelajac.

Prošao je tačno vek otkako je u zoru 20. januara 1921. u 66. godini u vračarskom sanatorijumu preminuo Mišić.

„Za tih 66 godina imao je buran, težak život, ali i slavan. Posle 100 godina on je nezamenljiv u srpskoj istoriji“, smatra Kovač, general-major u penziji.

„Slučaj Hrvati“

U više navrata se prethodnih decenija u medijima pojavljivalo da je Mišić navodno u jednom izveštaju kralju Aleksandru Karađorđeviću, posle proputovanja po Hrvatskoj, napisao da se pokajao zbog ideje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tvrdilo se navodno i da je rekao da bi se trebalo otcepiti od „Hrvata, a njima dati državu“.

Međutim, istoričar Bjelajac navodi da je to „legenda i konstrukt“, jer su se Mišića dohvatili i publicisti i novinari, a ne samo naučnici.

„Imali su sklonosti i između dva svetska rata da neke sopstvene misli i naknadna razočaranja stavljaju u usta pokojnom vojvodi, koja on nije mogao da demantuje“, navodi Bjelajac.

Kao primer navodi i knjigu Dobrice Ćosića „Vreme smrti“.

„Zna se da je vojvoda bio kao izaslanik regenta Aleksandra dva dana i dve noći u Zagrebu, kada su polagane mošti Zrinskog u katedralu i to je bila najveća jugoslovenska manifestacija“, navodi Bjelajac.

Naprotiv, želeo je da završi nedovršene jugoslovenske planove, govorio je da „će da tera Italijane do poslednjeg“.

Istoričar se detaljno bavio tvrdnjama da Mišić nije bio za državu sa Hrvatima i kaže da ne postoji nijedan dokument u kom se tako nešto navodi, jer je to bila zvanična politika tadašnje vlade.

„To je bio ceo koncept, koji je bio u interesu i srpskog naroda i ostalih.

„Nikad Mišić ništa slično nije predlagao regentu“, tvrdi Bjelajac.

Kolubarska bitka

Kolubarska bitka u zapadnoj Srbiji, u novembru i decembru 1914, smatra se briljantnom vojnom operacijom pod Mišićevom komandom.

Iscrpljenu, izmučenu vojsku, koja je bila u dobroj meri i demoralisana i koja se „razvlačila u kaljugama od Drine do Kolubare“, uspeo je da izvuče u dubinu teritorije centralne Srbije, ostavljajući samo manje jedinice da se bore sa neprijateljem.

Tim manevrom povlačenja dobio je vreme za oporavak.

„Uspeo je da podigne volju oficirskom i boračkom sastavu, konsoliduje snage i predloži, a zatim izvede operaciju koja je briljantna po rezultatima.

„To je 1914. među saveznicima bila prva pobednička operacija, tad se za srpsku vojsku pročulo u svetu – jer je mala armija uspela da se odupre moćnom Austrougarskom carstvu“, navodi Kovač.

Austrougarski vojnici nisu bili samo brojniji, već i dobro opremljeni, siti i sa značajnim rezervnim sastavima, dodaje.

Od ovaca do ordenja

Vojvoda Živojin Mišić rođen je 20. jula 1855. kao trinaesto dete Radovana i Anđelije.

Gotovo 100 godina kasnije, 1947. godine, u istom selu rodio se Miodrag Mišić, praunuk vojvodinog najstarijeg brata Nikole.

„Ponosan sam na familiju i na svog vojvodu“, kaže Mišić za BBC.

On je kustos i domaćin Kuće vojvode Živojina Mišić u Struganiku u kojoj je muzej od 1987.

Veliki je poznavalac lika i dela slavnog pretka.

„U memoarima Moje uspomene, vojvoda pred kraj života navodi: ‘Rodio sam se 7. jula po starom kalendaru u livadi ispod šljive ranke, pored kolibe dok je moja majka bila planinka, kao trinaesto dete’.

