Tokio, 8. avgust 2021.

Reuters
Radost srpskih vaterpolista

Zemlja neplivača osvojila je još jedno zlatno olimpijsko odličje – u bazenu.

Zvuči neverovatno, ali je tako – gotovo dve trećine mladih do 30 godina u Srbiji ne zna da pliva, pokazzalo je istraživanje.

Udruženje Pobuna Srbija anketiralo je 2.400 osoba, a mnogi su naveli da za vreme školovanja „nikad nisu probali da nauče da plivaju jer nije bilo škola plivanja ili bazena u njihovom mestu“.

Kada je istraživanje objavljeno, 2019. godine, navedeno je da „75 odsto neplivača nikada nije bilo na moru“.

Direktor Vaterpolo kluba Partizan Nikola Kuljača kaže da je jedino rešenje – sistemsko.

„Plivanje je jedna od osnovnih sportskih disciplina – uz atletiku i gimnastiku – i trebalo bi da bude u sklopu školskih aktivnosti“, navodi on za BBC na srpskom.

„Uživanje u plićaku“

Morska obala

Valery Sharifulin

Ivica bazena ili plićak na obali mesta su gde se okuplja najveći broj ljudi na kupalištima.

Tako je 26-godišnjoj Ivani Stanković, koja ne ume da pliva, najvažnije da nogama može da dotakne dno.

„Tada sam opuštena, ali nisam spremna da budem u većim dubinama.

„Kao mala, nisam imala prilike da boravim na moru, a pored toga i moja majka je neplivač, tako da su mi mogućnosti da naučim da plivam bile ograničene“, kaže ona za BBC na srpskom.

Kao dete je išla na kurs plivanja.

„Strah me je ipak obuzimao sve vreme i nisam izašla na završno polaganje zbog toga.

„Želim da naučim da plivam, posvetiću jedno letovanje tome sigurno, ali se za sada nije javio adekvatan trenutak za to“, navodi.

Da jeste pravi trenutak za plivanje, najavio je nekadašnji ministar prosvete Mladen Šarčević početkom 2020. godine.

On je tokom predstavljanja Strategije razvoja do 2030. godine, rekao da se u škole vraćaju „bazični sportovi“, među kojima je i plivanje.

To je potvrdio i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić u julu, kada je najavio izgradnju pet otvorenih bazena.

„Tada ćemo moći da razgovaramo sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da se plivanje uvede kao obavezan predmet u osnovnoj školi jer ima mnogo dece koja su neplivači, zbog čega se dešavaju tragični događaji“, naveo je on.

Samo u jednoj nedelji u junu ove godine, utopilo se šestoro mladih.

Trener i koordinator u Srpskom plivačkom klubu Veselin Petrović kaže da se „nažalost, o plivanju vodi računa samo kad dođe letnja sezona i kad krene crni bilans utapanja na rekama i bazenima“.

Navodi da u nekim gradovima, poput Kruševca, Jagodine, Paraćina i Novog Sada, deca koja pohađaju treći, četvrti ili peti razred tokom jedne školske godine imaju časove fizičkog na bazenu barem neko vreme.

„To nije propisano u školskom sistemu, ali u tim mestima imate velike sportske centre i bazene, gde profesori vode đake na obuku i treninge plivanja u dogovoru sa sportskim centrima.

„Nasuprot tome, deca u Beogradu su oštećena zato što nemaju kontakt sa vodom i vodenom sredinom tokom školovanja“, kaže on.

Dodaje da je razlog tome mali broj zatvorenih bazena u odnosu na broj stanovnika.

„Novi Sad ima tri zatvorena bazena i oko sedam puta manje stanovnika od Beograda, a u glavnom gradu ima oko šest ili sedam bazena što je samo po sebi negativan parametar za vodene sportove“, navodi.

U pitanju su sportski centri Mirko Sandić, Tašmajdan, Milan Gale Muškatirović, stari DIF, Pinki i 11. april na Novom Beogradu, kao i Zavod za sport na Košutnjaku.

Takođe, Obrenovac ima svoj sportsko-kulturni centar.

Petrović kaže da njihovo iskustvo pokazuje da u Beogradu ima najviše neplivača ili slabijih plivača.

25. maj

BBC
U potrazi za rashlađenjem mnogi odlaze na gradske bazene, a jedan od njih je 25. maj

Neplivači, poluplivači i plivači

Petrović objašnjava da u plivačkom sportu postoje tri kategorizacije poznavanja plivačkih veština – neplivač, poluplivač i plivač.

„Tu dolazi do mešanja.

„Ljudi misle da su plivači, a u stvari su poluplivači“, navodi.

Poluplivači su, kaže, osobe koje su samostalne i relativno bezbedne u dubokoj stajaćoj vodi – na jezerima i bazenima.

„Međutim, one ne poznaju sportske tehnike plivanja.

„Iako delimično poznaju plivačku veštinu, ne smatramo ih bezbednim ako uđu u Dunav ili Savu“, navodi.

Plivači se određuju time što znaju bar dva od četiri zvanično priznata stila plivanja – kraul, leđno, prsno i delfin.

Swimmer

BBC

„Žene često plivaju prsni stil sa glavom iznad vode što nije efikasno, to su poluplivači.

„Da bi plivanje bilo sportsko, glava mora da se spusti u vodu“, objašnjava.

U suprotnom, dodaje, ako se na taj način uđe u talase, brzu vodu ili reku, plivač može da bude životno ugrožen.


