Srbija, Novi Beograd i arhitektura: Razglednica opštine kroz blokove, parkove i betonske objekte

Obgrljen Dunavom i Savom, ispresecan širokim bulevarima i tramvajskim šinama, između kojih se ponosito izdižu betonski soliteri okruženi parkovima, više decenija, preko puta starog, živi i Novi Beograd.

Iz nekadašnje žabokrečine i baruštine, neposredno posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući graditeljima iz svih krajeva tek stvorene socijalističke Jugoslavije, rodila se nova opština, budući dom mnogih Beograđana.

„U bilo kom delu Novom Beogradu da sam, osećam da je to moja kuća“, kaže 27-godišnja Darija Ugrina koja tamo živi od rođenja.

• Zapadna kapija: Simbol Beograda i deo njegovog identiteta
• Svakodnevnik: Kako su novobeogradski soliteri i tramvaji otišli na more
• Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“

Zvanična izgradnja ove savremene urbane celine počela je 11. aprila 1948.

Osim betonskih građevina i administrativnih zgrada, vremenom je najveća „spavaonica“ u državi dobila i škole, vrtiće, bioskope, biblioteke, sportske hale i bazene, pijace, pošte i sve ostalo što ju je naposletku definisalo kao jedan pravi grad u gradu.

Neki od najvažnijih objekata i ustanova na Novom Beogradu su Palata Srbije (ranije Palata Federacije), Sava centar, Fakultet dramskih umetnosti, Studentski grad, hoteli Jugoslavija, Hajat i Kraun plaza (nekadašnji Interkontinental), stambeno-poslovni centar Geneks, Hala sportova „Ranko Žeravica“ i mnogi drugi.

Novi Beograd je danas, po broju stanovnika, najveća opština u Srbiji – veća nego neki gradovi.

Rađanje ozarenog grada

Iako se zamisao o širenju prestonice na levu obalu Save javila ranije, a tragovi življenja na teritoriji opštine zabeleženi znatno pre, izgradnja Novog Beograda zvanično je počela na proleće 1948.

Na radnu akciju se sjatio veliki broj ljudi okupljen u frontovske i omladinske brigade, kako bi iz peska i mulja podigli nešto što će vremenom postati najveća opština u državi po broju stanovnika.

„Cilj je bio da Novi Beograd postane novi centar i reprezent moći tadašnje Jugoslavije.

„S obzirom na to da se tada više mislilo o zajedničkom nego o pojedinačnom interesu bilo je važno da on bude potpuno opremljen i atraktivan ljudima koji će njega naseliti“, govori za BBC na srpskom Dejan Todorović, asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

Kaže da je postojala „ambiciozna ideja da postane prikaz novog, savremenog, modernističkog grada koji je utemeljen na principima Le Korbizijeovog vrtnog grada (Ville Radieuse)“.

Osnovni postulati ovog koncepta francusko-švajcarskog arhitekte su „tačkasto raspoređene zgrade i objekti arhitekture koji plivaju u zelenilu i parkovskom okruženju“.

Dalja izgradnja Novog Beograda umnogome je sledila ovaj arhitektonski princip, bezmalo do raspada Jugoslavije.

Blokovi i mistični brojevi

Ovaj projekat od nacionalnog značaja je trajao godinama, pa su hiljade nažuljanih radničkih i studentskih ruku u etapama zidale zgrade po svežim, novobeogradskim Blokovima.

Prvi blokovi su građeni uz ulicu Tošin bunar i prekoputa današnje zgrade Gradske opštine Novi Beograd.

Označavani su brojevima, ali i danas nije u potpunosti poznato na koji način je izvršena numeracija.

„Tu postoje razne teorije ali čini mi se da je najtačnija da se krenulo hronološki kako su Blokovi nasipani, pošto je tu bilo močvarno zemljište, često plavljeno“, objašnjava arhitekta Todorović.

Za ovaj posao je, kaže, bilo angažovano brodarsko preduzeće „Ivan Milutinović“ koje je „počelo da nasipa teren i da ga statički obezbeđuje kako bi mogao da podnese opterećenje novih struktura koje će se izgraditi“.