„’Tom detetu, pošto je troje starijih bilo umrlo, dali su ime Živojin, verovali su u ime da ga poživi'“, citira Mišić.

Pogledajte video: Šta se nosilo u Srbiji početkom 19. veka

Narodna nošnja juga Srbije: Zavirite u najveću privatnu kolekciju

Bio je komandant prve srpske armije na Kolubari, načelnik pobedonosne Solunske ofanzive 1918. i prvi načelnik Generalštaba vojske novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Učesnik je šest ratova – od Srpsko-turskog rata 1876, preko Balkanskih do Prvog svetskog rata.

„Više puta penzionisan i vraćan kad je to trebalo narodu“, dodaje Miodrag Mišić.

Priznat je za jednog od značajnih stratega 20. veka, a navodno njegova strategija se izučava i na američkoj vojnoj akademiji na Vest pointu.

Ono što je sigurno je da je to neizostavni deo literature na Vojnoj akademiji u Beogradu i na osnovnim i na specijalističkim studijama.

„Kao mali bio je kao bubica i mrvica – nije se odvajao od roditelja do šeste godine, tad počinje da čuva stoku po ovim našim brdima.

„O tome piše: ‘Ko nije čuvao ovce i koze i nije vodio vočiće u oranje, taj ne zna šta su jadi i nevolje'“, opisuje Miodrag Mišić.

Stoka je, kaže, mladom Živojinu zadavala teške muke – ode u tuđe imanje ili pojede komšijski kupus, a on „zaradi teške batine“.

Opanci i najlepše odelo

Sa 10 godina Živojin Mišić odlazi u obližnju školu u Ribnici.

Iako je učitelj koristio prut, Mišić se više plašio Ribničke pećine pune slepih miševa.

U toj školi je završio prva dva razreda.

Zatim ga stariji brat Lazar, tada već vojno lice, vodi sa sobom u Kragujevac da nastavi školovanje.

„Obukli su mu najlepše odelo, uzjahao je staru kobilu i krenuo preko Suvobora i Gornjeg Milanovca, strahujući samo da se kobila ne strmekne u neki jendek“, priča Mišićev potomak.

U tadašnjoj srpskoj prestonici dočekuju ga gradska deca, koja ga zadirkuju zbog toga kako je obučen i kako priča, navodi.

„Jednog debeljucu je oborio u prašinu i izudarao, onako po seljački, i više ga nisu zadirkivali.

„Kao dete pokazao je zube kakav će da bude“, navodi Mišić.

Kao dobar đak završava i šest godina gimnazije, a zatim upisuje Vojnu školu artiljerijsku u Beogradu – rang današnje Vojne akademije.

„Završava je uporedo sa ratom, kao pitomac je otišao u rat sa Turcima, to mu je bilo vatreno krštenje, gde dobija i prive činove“, ističe Mišić.

Lujza i oficirski bal

Pored stručnih predmeta učio je francuski, nemački, ruski, a kasnije je govorio i italijanski i grčki.

Tancovanje – ples, bio mu je posebno koristan ispit, kaže Mišić, koji je učio pred kraj studija.

Zahvaljujući tom umeću na jednom oficirskom balu u Aranđelovcu upoznao je Lujzu kojom se oženio.

„Ona je bila Nemica, ćerka preduzimača koji je radio staro zdanje dvorca u Aranđelovcu“, kaže potomak srpskog vojskovođe.

Sa njom je dobio tri sina i tri ćerke, ali mu nisu preživeli muški potomci.

Mišić je i tokom školovanja prepoznat kao talentovan oficir, slat je na vojne škole i u Austrougarsku da se doškoluje, a u vreme kralja Milana radio je kao nastavnik na Vojnoj akademiji.

Titulu vojvode dobio je posle pobede u Kolubarskoj bici.

„Vojvoda je prepoznat istovremeno kao čin, najviše zvanje i najviše priznanje koje se moglo odati jednoj ličnosti za zasluge u komandovanju srpskom vojskom.