Direktor VK Partizan Nikola Kuljača smatra da istraživanje ne pokazuje da bi se oni koji ne znaju da plivaju nužno udavili kada bi skočili u vodu.

„Smatram da se tu više radi o tome da li postoji funkcionalno znanje sva četiri stila ili barem jednog stila kako treba.

„Bilo bi porazno da samo 25 odsto mladih zna da se održava na vodi, ali da u nekim ekstremnijim uslovima ne bi mogli da se održavaju“, navodi.

A Pakistani youth cools off in the sea during a heatwave in Karachi

Getty Images
Rashlađivanje u vodi

Stoga su iz Vaterpolo kluba Partizan osmislili projekat u saradnji sa opštinom Voždovac da se u škole uvede jedan čas fizičkog vaspitanja na bazenu na kom bi se učilo plivanje.

„Ovde na Banjici imamo svu infrastrukturu za časove obuke plivanja, a plivačku školu imamo i mi kao vaterpolo klub.

„Probaćemo da sa profesorima dogovorimo neku vrstu saradnje da đaci između prvog i četvrtog razreda krenu na časove plivanja, čim škole počnu da rade“, kaže.

Najmanji procenat plivača u gradu na dve reke: „Članarine u plivačkim klubovima u Beogradu visoke“

Veliki broj neplivača i mali broj bazena rezultira visokim članarinama, kaže Petrović.

„One su uzrokovane time što se sportski centri samo delimično finansiraju iz državnog budžeta.

„Oni moraju samostalno da prihoduju, a trošak prebacuju na sportske klubove koji rade u okviru tih centara – što dovodi do toga da klubovi moraju da prihoduju od roditelja upisane dece“, objašnjava.

Dodaje da je inicijativa koju je njegov klub preduzeo – najniža članarina u Beogradu.

„Roditelji krenu da dovode decu nekoliko meseci, a potom više ili nemaju da plate, ili dođe zima.

„Međutim, deci je potrebno od 12 do 24 meseca da nauče plivačku veštinu s obzirom na njihove motoričke sposobnosti“, navodi.

Objašnjava da je doslednost potrebna u sportu i kod dece i kod odraslih, da bi ta aktivnost shodno broju radnih sati imala određene vidljive rezultate.

„Plivanje je jedan od najzdravijih, ako ne i najzdraviji sport za razvoj dece, a pritom je deo opšte kulture“, navodi.

Dodaje da imaju polaznike škole plivanja i od 70 godina, a da se odrasli obično jave u tridesetim.

„Stidljivo pitaju za obuku, ali kad vide da ima mnogo ljudi koji takođe ne znaju da plivaju, bude im lakše“, kaže.

„Vojvodina ima najdužu plivačku tradiciju“

Petrović kaže da u Vojvodini procentualno ima najmanje neplivača u odnosu na ostatak Srbije.

Takođe, dodaje da je situacija sa neplivačima bila najgora u južnom i centralnom delu Srbije.

„Međutim, sa izgradnjom bazena 70-tih, 80-tih i 90-tih u Nišu, Paraćinu, Jagodini, taj deo Srbije počeo je da prednjači po broju obučenih neplivača.

„Tamo ste osamdesetih i devedesetih godina imali akcije da iz svih obližnjih sela dovode decu da nauče da plivaju“, kaže.

Navodi da smo još iz komunističkog doba nasledili ogromne bazene.

„Imali ste gradove gde su plivanje i vaterpolo tradicija, kao što je u Vrnjačkoj Banji, koja ima zatvoreni bazen u hotelu i veliki otvoreni bazen“, kaže.

Dodaje da su u poslednjih deset godina i gradovi poput Užica, Kraljeva, Valjeva, Leskovca i Bora dobili zatvorene bazene.

„Hoće li neko na vaterpolo?“

Vaterpolo

Getty Images

Petrović navodi da je period između pete i šeste godine do desete ili dvanaeste idealan da deca počnu da se bave plivanjem.

A da bi se bavili vaterpolom, neophodno je da veoma dobro poznaju sva četiri stila plivanja.

„Tek tada mogu da počnu da rade sa loptom.

„Kada roditelji kod nas u klubu izraze želju da upišu decu na vaterpolo, mi prvo uradimo test plivačkih sposobnosti“, kaže Kuljača.

Objašnjava da ukoliko dete nije dovoljno dobar plivač, usmeravaju ga na njihovu školu plivanja gde postoji početni, srednji i napredni nivo.

„Tek kad savladaju napredni, mogu da počnu da se bave vaterpolom.

„Zato je važno decu dovoditi već oko sedme ili osme godina, a može i ranije već sa šest“, navodi.


Upoznajte Anu Jovović – sa tri godine su joj amputirali nogu, a sanja Olimpijske igre:

Upoznajte Anu Jovović
The British Broadcasting Corporation

Dodaje da u reprezentaciji Srbije postoje igrači koji su počeli sa šest godina, a sada nose zlatne medalje.

„Trenutno imamo povećano interesovanje – i roditelja i dece.

„Iako postoji tokom cele godine, izraženo je u septembru sa početkom škole i u martu kada roditelji požele da im deca nauče da plivaju pre odlaska na more“, kaže.

Navodi da veliki broj dece koji dođe na obuku plivanja vidi vaterpoliste dok treniraju, jer svi treniraju zajedno.

„Roditelji ih posle toga jednostavno ostave da nastave da treniraju vaterpolo.

„Pozivam sve da dođu i kako je rekao reprezentativac u vaterpolu Dušan Mandić posle osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju – hoće li neko na vaterpolo?„, kaže Kuljača.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk