Dve ćilimarke u pirotskoj galeriji proveravaju osnovu za ćilim. Ponedeljak je ujutru, dan na koji se u ovom gradu vekovima unazad otpočinjalo tkanje ćilima.
Počinje radionica tkanja u sklopu Prvog sajma pirotskog ćilima u njegovom rodnom gradu.
Đula i Svetlana su jedne od poslednjih iskusnih ćilimarki u Pirotu, širom sveta proslavljenom delima bezimenih umetnica koje su stvarale i usavršavale pirotsko tkanje, kako se tvrdi, još od 16. veka.
„Prava ćilimarka mora da zna sve. Da pripremi razboj, da zna sve šare“, govori 82-godišnja Svetlana Manić, jedna od nastarijih ćilimarki u ovom gradu.
Počela da uči da tka u 12. godini.
„Tkala sam vence, đulove, gugutke na direci, Rašićevu šaru… I sve ih jednako volim“, kaže ona za BBC na srpskom.
- Zašto je pirotska ovca na ivici opstanka
- Svadbena zvona u selu na Staroj planini posle skoro pola veka
- U fotografijama: Arheolog zamenio grad selom i postao pastir
Za tkanje pirotskoj ćilima potrebna je posebna strast i ljubav prema ovom zanatu, kažu tkalje, ali zbog specifičnosti izrade od toga danas nije moguće živeti.
Umetnice bez sredstava i statusa
Borba za očuvanje čuvenog pirotskog tkanja vodi se decenijama, pa i čitav vek unazad.
Za to vreme, svu težinu ovog zanata na svojim leđima nose ćilimarke, kojih u Pirotu ima ne više od dvadeset.
Iz Udruženja tkalja trude se da u radionicama prenesu zanat zainteresovanim Piroćankama.
Angažovane su četiri ćilimarke, a među polaznicama nema mnogo mladih.
„U Pirotu je mali broj tkalja.
„Pokušavamo da održimo pirotsko tkanje da bude makar hobi ženskom stanovništvu, da rade za sebe i ponešto prodaju, da pokrpe kućni budžet“, kaže Slavica Jovanović, predsednica Udruženja tkalja i ćerka legendarne tkalje Ružice Ilić, za BBC.
Nekada je ćilimarstvo bilo osnovno zanimanje Piroćanki iz siromašnih gradskih porodica, kao i jedna od vodećih privrednih grana.
Publicista i istoričar Spiridon Gopčević piše da se krajem 19. veka u Pirotu „od 2.000 hiljade kuća ćilimarstvom zanima 1.800 kuća“.
Upravo je u 19. veku pirotski ćilim dostigao punu formu.
On je bez naličja, raskošno lep, bogat šarama i skladan u bojama i poslužio je mnogobrojnim umetnicima kao inspiracija za njihova dela.
Pirotski ćilim je dragulj narodnog stvaralaštva, a njegova tkalja umetnica, smatra Radmila Vlatković, istoričarka umetnosti i direktorka Galerije „Čedomir Krstić“.
„To su bile nepismene žene, koje su u bližoj okolini koristile predmete od kojih su pravile stilizacije.
„Recimo, pored nje je bio ibrik, pila je vodu – ona ga je stilizovala. Stilizovala je pticu i presek ruže u čuvene šare ‘gugutka’ i ‘đulovi'“, kaže Radmila, koja gotovo 30 godina proučava pirotski ćilim.
Ističe da je ćilim nastao pod raznim uticajima, prvenstveno sa istoka, ali ćilimarke vidi kao one koje su kreirale umetnički sklad šara i specifičnih boja.
Specifičnost pirotskih šara
„Ornamentika na pirotskom ćilimu ima vizantijske, kineske, grčke i turske elemente.
„Izvorni oblik mnogih ornamenata preuzetih sa strane ne može se prepoznati, jer ih je pirotska umetnica obradila na svoj način, dala im nov oblik, druge proporcije i raspored boja, pa su dobili novo značenje i simboliku“, pišu Milica Petković i Radmila Vlatković u knjizi „Pirotski ćilim“.
One navode da je tako škorpion – opaki neprijatelj naroda na Istoku – na pirotskom ćilimu postao jelenak, a da su u slepom mišu tkalje videle „tiče“, ornament na turskom ćilimu.
Pirotski ćilim između kriza i trijumfa
Bez umetničkog statusa i privilegija, hiljade bezimenih umetnica pravile su ćilime.
I kada je ćilim dostigao punu lepotu i postao unosna roba, profit su imali trgovci i industrijalci, ne i ćilimarke.
Ratovi i industrijalizacija donosili su krize pirotskom ćilimarstvu tokom vekova postojanja, broj tkalja je oscilirao, ali se u Pirotu uvek tkalo.
Pedesetih godina prošlog veka u Pirotu je tkalo više od hiljadu žena, o čemu je svedočila Ružica Ilić, koja je uz ćerku Slavicu tkala i u poznim godinama.
„Nije bilo mesta za sve, kafane su bile pune ćilimarki koje su radile. Tada se radilo na normu.
„’Šestak’ (ćilim od šest aršina) morale smo nas dve da uradimo za dvadeset dana, a ako radi jedna – onda za četrdeset.“
Ćilim se merio aršinima (jedan aršin iznosi 0,68 metara kvadratnih). Prema standardu, šestak je dimenzija 200×140 centimetara.
Pokušaji da se proizvodnja ćilima industrijalizuje nisu uspeli.
On se i danas izrađuje kao i stotinama godina unazad – na vertikalnom razboju, vunenom potkom na vunenoj osnovi.
Sav alat su ruke ćilimarke i drveni sabijač – „tupica“, kojom su sabijale tkanje.
Ćilim kao protokolarni poklon
Pirotski ćilim je čest poklon stranim državnicima.
Između ostalih, dobili su ga ruski predsednik Vladimir Putin, albanski premijer i švedski kralj.
Nekadašnja ambasadorka Australije u Srbiji, Nj.E. Džulija Fini bila je je pokroviteljka tkačkih radionica u Pirotu i Somboru i u domovinu je ponela zbirku pirotskih i staparskih ćilimova, kojima je bila oduševljena.
Pirotski ćilim bio je obavezan dekor u scenografiji stranih filmova koji se bave orijentalnom ili istorijskom tematikom, piše Saška Velkova, muzejska stručnjakinja i etnološkinja u knjizi „Šara bez kraja – pirotski ćilim“.
Ona navodi da se ćilim pojavljuje u scenama stranih filmova Kleopatra iz 1917, Saloma iz 1918, Šeik iz 1921, Samson i Dalila iz 1949. ali i u domaćem filmu Gospođa ministarka iz 1958.
Izvor: Knjiga „Šara bez kraja – pirotski ćilim“ Saške Velkove
Neujednačena cena i nedostatak tržišta ugrožavaju pirotsko tkanje
Ćilimarke tvrde da je ovaj zanat istovremeno i zavodljiv i težak.
Slavica kaže da oseća zanos i sreću dok tka, ali ističe da zbog specifičnosti izrade ćilima danas nije moguće živeti samo od tkanja.
„Ako intenzivno radite osam sati, a to je fizički veoma teško, možda bi i moglo da se živi od tkanja. Ali nema dovoljno narudžbi“.
Da je problem pronaći tržište slaže se i najmlađa ćilimarka, Maja Ćirić, rođena 1976. godine.
Počela je da uči da tka u tridesetoj godini, a od 2012. ima zanatsku radnju „Grlica“ u kojoj tka po porudžbini.
Kvadrat košta 28.000 dinara, a potrebno joj je više od mesec dana da ga izatka.
„Ne radim ćilim jer nemam gde da ga prodam, još ima polovnih koji su jeftiniji. Radim šustikle i staze, najčešće dimenzija od 70×120 i 50×80 centimetara.
„Brže se tka i lakše proda, to ljudi kupuju za poklon“.
U 20. veku u Pirotu je bio običaj da se ćilim poklanja u svakoj značajnoj prilici: kao devojačka sprema, miraz, prilikom rođenja, krštenja…
Ćilim je bio tražena roba i još ga ima u domovima širom grada.
„Ćilimi se prodaju za 200-300 evra, pa i manje. Ljudi ga uglavnom prodaju kada je hitno i to mu obara cenu, pa ako bih povećala cenu rada bojim se da će kupci odustati. I ova cena je velika“, kaže Maja.
Kolekcionarski primerci pirotskog ćilima mogu se pronaći svuda i po različitim cenama, od kojih neke dostižu više hiljada evra.
Radmila Vlatković kaže da cena razlikuje, u zavisnosti od šare i veličine.
„Ne zna se koji je najskuplji ćilim izatkan u Pirotu, jer su se najveći primerci – batali i dobatali – prodavali budzašto jer su neprikladni za moderne uslove stanovanja.
Batali i dobatali su ćilimi velikih dimenzija. Batal je 400×340 centimetara odnosno 6×6 aršina, a dobatal je 374×306 centimetara ili 5,5×4 aršina.
„Najskuplji je rad sa ‘Rašićevom šarom’, koja je najkomplikovanija i najteža za tkanje“, kaže Radmila.
Ona dodaje da se danas cena kvadrata pirotskog ćilima u zanatskim radnjama kreće oko 300 evra, ali da ima saznanja da ide i do 1.000.
„Potrebno je kontrolisati cenu i dati je kao jedinstvenu u svim proizvodnim zadrugama i tako zadržati interesente i publiku.“
Ona kaže da danas tka tek nekoliko ćilimarki u zadrugama „Damsko srce“ i „Ponišavlje“ i da ih u gradu ukupno ima dvadesetak, od kojih mnoge rade kod kuće ili „na sic“.
Četiri ćilimarke iz Udruženja tkalja izrađuju 30 metara kvadratnih staza sa motivima pirotskog ćilima za manastir Hilandar na Svetoj Gori u Grčkoj.
To će biti poklon Grada Pirota, koji je za te namene izdvojio 2,5 miliona dinara.
Ćilim je oduvek važio za dragoceni poklon i u visokom društvu.
Pre sto godina 12 ćilimarki izatkalo je batal od 24 aršina kao dar Pirota za venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Marije.
Tada se tkalo „na del“ – više ćilimarki na jednom razboju neverovatnom brzinom i veštinom stvaralo je jednake šare i ornamente koji su se susretali i preplitali u savršenoj simetriji.
Kolektivni rad na ćilimu dugo se zadržao među tkaljama.
Bunt pirotskih tkalja
Ilija Nikolić, doktor književnih nauka iz Pirota objavio je u zborniku građe Pirot i srez Nišavski pismo jedne ćilimarke o poseti kralja i kraljice Ćilimarskoj zadruzi 1902. godine.
Bilo je naređeno da se u zadrugin dućan odnesu nekoliko započetih ćilima na razboju i nameste za rad, kako bi Njihova veličanstva videla kako se ćilimi rade.
I kad je sve bilo namešteno, onda dođoše radnice koje su radile na tim razbojima u nameri da produže rad.
Ali, g-din predsednik ne dade, već ih gromkim i oštrim glasom istera napolje zbog toga što su sirotanke i nemađahu svilene haljine, a mesto njih poređa sve svoje rodbine i prijateljice, i to na klupama uz ćilim, a ne na goloj zemlji i studenu kamenu, kao što je u stvari i cela istina, za parče hleba za 10-15 para dnevno.
I te bogataške ćerke, koje ne znadu šta je to rad i patnja ćilimarska, dobiše bakšiš od Njihovih veličanstava.
Radnice ćilimarke – članice nisu htele više da produže rad i morale su po 3-4 puta dnevno sa žandarom u policiju, pa onda sa pandurom u opštinu i sve to na pravdi Boga, jer to bejaše naredio g-din predsednik.
Ćilimarstvo kao osnovni izvor egzistencije pirotskih Romkinja
Rame uz rame siromašne žene Pirota tkale su istoriju jednog grada – Romkinje, samohrane majke, žene bez zanimanja i kapitala.
„Nana Radu pamtim uz ćilim. U komšiluku, u podrumu, njih tri tkaju: nana Spomenka na malom, a na većem razboju baka Mica i moja nana Rada tkaju dvanaestak (ćilim od 12 aršina) i pevaju li, pevaju“, priseća se sa osmehom Radmila Nešić, predsednica Udruženja građana „Ternipe“.
Njena baka, Radmila Durmišević, jedna je od mnogobrojnih Romkinja koje su tkale pirotski ćilim.
Nešić kaže da je tkanje bilo osnov egzistencije romskim porodicama u gradskoj sredini i pamti vreme kada u romskom naselju u Pirotu nije bilo kuće bez razboja.
I njena baka svedočila je o značaju ćilimarstva za ekonomski položaj Romkinja u dokumentarnom filmu Agencije „Astra“ iz 2007. godine.
„Moja majka je radila na tri razboja, i kod kuće na još dva. Ne samo ona, sve su žene tako tkale.
„Nema se para, sirotinja, a tako je moglo da se zaradi. Ja sam tkala na dva mesta – u preduzeću i kući i pritom čuvala malo dete. Tako sam se mučila, ali bih i danas tkala sa apetitom“, govorila je Radmila Durmišević.
Da žive od ćilima mogu samo izuzetno vešte i brze tkalje, kakva je bila Radmila Durmišević koja je tkala aršin ćilima za četiri dana.
Ona je počela da uči tkanje u šestoj godini, u osmoj je već tkala „na del“ sa majkom, a kao petnaestogodišnjakinja počela je da radi u Ćilimarskoj zadruzi.
„Kada sam tkala u zadruzi, čuvala sam pare kuću da kupim, a muž što zaradi – od toga se hranimo. Brzo smo tkale, i moja majka i ja“, govorila je Radmila.
Njena unuka to potvrđuje: „Veliki deo svega što su stekli i stvorili kroz život, pa i kuća u kojoj danas živim sa porodicom je tu zahvaljujući naninoj veštini u tkanju.“
Kroz aktivnosti svog udruženja Radmila Nešić nastoji da ekonomski osnažuje pirotske Romkinje i promoviše ćilim – šare kroz kreativne industrije.
Kroz projekat je osnovana „Mala radionica“ u kojoj su održavane obuke pravljenja nakita od voskiranog konca i izrade predmeta od pustovane vune i reciklata, ali ona smatra da je neophodno sačuvati i ćilim.
„Probale smo da žene koje aktivno tkaju promovišemo po sajmovima, društvenim mrežama i medijima. Pokušale smo i da animiramo mlade da uče tkanje i izrađuju ćilim.
„Kada bi bilo tržišta i da ovaj zanat bude adekvatno plaćen, moglo bi da bude dobrih rezultata“.
- Vojvođansko selo kojim gazduju žene
- Zašto se ljudi u Srbiji sele iz grada u selo i šta rade u Vrmdži
- Tamo gde magarci uživaju i isceljuju
Ćilim šare kao inspiracija u savremenom svetu
Čuvene šare su poslednjih godina preletele sa ćilima na proizvode takozvanih kreativnih industrija i danas se na ovaj način ekonomski osnažuju žene sa područja Pirota, ali i van njega.
Sanja Madić, diplomirana sociološkinja iz Pirota, inspiraciju za biznis pronašla je u tradicionalnim motivima iz rodnog kraja, među kojima dominiraju šare pirotskog ćilima.
Ona je jedna od mnogih Piroćanki koje ćilim šare prenose na odeću i predmete za svakodnevnu upotrebu.
„Ćilimarstvo nije deo mog porodičnog nasleđa, moji su sa sela i bavili su se stočarstvom.
„Ipak, od malena mi je usađena ljubav prema tradiciji i takvom načinu života, i to pokušavam da promovišem kako kroz šare ćilima, tako i kroz nošnju i folklor“.
Sanja kaže da je uspela da razvije asortiman, zahvaljujući volji i interesovanju da istražuje i isprobava tehniku štampe na različitim proizvodima i da potražnja za njima vremenom postaje sve veća.
„Najviše je kupaca sa strane, ljudi koji ne žive u Pirotu, a vezani su za svoj zavičaj.
„Od ovog posla za sada teško da može da se živi, zato što u izradu svakog proizvoda ulažem dosta truda, brinem o kvalitetu materijala, angažujem mnoge saradnike, ali ću se truditi da održim poslovanje, zato što je posao kreativan, ispunjava me i radim ga s ljubavlju.“
Ćilim šare – kreacija siromašnih pirotskih tkalja očarale su mnoge ljubitelje mode zahvaljujući Silvani Tošić, pirotskoj novinarki i autorki modne linije „Etno glamur“.
Ćilim su tkale i njena majka i baka, odrasla je uz razboj, tupicu i kanure, a ona je, kako kaže, opčinjena njegovim bojama i šarama odmalena želela da ga obuče.
„Sve je počelo 2015. kada sam htela da uradim prilog na temu zašto nema pirotskih suvenira.
„Da bih dočarala šta sve može da se uradi, isekla sam šal sa ćilimskom šarom „kornjače“ i sašila haljinu koja je ispala fenomenalno“.
Njena slika u haljini na društvenim mrežama izazvala je pažnju mnogih i odmah su počeli da stižu upiti za cenu i rok isporuke.
Od tada su ćilimske šare prošetale mnogim modnim pistama, izazivajući divljenje posetilaca revija.
„Zahvaljujući razumevanju organizatora Nedelje mode u Srbiji, tradicionalni pirotski ćilim stavila sam i na deo modne piste i to je za mene bila velika lična satisfakcija.