Numeracija je, dodaje Todorović, počela Blokom 1, poznatijim kao Fontana, koji se nalazi prekoputa Gradske opštine Novi Beograd i koji je među prvima i izgrađen.

„On je bio pokazni blok, eksperimentalne arhitekture i krenulo se od njega, a zatim su nasipani blokovi koji se nalaze uz obalu, pa se onda išlo dalje.

„Nisam siguran koja je bila tačna logika, ali recimo da je taj redosled nasipanja nestabilnog terena bio nešto što je odredilo nazive blokova koje poznajemo danas“, smatra Todorović.

Redosled blokova na Novom Beogradu se donekle može pratiti, međutim postoje i brojna odstupanja koja često zbunjuju i same Beograđane.

Takav je slučaj sa Blokom 58 koji izbija na Savu, a nalazi se između 67, 68. i 70a ili sa Blokovima 44 i 45 ušuškanim između rivalskog Bloka 70 i 71.

„Neki navodi kažu da su za to krivi urbanisti, pošto nisu bili u mogućnosti da daju nazive ulica, služili su se tim brojevima koje su ucrtavali na mapama, pa je to ostalo tako“, govori Todorović.

Sa numerisanjem se stiglo do broja 72, ali ima i onih koji nedostaju u nizu – na primer Blok 27.

Blok 4 – mesto bez socijalne stratifikacije

Zgrade u Bloku 4 građene su šezdesetih, a u jednu od njih se kao srednjoškolac 1966. uselio i Ivan Protić.

„Prvih mesec dana sam se vraćao u stari kraj kod drugara da prespavam jer je bilo prilično neuređeno“, govori 71-godišnji novinar za BBC na srpskom.

Kaže da je u tom periodu Novi Beograd bio „velika spavaonica u izgradnji“, te da je, ne računajući Palatu Federacije – poznatiju kao zgrada Saveznog izvršnog veća (SIV), do Brankovog mosta skoro sve bila ledina.

Međutim, iako su novi stanari tek pristizali u komšiluk, cvetala je maloletnička delikvencija.

„U jednom trenutku je Novi Beograd bio drugi u svetu iza Rio de Žaneira, a onda je policija to sistematski čistila“, tvrdi novinar.

Uprkos brojnim mangupima koji su harali krajem, Protić smatra da je među njima postojao određeni kodeks, u šta se i sam u nekoliko navrata uverio.

„Jedan od njih, stariji Jefta nas je jednom okupio i rekao da će nam noge polomiti ako nas uhvati da krademo kola ili nešto u samoposluzi“, osmehujući se prepričava dogodovštine iz mladalačkih dana.

• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Hoće li opstati crveni kiosk sa viršlama u Beogradu

U kraj su se, kaže, doseljavali ljudi sa svih strana Jugoslavije, pa je tako u komšiluku bilo Hrvata, Crnogoraca, Albanaca i drugih nacionalnosti.

Većina je radila u javnim službama – vojska, policija i u drugim državnim institucijama.

Takođe, ispred njegove zgrade bile su podignute i barake u kojima su stanovali njegovi školski drugovi iz Devete beogradske gimnazije, čiji su roditelji gradili Novi Beograd.

Oni su se, kaže, se svi međusobno druže.

„Nije bilo te socijalne stratifikacije kakva postoji sada“, dodaje Protić.

A nije bilo ni noćnih prevoza, pa se iz grada moralo peške, a ponekad i autostopom.

Tuda su prolazili trolejbusi koji su nekada saobraćali Novim Beogradom i Zemunom.

„Kad god padne već kiša trolejbus se zaglavi ispod i ne možeš da ideš dalje, bio si odsečen i jedino si peške mogao da ideš“, seća se Ivan Protić.

Ono čega je bilo na pretek tokom letnjih meseci je, dodaje, slobodno vreme – koje je neretko provodio kupajući se na Savi, ali i prekoputa SIV-a u takozvanim barama.