„Narod je te ličnosti doživeo kao spasioce i genije koji su uspeli da se odupru najmoćnijim imperijama tog vremena“, kaže general-major u penziji Mitar Kovač, koji je i predavač strategije na Vojnoj akademiji u Beogradu.

Vojni uspesi nisu sprečili da Mišić dva puta bude penzionisan, a jednom sklonjen iz službe.

Prvi put 1904. zbog navodne povezanosti sa dinastijom Obrenović koja je svrgnuta Majskim prevratom prethodne godine, a na vlast dovedeni Karađorđevići.

„Njegovom vojnom karijerom poigravali su se političari i vojnici, trudeći se da pomrače njegovu slavu“, navodi Kovač.

Odnos sa kraljevima

Istoričar Mile Bjelajac navodi da je u vreme priprema za puč 1903. Mišić bio na čelu Drinske divizije u Valjevu, daleko od svih vojnih i političkih spletki.

„Zaverenici mu se nisu ni obraćali i njega je puč iznenadio na neki način“, ističe.

Ipak, pošto je bio oficir za vreme dinastije Obrenovića godinu dana kasnije bio prokazan kao „njihov miljenik i simpatizer“.

„Nisu smeli da mu se jave na ulici ili popiju kafu s njim“, dodaje.

Penzija u 49. godini mu je teško pala.

„Sa mesta pomoćnika načelnika Generelaštaba vojvode Putnika smenjen je intrigama i nečijim karijerizmom“, ističe Bjelajac.

To je donelo i finansijske probleme.

Pomoglo mu je što je među vojskom i dalje bio vrlo ugledan – oficiri sa Vojne akademije dolazili su kod Mišića na časove, da pripreme ispit iz predmeta strategije.

„Objedinio je znanja u knjigu koja se koristila i u socijalističkoj Jugoslaviji“, kaže Bjelajac.

Mišić je na osnovu beležaka, promišnjanja i oslanjajući se na teorije vrsnih stratega Dimitrija Đurića, Klauzevica i Moltkea napisao udžbenik Strategije.

„Te knjige Strategije možda nikad ne bi bilo da nije bio penzionisan 1904. i ostavljen bez primanja.

„Bio je vrlo razočaran, prodao je oficirskog konja, a kasnije prodao i kuću da bi mogao da obezbedi miraz za ćerke“, kaže Kovač, nastavnik na predmetu strategije.

U vojsku je vraćen 1909. tokom Aneksione krize, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo političku nestabilnost na Balkanu.

Ubrzo će doći do Balkanskih ratova 1912. i 1913. kada Mišić ponovo beleži uspehe na bojnom polju.

Prvi balkanski rat su protiv Turske vodile Bugarska, Srbija, Crna Gora i Grčka.

U Drugom balkanskom ratu na jednoj strani su bili Srbija, Crna Gora, Grčka, Rumunija i Turska, a na drugoj Bugarska.

Mišićeva velika zasluga je pobeda na Bregalničkoj bici protiv Bugara koji su iznenada napali srpske položaje 1913. godine, navodi Bjelajac.

Iako će naredne godine izvojevati pobedu u Kolubarskoj bici i sa vojskom peške preći Albaniju prilikom povlačenja, početkom 1916. odlukom regenta Aleksandra Mišić je po treći put uklonjen, ovog puta sa mesta načelnika Prve armije.

„Na sednici u Skadru cela Vrhovna komanda bila je smenjena – htelo se reći da za katastrofu nije odgovorna vlada već vojska“, kaže Bjelajac.

Mišić i vojvoda Putnik su poslati na lečenje u Francusku, kada je Mišić kao gost francuske vojske obilazio i Zapadni front.

Odatle je početkom leta 1916. došao na Krf, gde je bio „u civilnoj odeći“.

Vraćen je u službu iste godine u septembru 1916, kada se vojska ponovo našla u krizi.