„Ljudi su bili fascinirani i dobila sam neverovatne pohvale čelnika Evropskog saveta za modu, koji su rekli da je ovo što radim izuzetno snažno i originalno“, kaže Silvana.
Silvanina želja da obuče ćilim doslovno se ispunila kada je za nastup na Pariskoj Nedelji mode u martu 2019. godine sašila kaput od bakinog ćilima starog gotovo sto godina.
To nije bio prvi put da bezvremene šare siromašnih pirotskih umetnica očaraju svet.
Divili su mu se posetioci izložbi od Pariza, preko Amsterdama, Milana i Brisela, do Soluna.
Najveće oduševljenje izazivale su ćilimarke koje su tkale u izlozima radnji, o čemu je svedočila Ruža Ilić.
„I sama sam bila među njima. U Švajcarskoj sam 1957. godine tri meseca sa drugaricom tkala u izlozima više od 20 gradova.
„Ne u prostoriji, ne u sali, već u izlozima muzeja, galerija…. Narod je dolazio, ulazio, gledao šta radimo“, seća se Ruža.
Inicijative za zaštitu i očuvanje pirotskog tkanja
Zavod za intelektualnu svojinu je 2002. zaštitio geografsku oznaku kvaliteta za 95 ćilima i 125 šara, a pirotsko ćilimarstvo je od 2012. u Registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Pre nekoliko godina država je pokrenula inicijativu da tri tkanja – pirotsko, staparsko i sjeničko – peštersko budu uvrštena na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESKO-a.
Gradska uprava Pirot oslobodila je stare zanate plaćanja taksi i pokrenula inicijativu da u okviru Ministarstva inostranih poslova ćilim postane protokolarni poklon i da svaka ambasada Srbije u svetu ima bar po jedan pirotski ćilim.
U planu je da naredne godine Pirot dobije Muzej ćilimarstva.
Neizvesna budućnost pirotskog tkanja
Poslednje pirotske ćilimarke sada tkaju u izlogu Galerije „Čedomir Krstić“, u pokušaju da drugima prenesu makar osnovne tehnike zanata koji zamire.
Jedna od najmlađih polaznica radionice tkanja je Milica Alić (24), koja kaže da je došla da pokuša da nauči zanat kojim su se bavile njene babe i prababe.
„Volela bih da naučim da tkam pirotski ćilim. Tek je početak, videćemo kako ide“.
U Udruženju tkalja smatraju da je put za oživljavanje zanata obuka žena za izradu suvenira i malih komada i nadaju se da će se izdvojiti nekoliko veštih tkalja, koje bi mogle da rade i sam ćilim.
Svetlana Manić kaže da su za ovladavanje zanatom u potpunosti potrebne dve godine i da je neophodna jaka volja.
„Kada izatkaš jedan, posle ide super. Sve sam šare naučila, šest ćilima sa Rašićevom šarom sam poslala u Ameriku, našim ljudima koji tamo žive.
„Ovo je težak zanat. Samo je potrebno dobro platiti, i eto ti ćilimarki. Mnogo žena ne radi, sigurno bi prihvatile“.
Radmila Nešić smatra da bi među Romkinjama bilo zainteresovanih da rade ukoliko bi, kao što je nekada bilo, preko Zadruge dobijale materijal i plasman robe, a stare ćilimarke bi imale kome da prenesu zanat.
I najmlađa pirotska ćilimarka misli da je neophodno podržati očuvanje tkanja kroz obuke i subvencije.
„Neke šare se uče i pet godina, ja sam pohađala obuku dva meseca i posle sam učila sama – gledala sa drugih ćilima, crtala, proračunavala.
„Potrebno je da stare i mlađe tkalje rade zajedno, a da država pomogne i makar kroz projekte omogući sredstva za poreze i doprinose za one koje hoće da se bave tradicionalnim tkanjem“, kaže Maja Ćirić.
Ministarstva stalno za poklone traže pirotski ćilim, kaže Radmila Vlatković, ali oni se ne rade po narudžbini.
„Sada to ide otkupom iz privatnih zbirki, ali je potrebno napraviti osnovu gde može zaista i da se tka ćilim po porudžbini“, kaže ona.
Dodaje da su stare, vešte tkalje u prilici da zarade, ali je problem kod onih koje bi trebalo da prihvate zanat kao opredeljenje.
„Po meni, ima uslova za očuvanje tkanja, ali je potrebno interesovanje i energija, a žene mogu da uspeju u tome“.
Možda će vas zanimati i video o pirotskom kačkavalju:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