Na igranke se išlo u obližnji Blok 3, u kafić „Soliter“, a filmovi gledali u bioskopu „Fontana“, u jednom od njegovih omiljenih objekata, gde je dvadesetak godina kasnije vodio i decu.

Studenjak i podvožnjak

Jedan od prvih objekata izgrađen na Novom Beogradu bio je Studentski grad – najveći studentski dom u Srbiji, koji je prve stanare primio već početkom 1950-ih.

Studentski grad je 1968. bio i poprište velikih studentskih demonstracija – deo talasa protesta koji su te godine zahvatili veliki broj zemalja.

Iz njegovog dvorišta je krenula kolona koja se 3. juna sukobila sa policijom, nedaleko od zgrade SIV-a, kod podvožnjaka koji je kasnije i uklonjen.

Studenti su tada vikali „dole crvena buržoazija“ i „studenti-radnici“, a zahtevali su, između ostalog, smanjenje socijalnih razlika u društvu, rešavanje problema nezaposlenosti i otklanjanje birokratskih snaga.

Protesti su okončani 9. juna posle televizijskog obraćanja predsednika SFRJ Josipa Broza Tita koji se saglasio studentskih kritikama.

Zahtevi su, uglavnom, u narednom periodu uglavnom pali u zaborav, ali ne i pojedini viđeniji demonstranti koji su se našli na meti režima.

U četiri bloka sa po dva krila Studentskog grada danas živi 4.620 studenata, a u njegovom dvorištu je i Dom kulture Studentski grad, otvoren u maju 1974.

Savezno izvršno veće i Centralni komitet

Arhitekta Dejan Todorović kaže da je na Novom Beogradu isprva planiran „dugačak potez novih reprezentativnih državnih zgrada“.

Izgrađene su dve – Palata Federacije (danas Palata Srbije), poznatija kao zgrada Saveznog izvršnog veća (SIV) i Palata društveno-političkih organizacija (danas „Poslovni centar Ušće“), odnosno zgrada Centralnog komiteta – CK.

SIV bio je jedan od prvih objekata zidanih na Novom Beogradu, a završen je krajem 1950-ih.

Otvoren je 1961. uoči prve konferencije šefova država Nesvrstanih zemalja u Beogradu.

„Na konkursu je dobio zagrebački arhitekta Vladimir Potočnjak sa timom, ali je posle njegove smrti projekat preuzeo Mihailo Janković koji je i autor zgrade CK“, objašnjava arhitekta Todorović.

Dodaje da Janković nije mnogo izmenio „formu objekta i urbanističkog plana“, već da je intervenisao prvenstveno oko enterijera.

„Tamo postoji sale svih republika nekadašnje Jugoslavije koje su opremljene elementima primenjene i likovne umetnosti najvećih tadašnjih umetnika i dizajnera.“

Zgrada CK je sagrađena 1965. i bila je jedna od najviših zgrada u Beogradu.

Proleća 1999, pogođena je tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, da bi 2005. bila obnovljena.

Pored nje je izgrađen tržni centar „Ušće“, a pre dve godine i kula-bliznakinja „Poslovni centar Ušće 2″ .

Između zgrade CK i SIV-a nalaze se temelji Muzeja revolucije.

„Taj projekat nažalost nikada nije realizovan, rađeni su i konkursi pre nekoliko godina o ponovnoj upotrebi ili izgradnji nečega na ovom mestu, a priča se i da će tu biti nova zgrada Beogradske filharmonije“, pojašnjava Todorović.

Stil 33

Jedan od simbola Novog Beograda je i Geneks kula, ikona brutalizma – stila moderne arhitekture čije građevine karakteriše masivni izgled, kruti geometrijski oblik i široka upotreba natur-betona.

Građena u periodu od 1971. do 1980, prema projektu arhitekte Mihajla Mitrovića.

Zapadna kapija Beograda, kako je često nazivaju, nalazi se u Bloku 33, gde živi i muzičar Vladimir Nišavić, poznatiji kao Mlata iz hip hop grupe Sik Tač (Sick Touch).