Mišić komanduje vojskom i dobija bitku na Gorničevu u Makedoniji koja je omogućila da Bitolj bude zaštićen.

To je prva pobeda na Solunskom frontu.

Živojin Mišić je nosilac 39 ordena, navodi Bjelajac.

„U Francuskoj je dobio orden Legije časti i drugog i prvog reda, a za zasluge u oslobađanju Bitolja dobio je od Engleza jedno od najviših odlikovanja – orden svetog Mihajla i Đorđa.

„Od 1818. kada je orden ustanovljen do 1916. svega je 40 ljudi bilo nosilac tog ordena, uključujući i kraljevske porodice“, opisuje Bjelajac.

Koliko je bio pravičan vojnik, Kovač navodi da je Mišić i sinove slao u borbene jedinice, a ne „u kancelarije“.

„Nisu bili foteljaši za vreme rata, već su bili u trupnoj službi“.

Ovdašnje političke podele nisu zaobišle ni sinove vojvode Živojina Mišića.

Aleksandar Mišić streljan je u Valjevu 1941. kad se predao Nemcima „kao Draža Mihajlović“.

Mišićeva parola stoji na zgradi Generalštaba, porušenog u NATO bombradovanju, naspram Vlade Srbije u Beogradu – gde se često održavaju razni protesti

Dragoljub Mihailović bio je vođa Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja se tokom Drugog svetskog rata zalagala za povratak monarhije.

„Kad je formiran Ravnogorski pokret Draža je došao u Struganik, jer mu je bila potrebna pomoć vojvodinog sina Aleksandra.

„Kad su došli Nemci da ga traže, on se sakrio a a Aleksandar je izašao i rekao da je on Draža Mihailović, da bi pravi Draža imao vremena da pobegne“, navodi Mišić.

Tek u Valjevu priznao je ko je i Nemci su hteli da ga spasu ako počne da radi za njih „jer u sebi nosi pola nemačke krvi“.

„On je, kako predanje kaže, rekao: ‘I to pola nemačke krvi je isteklo na bojnom polju’. Nije pristao i streljan je“, svedoči Mišić.

„Zbog tog postupka Nemaca se Lujza odrekla protestantske vere“, dodaje Kovač.

Drugi sin vojvode Mišića, Vojislav, otišao je u drugi pokret otpora – partizane, pošto je bio ruski kadet.

U kući u Struganiku, gde je bio štab četničkog pokreta, kasnije je održan i jedan od sastanaka dvojice lidera Josipa Broza Tita i Dragoslava Mihailovića.

„Dogovor braće je bio da se ne napadaju i da sarađuju“.

Partizani i četnici su se kratko borili zajedno protiv Nemaca, a zatim su se sve do kraja krata međusobno napadali i ubijali.

Za Vojislava problemi nastaju tek posle rata.

Usvajanjem Rezolucije Informbiroa 1948. poslat je na Goli otok u zatvor za političke neistomišljenike. On umire 1974. u Beogradu.

Zbog odnosa prema neprijatelju, ali i prema zarobljenicima srpska vojska je u Prvom svetskom ratu stekla međunarodni ugled.

„Nije zapisan nijedan zločin prema zarobljenim austrougarskim vojnicima.

„U tom ratu bilo je mnogo manje ratnih zločina nego u kasnijim, vojnici su tada mnogo držali do vojne etike, a bili su i okrenuti veri i bogu“, navodi Kovač.

Mišić je bio komandant punog profila, sa praktičnim i teorijskim zananjem.

„Nemci su javno saopštavali da bi voleli da imaju takve oficire na čelu svojih sastava“, tvrdi general-major.

Na kraju rata i posle demobilizacije Mišić će postati načelnik Generalštaba novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

„Istorija pokazuje da kad god se nije obraćala dužna pažnja zaslužnim sinovima, onda je društvo bilo i moralno i praktično na šteti“, zaključuje Bjelajac.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.