„Najzanimljivija mi je novobeogradska gradnja vezana za komunizam, ogromne betonske zgradurine poput Geneksa i mercedes zgrada iz 38-og, pa čak i SIV koji mi izgleda poprilično svemirski“, govori reper za BBC na srpskom.

Nišavić je još živeo i u Blokovima 38 i 64 zbog čega mu se, između ostalog, Novi Beograd „uvukao pod kožu i postao deo njegovog karaktera“.

„Svaki kraj ima nešto po čemu je sličan i što ga razlikuje od ostalih, ali su ovde ljudi specifični u razmišljanju i shvatanju života i sveta koji im je blok usadio“, smatra Nišavić.

Novi Beograd je uticao na njega još u ranom detinjstvu, dok je provodio slobodno vreme ispred zgrade, na zelenim površinama, koje on i njegove komšije doživljavaju kao vlastito dvorište.

„Tu smo odrastali, slavili, patili i nekako shvatili svet“, naglašava.

Nišavić drži i muzički studio takođe na Novom Beogradu – u Bloku 44, u tržnom centru Piramida gde su i njegovi roditelji radili po otvaranju 1994. godine.

„U mojoj glavi, ja sam u centru sveta i smatram za uspeh što mi je baš tu studio“, kaže Mlata.

Unutrašnja migracija u Bloku 70

U novoizgrađeni Blok 70 sa roditeljima se kao beba, sredinom 1970-ih, doselio Dušan Čavić – jedan od autora popularne Jutjub emisije MarkaŽvaka.

„Selio sam se dva puta – prodali smo stan u Bloku 70, pa smo kupili stan u istom naselju, pa smo prodali i drugi i onda sam se opet vratio ovde.

„Ako bi me neka sila primorala jedino, ali zdravog razuma ne bih ga menjao“, odgovara Čavić za BBC na srpskom upitan da li bi nekada otišao.

Bio je jedan od prvih stanara ovog Bloka, u vreme kada se noću nije moglo spavati „od kreketa žaba sa Save“.

Blok je tada imao prodavnicu, apoteku i frizera, ali uveče ništa nije radilo pa su njegovi roditelji morali po cigarete do aerodroma ili dragstora u centru Beograda.

„Svuda je bila peščara i to što nam je izraslo od vegetacije, tada je bilo posađeno, da bi sada postali jedna od retkih zelenih oaza“.

Čavić smatra da je velika prednost života u njegovom Bloku što postoji veliki prostor oko zgrada gde, između ostalog, deca mogu da se igraju i bez prisustva roditelja.

„Moje dete ima skoro deset godina i od pete ide sam napolje – tu vrstu socijalizacije sam imao i ja, dok drugari koji žive u gradu niti imaju park, niti puštaju malu decu dok se još ne nauče na ulicu“, ističe.

Kaže da je kao mali dosta vremena provodio na peščanoj obali pokraj Save gde je odlazio na kupanje, dok danas, dodaje, gotovo da ne može da priđe reci od splavova koji su je zagradili.

„Ja sam u udruženju Za naš kej i borismo se, između ostalog, da vidimo reku Savu jer ne možemo od splavova koji su jedan do drugog, odnosno moraš da platiš kafu da bi seo i gledao u reku“, ističe novinar rezignirano.

„Volim te, volim Novi Beograde“

U Bloku 23 od rođenja živi i dvadesetsedmogodišnja Darija Ugrina.

„Da li sam kod mene u bloku ili odem u 28, kod Studenjaka ili gde je Devet gimnazija, na svakom od tih mesta se osećam kao da sam domaća“, govori saradnica u ljudskim resursima jedne IT firme.

Omiljeni delovi Novog Beograda su joj prostor oko Arene – višenamenske dvorane izgrađene 2004, gde se održavaju mnogi sportski i muzički događaji, zatim bulevar Milutina Milankovića u njenom susedstvu i Park prijateljstva na Ušću.

„Volim deo kod spomenika Večnog plamena jer je prostrano, mirno, puno zelenila i nikad nema mnogo ljudi osim kad je Bir fest i to se pretvori u neku drugu atmosferu“, ističe Ugrina.

Nedaleko odatle nalazi se Muzej savremene umetnosti – jedno od najznačajnijih arhitektonskih dela tog perioda.

Idejno rešenje za njegovu izgradnju ponudili su arhitekte Ivan Antić i Ivanka Raspopović, a otvoren je 20. oktobra 1965.

Posle deset godina renoviranja, publici je postao dostupan ponovo na godišnjicu otvaranja 2017.

• Kako bi izgledali gradovi po meri žena
• Žene i nazivi ulica: Da li je Beograd „muški grad“
• Kako je Beograđanka postala teret Beograda

U šetnjama po kraju Ugrina često prolazi pored još jednog od arhitektonskih simbola Novog Beograda – Sava centra.

Hram socijalizma, kako su ga nazivali, i najveći kongresni centar u zemlji izgrađen je u drugoj polovini 1970-ih po zamisli arhitekte Stojana Maksimovića.

Prodat je pre dve godine kompaniji Delta holding za 17,5 miliona evra.

Ugrinu za njen Blok vežu i lepa sećanja iz osnovne škole „Sedam sekretara SKOJ-a“ koja je u njenom trećem razredu promenila ime u „Laza Kostić“, posebno sa časova muzičkog.

„Nastavnik nam je bio legenda novobeogradskih škola – Milorad Đurić Mile, koji je držao hor i mnogo voleo da peva, piše pesme.

„Ja nisam bila članica hora, ali se sećam pesme Volim te, volim Novi Beograd koja me vraća u neka lepa vremena i budi mi lep osećaj kad se setim“, priča ona.

Urbanistički minus i plus

Novinar Ivan Protić decenijski stanarski staž na Novom Beogradu ne bi menjao, a posebno ne sada kada je drveće koje je sađeno onomad kad se doselio naraslo i formira debeo hlad, pogodan za šetnju.

„Rastao sam s njim, tako da se vežeš, ne toliko za zgrade koliko za ambijent, a i dobro je za ljude sa malom decom – imaš ljuljaške, klackalice, zelenilo, ipak oni stvaraju grad i atmosferu“, dodaje.

Ono što mu smeta, a što vidi kao širi problem i „karakteristiku Srbije“ je mnogo prljavštine i smeća po ulici.

Po Dariji Ugrini, jedini nedostatak Novog Beograda jesu parking mesta, po čemu se ne razlikuje od ostatka prestonice.

„Osim toga, nikada mi ništa nije falilo, imaš sve što ti treba i sve je blizu, nigde ne moraš da koristiš prevoz ako si neko ko voli da šeta, ako je lepo vreme i slobodan si“, dodaje.

Vladimir Nišavić Mlata iz Bloka 33 takođe ima problem sa parkingom, ali na nešto drugačiji način.

„Kada dođem uveče ispred ulaza, klupe, zgrade je auto na autu, baš tu gde su sedeli ljudi i igrala se deca, sada nema mesta“, naglašava reper.

Od sadržaja u bloku nedostaju mu kulturna dešavanja – izložbe, festivali i drugi događaji.

Dušanu Čaviću iz Bloka 70, pak smeta što se „besomučno koriste sve prazne parcele oko blokova“ da bi se podizali novi, poput Bloka A, Savade, Belvila ili stambeno-poslovnog kompleksa West 65 u okviru je sagrađen neboder od 40 spratova.

Početna urbanistička ideja i zamisao Novog Beograd krenula je da se gubi početkom 1990-ih, a nastavila tokom 2000-ih „u novim društveno-političkim okolnostima“, smatra arhitekta Dejan Todorović.

„Sva ta usitnjavanja i dogradnje gde god ima mesta, ubacivanja novih sitnih zgrada koje ne odgovaraju i nisu pažljive prema kontekstu i glavnoj ideji, na neki način počela su da narušavaju Novi Beograd.

„Gde god je ostala slobodna površina da se napravi jedan mali novi investitorski kompleks, to se tu dešava i to na neki način narušava osnovnu novobeogradsku ideju“, zaključuje arhitekta.

Pogledajte i video o drugom beogradskom naselju – Cerak

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]